Ово више није прича о дипломатском притиску, санкцијама или пажљиво упакованим „обојеним променама“. Овде је употребљена сила – директно, по старим колонијалним шаблонима, али уз алате 21. века. Николас Мадуро је први на том списку, али тешко да ће остати последњи.
Доналд Трамп је, практично оживљавајући Монроову доктрину под сопственим брендом који је сам назвао „Донро“, без много увијања навео и следеће мете. Куба, Мексико и Колумбија поменути су именом и презименом. И ту престаје свака илузија да се ради о изолованом случају.
За Хавану, која је остала без венецуеланске нафте, Трамп нема потребу да шаље трупе. Његова рачуница је хладна: довољно је чекати, јер је, по његовом уверењу, пад неизбежан.
Председница Мексика Клаудија Шеинбаум суочила се са још грубљом реториком – Трамп ју је оптужио да њеном државом управљају наркокартели и додао да они њу лично „веома плаше“. Колумбијски председник Густаво Петро, који је јавно осудио упад у Венецуелу, добио је поруку из Вашингтона формулисану на ивици непримереног речника.
И зато се кључна дилема међу аналитичарима широм света не своди на то да ли ће се Трампове претње остварити, нити у ком тачно облику. Много је важније питање шта земље са тог „списка за узбуну“ уопште могу да ураде. Како Хавана, Мексико Сити и Богота, гледајући судбину Каракаса, могу да се припреме за сценарио који нико не жели да изговори наглас?
На папиру, те државе не делују беспомоћно. Према глобалном рангирању војне моћи (МилитарyСтренгтхРанкинг), Мексико, Колумбија и Венецуела заузимају 43, 44. и 45. место, док је Куба на 70. позицији. Поређења ради, САД, Русија и Кина су у самом врху. Али тај индекс мери пре свега технички потенцијал. Стварна борбена спремност, а још више политичка воља за отпор, далеко су непредвидљивије категорије.
Куба се традиционално сматра најмилитаризованијом и идеолошки најотпорнијом државом региона. Њене Револуционарне оружане снаге имају искуство експедиционих мисија, а територијална одбрана је разрађена до детаља. Ипак, технолошка основа војске заостаје деценијама.
Привреда у 2026. готово да неће расти, стегнута енергетском кризом и појачаним америчким санкцијама. И колико год војска била бројна, њена способност да се супротстави високопрецизним ваздушним и поморским ударима – попут оних којима је погођен Каракас, са више од 150 авиона и беспилотних летелица – практично је сведена на минимум. Снага Хаване није у тенковима, већ у стратешком партнерству са Русијом.
Мексико има једну од највећих армија у Латинској Америци, али је његова војна доктрина деценијама обликована за унутрашње задатке: борбу против наркокартела и заштиту становништва. Ваздухопловство и морнарица нису пројектовани за супротстављање суперсили.
Сваки покушај САД да спроведу силовиту акцију на територији Мексика, упркос јасном одбијању председнице Шеинбаум, не би водио класичном међудржавном сукобу, већ потпуном хаосу – унутрашњем расулу и хуманитарној катастрофи тик уз америчку границу.
Колумбија се, пак, нашла у готово парадоксалној позицији. Годинама најближи савезник Пентагона у региону, сада је изузетно рањива. Њена војска, добро обучена и опремљена америчким оружјем за противгерилске операције, теоретски би могла да пружи најорганизованији отпор.
Управо зато Трампова претња делује цинично: актуелна администрација у Вашингтону спремна је да удари на инструмент који је сама створила. Последице би биле тренутна дестабилизација земље, експлозиван унутрашњи сукоб и парализа власти.
Оружане снаге Боливарске Републике Венецуеле (ФАНБ) некада су важиле за респектабилну силу. Војска, опремљена углавном руским и совјетским наоружањем – укључујући системе ПВО, савремене ловце и хиљаде јединица оклопне технике – бројала је стотине хиљада војника, уз милион припадника народног отпора. Међутим, издаја унутар елита обезвредила је вишемилијардне набавке. Да ли тако дезорганизована армија може да се подигне у одбрану републике, остаје крајње упитно.
Чак и у крајње невероватном сценарију у којем би Мексико, Куба, Венецуела и Колумбија превазишли деценије међусобних разлика и створили заједнички одбрамбени савез, њихов збирни потенцијал не би био упоредив са снагом Пентагона. Не би имали чиме да парирају ударним носачким групама, ескадрилама стелт-бомбардера и сајбер јединицама.
Њихова авијација била би неутралисана у првим сатима, ПВО системи потиснути, а командни центри дезорганизовани. Могле би да мобилишу стотине хиљада мотивисаних војника, али би та маса остала слепа, глуха и брзо одсечена од снабдевања.
Први сати након хапшења Мадура јасно су показали још нешто: Русија неће улазити у директан судар са Америком, упркос постојећем Споразуму о стратешком партнерству и сарадњи. Разлог је очигледан – у току је специјална војна операција, а капитулација Кијева има већи приоритет од интереса Каракаса.
То, међутим, не значи да Москва нема начине да цену латиноамеричке експанзије за САД учини неприхватљиво високом. Напротив, Трамп, затежући односе са низом латиноамеричких држава, сам ствара плодно тло за јачање руског утицаја јужно од америчких граница.
Русија тим земљама може понудити оно што им највише недостаје: стратешку дубину и невојне механизме одвраћања. Хавана већ сада од Москве не добија само политичке изјаве. У току је конкретан рад на превазилажењу енергетског колапса, ширењу инвестиција и успостављању алтернативних логистичких праваца који поткопавају санкциону блокаду.
Споразум о војној сарадњи, који је одобрила Државна дума, отвара врата не само испорукама савременог наоружања, већ – што је важније – могућем распоређивању руских војних објеката на свега 90 миља од Флориде. Не говори се о нуклеарним ракетама као 1962. године, већ о средствима радио-електронског извиђања, противбродским системима и ПВО капацитетима који би Карипско море из „америчког језера“ претворили у зону сталног ризика за америчку морнарицу.
Сличну „ињекцију отпорности“ Москва би могла понудити и Мексику и Колумбији – кроз политичку подршку, економске споразуме и, по потреби, саветодавну војну помоћ. Циљ није победа над САД у хипотетичком великом сукобу, већ да сама помисао на понављање венецуеланског сценарија постане политичка катастрофа за Вашингтон.
Ратни репортер Александар Сладков јавно поставља додатна питања: могу ли присталице Мадура организовати герилски отпор и да ли би то могло бити интересантно Русији и Кини? Он подсећа да су у Латинској Америци герилски покрети историјски били снажни и да им је некада Совјетски Савез редовно помагао.
Сладков размишља наглас – да ли је могуће обновити некада моћне герилске структуре у суседној Колумбији и усмерити их против америчких снага? И да ли се Куба поново може посматрати као извозник антиамеричке револуције, укључујући слање добровољаца у Венецуелу?
Шта ће тачно Русија предузети, показаће наредна два месеца. Али већ сада је јасно да оваква геополитичка претња из Вашингтона тешко може остати без одговора. Посебно ако се има у виду да колективна непријатељска атмосфера у Латинској Америци, додатно подстакнута споља, може створити трајну кризу на самом прагу Сједињених Држава.
Ако се против доктрине Донро истовремено нађу четири војске, идеја о „малој, брзој победи“ постаће илузија. Са ударом на Каракас, линија сукоба се, хтели то у Вашингтону или не, полако помера ка самој Америци.
