Нисам правник (а камо ли најбољи студент Правног факултета) али живећи три дуге деценије у иностранству мало сам се права научио, треба за живот… Када неко у правној држави буде осуђен на казну од пар месеци затвора, условно на пар година (наравно уз и новчану казну) а што се баш тако догодило патријарху српском Порфирију (Првослав Перић) последица ове пресуде је да окривљени постаје по терминологији криминалац и уз казну му следи исто тако озбиљно, ако не и озбиљније од саме казне, да добија што би Енглези рекли цриминал рецорд, или српски криминални досије.
А шта то практично значи? Прво да неки залудни новинар може без казне или одговорности да га у неком тексту назове криминалцем, на пример напише да у посету цркви у Загребу долази криминалац патријарх српски Порфирије. Друго, ако би патријарх Порфирије требало да добије поново место у РЕМ-у или некој државној институцији за то му треба и потврда полиције да није осуђиван, а пошто у Словенији земљи ЕУ има пресуду од Окружног суда у Љубљани ту потврду не би требало да добије.
Сада да поставимо питање, а како се то деси то да нам духовни вођа, Његова светост Архиепископ Пећки, митрополит београдско карловачки и патријарх српски постане криминалац, а што је занимљиво у земљи Словенији за коју нас бар у последњих десетак година вежу доста коректни односи, чак добра привредна сарадња, без било каквих инцидената или проблема, а што значи да разлог осуде Првослава Перића ипак реално није да га Словенци мрзе зато што је Србин или православац.
Наравно одговор дајем као лично виђење, а можда постоји и боље објашњење. Главни разлог да нам је Првослав постао криминалац је ароганција и осећај недодирљивости свештенства и монаштва у земљи Србији, па је Првослав помислио да њега наравно НИКО не може да казни, као што нису могли да казне ни педофиле Качавенду и Пахомија, а многе мање случајаве да не набрајамо. Ту су нам браћа у мантијама у истом положају као и савезници и пријатељи из СНС клана који се паркирају по центру Београда на пешачким прелазима, дрогирани возе своје бесне ауте, бахате се где год стигну и могу, а могу свуда, а наравно дрпају државне паре толико да више не може, а никада нико за то није казну добио, нити ће док је овог режима.
И тако надувани Патријарх није хтео да се ни мало бакће оптужбом за малтретирање свог свештеника у Словенији, а кога је због непослушности а све око финансијских манипулација за казну отерао у удаљену парохију, по прилично увежбан сценарио много пута до сада виђен у Србији. Али ови Словенци су чудан народ па се тамо Окружни суд сматра независним и надлежним да казну изрекне, па нам тако Првослав фасова условну робију.
Како каже она изрека „није Мујо пуко што је пуко, него што се вадио“, па у овом жалосном случају да је први пут у дугој историји СПЦ патријарх постао криминалац најтужнији су текстови патријархових сарадника који га бране. Из тих трагичних текстова одбране су евидентно аутори који у поносно носили црвене пионирске мараме и заувек су остали верни Другу Титу и комунистичкој партији а само годинама носе параван неког новокомпонованог православља које тражи следбенике а не вернике, али као што крв пробије бели завој јер је рана неизлечена тако и овим бранитељима папољубца у текстовима одбране пробија комунистичко црвенило којег се никада нису и неће да ослободе.
Аутор: Предраг Вучинић, Борба за истину
