Yоу Тубе поглавља:

00:00 Увод Данице Грујичић: Зашто партијски врхови не смеју сами да праве листе
01:49 Александар Ћорац: Србија у неоколонијалном и неофеудалном систему
06:30 Предизбори као начин да се одлучивање врати народу
12:11 Драган Повреновић: Како је настао модел проширене базе кандидата
17:19 Зашто алгоритам треба да замени „врховног судију“
20:06 Шта студенти препознају и којих 13 области држава мора да покрије
22:49 Четири кандидата по факултету и пет регионалних целина
26:22 Од око 470 имена до листе од 250 кандидата
28:36 Нема поражених: Стручни савети за оне који не уђу у Скупштину
31:27 Демонстрација уживо: Публика задаје шифру, програм прави листу
34:59 Војин Шенк: Криптографија, „семе“ и провера резултата
40:04 Уставни „баг“, питања публике и примена модела ван избора

Предлог који су изнели није званична одлука студентског покрета нити поступак који већ прописује изборни закон. Реч је о иницијативи аутора трибине, упућеној студентско-народном покрету и другим политичким организацијама, да пре подношења коначне листе уведу унутрашњи, јавнији и мерљив поступак селекције. Њихова основна теза гласи: ако грађани на парламентарним изборима у Србији гласају за затворену листу чији редослед непосредно одређује ко добија мандат, онда начин на који су имена доспела на ту листу не сме остати ствар самовоље страначког врха.

Трибина под називом „Предизбори као предуслов објективног формирања изборне листе“ одржана је 2. септембра 2026. године у Београду.

Грујичић: Листе се деценијама праве по лојалности врху, а не по угледу кандидата

Отварајући скуп, Даница Грујичић је рекла да се учесници овога пута нису окупили да говоре о условима самог гласања, већ о начину на који настају изборне листе. Према њеној оцени, током последњих деценија листе су најчешће формирали страначки или организациони врхови, не водећи пре свега рачуна о угледу који потенцијални посланик или одборник ужива у својој средини, већ о његовој лојалности руководству — чак и када се таква лојалност коси са моралним начелима.

Она је предлог представила као покушај да се избегне самовоља врха и да се изборна листа формира објективније. Иако је демонстрација направљена на примеру студентске листе и факултета као јединица које предлажу кандидате, Грујичић је нагласила да би исти поступак убудуће могли да користе општински одбори странака, удружења грађана и друге организације. Уместо питања „са ког факултета долази кандидат“, у локалној примени стајало би „из које општине долази“, па би грађани могли да бирају људе који су нешто учинили за свој крај и стекли ауторитет радом и понашањем, а не послушношћу координатору или врху странке.

Као бивша министарка, Грујичић је изнела и оштру оцену да „Влада Републике Србије не одлучује ни о чему“. Њена порука била је да јавност често не зна ни колико људи стварно одлучује у странкама и држави, нити колико способних људи остаје невидљиво зато што не припадају кругу лојалних. Зато је проширена база кандидата, према њој, важна не само за избор посланика него и за каснији рад: они који не уђу у Скупштину не би били одбачени, већ би давали предлоге закона, систематизација и других решења и били стручна подршка изабраним посланицима.

Ћорац: Србија мора да раскине са „неоколонијалним и неофеудалним“ системом

Александар Ћорац је подсетио да је идеја предизбора представљена још годину дана раније и да је само једна од више идеја о којима је та група разговарала. Да би објаснио зашто је сматра неопходном, садашњи друштвени систем описао је као окоштао, по многим особинама неоколонијалан и неофеудалан. Под „неоколонијалним“ је подразумевао утицај других држава и корпорација на српско друштво, ресурсе и живот грађана, а под „неофеудалним“ домаћу расподелу моћи у којој се друштвом управља преко неформалних канала и партијских структура, а не преко институција државе.

Он је упозорио да се дубина садашње кризе и могућих последица по Србију као државу и Србе као народ можда још не сагледава у потпуности. Иако верује у победу студентско-народног покрета и сматра да је промена власти неизбежна, нагласио је да исход саме друштвене промене није унапред загарантован: земља може кренути ка бољем систему, али и ка дубљој аутократији и тоталитаризму. Као показатељ историјске прекретнице и „кључања“ у друштву поменуо је и реакције које су уследиле поводом смрти генерала Ратка Младића.

Предизбори би, по Ћорчевој замисли, требало да помогну Србији да раскине са системом у којем је власт отуђена од народа, а страначко-коруптивни апарат тврди да влада у име грађана, док у стварности служи сопственим или интересима других група. Он је оценио да је једини пут промена саме основе система: одлучивање мора да се врати народу, од кога суверенитет и потиче.

Одговорност надоле, а не према ономе ко је кандидата поставио

Ћорац је критиковао модел у којем странка одозго поставља редослед на листи. Тако одређени људи, рекао је, нису стварно изабрани већ именовани, па одговорност осећају према ономе ко их је поставио, а не према грађанима. Они тиме могу да занемаре и бираче и програм сопствене странке, иако се у програму формално позивају на народну вољу. Рушење тог механизма, по њему, било би почетак обнове целог система.

Предлог је првенствено упућен студентско-народном покрету, који је, како је рекао, у међувремену заживео и развио сопствену структуру. Ћорац је изричито нагласио да аутори не желе да се мешају у рад студената, већ да покажу да постоји могућност да се тај рад унапреди. Политички субјекти који тврде да заступају вољу народа требало би, по њему, да део одлучивања врате управо људима од којих траже подршку.

Као једну варијанту навео је физичка бирачка места која би организовали студенти, уз јасна правила гласања, камере и потпуно отворен поступак. Појаснио је да тајност треба да штити избор појединца, али не и да сакрије ток поступка, јер се затвореност може употребити за политичке манипулације. Друга варијанта била би да о кандидатима гласају људи који су се именом и презименом већ регистровали као подржаваоци студентских протеста. Ћорац је навео процену да таква база има више од 400.000 људи; овај број преносимо као његову тврдњу изречену на трибини.

Његова замисао је да се тако добије листа иза које стоји препознатљива воља шире базе и започне опоравак изборног процеса који је, по Ћорчевој оцени, структурно, морално и због корупције неприхватљив за српски народ и државу. Касније је додао да је представљени модел применљив и ван избора: као пример навео је лобирање и гурање кандидата у Српском лекарском друштву, за које је рекао да је после реформи из времена министра Томице Милосављевића потиснуто и изгубило ранији значај. Ако такви механизми постоје у струковној организацији, запитао је, колики су тек тамо где се одлучује о великом новцу и интересима.

Повреновић: Проширена база од око 470 кандидата, па расподела по знању, полу и деловима Србије

Драган Повреновић је представио конкретнију архитектуру модела. Рекао је да су он и Војин Шенк двадесет година координирали Такмичење за најбољу технолошку иновацију, да су сваке године изнова тражили способне људе широм Србије и да су током периода короне кроз бројне онлајн разговоре разрађивали питање како направити листу која би из угла бирача била прихватљива. Његово полазиште је да, као што грађани траже најбољег стручњака када им се поквари аутомобил или затреба лекар, тако и државне послове треба поверити најстручнијим људима организованим у тимове.

Према Повреновићу, сада су читави делови Србије слабо представљени и глас људи из тих крајева не допире до места одлучивања. Зато процес мора бити транспарентан од почетка до краја: ко предлаже, за кога се гласа и шта је коначан резултат. Мора бити и брз. Као пример ефикасности навео је Грчку, за коју је рекао да је после избора веома брзо формирала владу, па се запитао зашто Србија не би могла да заврши тај посао у року од десетак дана.

Зашто алгоритам: да не постоји „врховни судија“ који сам пресуђује

Аутори су, објаснио је Повреновић, хтели да избегну једног „врховног судију“ — председника странке, лидера организације, па чак и монарха — који би одлучивао ко може на листу. По његовој оцени, људи су „кварљива роба“: пре или касније вођа бива окружен људима са сопственим интересима и престаје да ради у корист оних због којих је постављен. Зато су развили алгоритам који рангира кандидате по унапред договореним правилима, без накнадне интервенције појединца. Случајни део упоредио је са жребом УЕФА: сви учесници најпре морају да испуне услове и докажу квалитет, а жреб потом одређује распоред међу квалификованима.

Повреновић је нагласио да софтвер није направљен за једну организацију и да би могао да га користи свако ко жели да направи ранг-листу без наредбе одозго. На трибини је програм демонстриран на замишљеном примеру студентске листе, али је изричито речено да приказана имена нису стварна студентска листа. Аутори су, како је навео, осмислили захтеве, док је млад програмер њихове идеје преточио у употребљив софтвер.

Студенти немају искуство, али препознају знање, уверење и правду

Повреновић је рекао да студенти, као ни било ко тек по завршетку факултета, немају довољно радног и животног искуства да сами повежу све области управљања државом. Али је оценио да имају веома поуздану способност да препознају да ли саговорник зна о чему говори, да ли верује у своје речи и да ли у предложеном решењу има правде. Управо ту способност и, како је рекао, њихову „чистоћу“, види као највећи квалитет студентског покрета.

Предложени модел дели потребе државе на тринаест стручних области — од правде, здравства, образовања, културе и пољопривреде до других јавних политика — означених у демонстрацији словима од А до М. Спољни послови, унутрашњи послови и одбрана нису били издвојени као засебне целине зато што за њих, како је објаснио, не постоји одговарајућа мрежа факултета распоређена широм Србије.

Факултети су груписани у пет универзитетских целина: Београд, Нови Сад, Крагујевац, Ниш, као и заједничка целина Новог Пазара и Универзитета у Приштини са привременим седиштем у Косовској Митровици. Повреновић је рекао да се оваквим повезивањем Косово и Метохија укључују у целокупан изборни процес. Сваки факултет би, по почетној варијанти, предлагао четири особе — два мушкарца и две жене — које не морају бити само професори или студенти, већ и привредници и друге истакнуте личности из локалне средине.

Тако би почетна база имала око 470 кандидата, мада број није суштински ограничен: свака јединица могла би да предложи шест, осам или двадесет људи ако сви примењују иста правила. Факултети или локалне јединице бавили би се људима које непосредно познају, уместо да неко из Врања одређује ко је најбољи у Суботици. Тиме би се истовремено поправила стручна и географска структура листе и укинуло међусобно политичко „ветирање“ кандидата.

Како би изгледао модел представљен на трибини

Корак	Предлог учесника	Намера и отворено питање
1. Дефинисање области	Тринаест области јавне политике, од правде и здравства до образовања и пољопривреде	Обезбедити стручност; остаје да предлагачи прецизно утврде све области и њихове тежине
2. Територијална основа	Пет универзитетских целина; модел се може заменити општинама или другим локалним јединицама	Смањити београдизацију листе и обезбедити присуство свих делова Србије
3. Предлагање	Сваки факултет у почетном моделу предлаже два мушкарца и две жене; могући су и већи бројеви	Направити базу од око 470 квалификованих људи, уз локалну проверу угледа и способности
4. Јавна правила	Унапред се задају стручни, полни, регионални, старосни и, ако се тако одлучи, идеолошки критеријуми	Спречити накнадно подешавање листе; критеријуми морају бити објављени пре покретања програма
5. Алгоритамско рангирање	Криптографски алгоритам користи јавно задато „семе“ и временски интервал и прави редослед до 250 имена	Омогућити исту проверу на сваком рачунару; неопходни су јавни код, независна ревизија и заштита података
6. Улога свих кандидата	Изабрани улазе на листу и евентуално у Скупштину, а остали чине стручна саветодавна тела	Не стварати „победнике и поражене“, већ трајне тимове за законе, министарства и регулаторе

Нико не би био „поражен“: они ван првих 250 постали би стручна мрежа

Повреновић је инсистирао да пласман ван првих 250 не значи елиминацију. Кандидати који не уђу у коначну листу формирали би саветодавна тела по областима. Ако се, на пример, у бази нађе педесет лекара, део би могао постати посланици, а сви би наставили да предлажу решења и помажу у изради најбољих закона о здравству. Иста логика важила би за образовање, пољопривреду, правосуђе и друге секторе.

Он је објаснио да сама листа не решава државне проблеме и да не треба очекивати да ће људи, чим буду изабрани, „ставити мокру мараму на чело“ и добити сва решења. Потребни су тимови у позадини. У расправи је то упоредио са војском, у којој је једном човеку на првој линији потребно најмање девет људи у логистици. Неки чланови проширене базе могли би да раде у Скупштини, други у министарствима, регулаторним агенцијама, комисијама или као саветници. Његова порука је била да није довољно заменити једну личност — мора се променити цео начин управљања.

Аутори су оставили могућност да првих пет или десет места буде резервисано за најпознатије личности које привлаче бираче, док би се остатак листе сортирао алгоритмом. То, међутим, није представљено као непроменљиво правило већ као опција о којој би морао да одлучи онај ко усваја модел. И број кандидата који улазе у алгоритам може бити већи од 250; суштина је да се најпре направи широка и проверена база.

Шенк: „Семе“ од десет цифара и време покретања дају резултат који свако може да провери

Војин Шенк је технички објаснио алгоритам. Као професор који се бавио теоријом информација, заштитним кодовима, компресијом и криптографијом, рекао је да програм користи криптографски поступак и почетно „семе“ — низ насумичних бројева. У демонстрацији је пет присутних дало по један двоцифрен број, чиме је формирано десет цифара, а програм је у прорачун укључио и петоминутни временски прозор.

Намера временског додатка је да нико не може унапред испробавати комбинације и потом договарати бројеве са пет универзитетских пленума како би произвео пожељну листу. Када се програм покрене, свако било где у свету у истих пет минута може да преузме исти софтвер, унесе исте вредности и добије исти резултат. После истека интервала или промене макар једне цифре резултат је потпуно другачији. Шенк је тврдио да је обрнуто израчунавање у реалном времену практично неизводљиво, док непосредно сортирање траје милисекунде; употребио је сликовиту процену да би за обрнути поступак било потребно време упоредиво са старошћу свемира.

Он је рекао да су употребљени класични криптографски алгоритми, уз један његов поступак, и да су комбиновани ради веће отпорности. Ипак, јавна демонстрација није исто што и независна безбедносна провера: да би овај модел постао основ политички осетљивог поступка, били би потребни објављен изворни код, тачна спецификација, спољна ревизија, тестови, правила чувања базе и поступак за приговоре. То је уједно једно од главних питања које би предлагачи морали да реше пре практичне примене.

Критеријуми нису „заковани“: могу се уградити године, регион и политичко опредељење

Шенк је нагласио да је приказани софтвер пример, а не непроменљив систем. Критеријуми се могу пооштрити или ублажити, а нови додати за неколико минута. Могуће је задати однос полова, број кандидата из сваког универзитетског центра и струке, старосну структуру, место пребивалишта, па чак и политичко опредељење. Ако се жели неидеолошка листа, пленум би могао да одреди колико места припада људима који се сматрају левицом, десницом или центром, али се унапред не би знало која ће имена унутар тих група заузети конкретне позиције.

После питања из публике — зашто случајним пресеком „одсећи“ део од око 470 кандидата и како уважити чињеницу да стручњак поред професионалног има и политички идентитет — Шенк је одговорио да се идеолошки критеријум може додати унапред договореној формули. Као намерно крајње примере поменуо је чак боју косе или очију, желећи да покаже да је технички могуће програмирати скоро сваку расподелу коју пленум усвоји. На питање зашто се не би кренуло само од 250 имена, рекао је да може и тако, али да је замисао аутора да база буде шира од броја посланичких места како би држава добила много више стручних људи за различите функције.

Шенк: Циљ није идеолошка победа, већ привремени режим за оздрављење институција

Према Шенку, тренутни циљ не би требало да буде победа једне идеологије над другом, већ „оздрављење државе“ у привременом режиму: успостављање независног функционисања законодавне, извршне и судске власти, измена закона и промена Устава. Он је оценио да садашњи уставни поредак само формално проглашава поделу власти, док касније одредбе омогућавају да скупштинска већина, највећа странка и на крају један човек концентришу стварну моћ.

Као примере премијера који су, по његовој оцени, били протоколарни или политички безначајни у односу на центар партијске моћи, Шенк је навео Веселина Ђурановића, Мику Шпиљка, Мирка Марјановића и Мирка Цветковића, а приметио је и да се у тренутку излагања није могао сетити имена актуелног председника Владе. По њему, проблем није само „човек са иницијалима А. В.“, већ „уставни баг“ који ће произвести сличну концентрацију моћи кад год председник најјаче странке постане и председник државе, непосредно или фактички контролишући парламентарну већину и Владу.

Шенк је Устав назвао алгоритмом по којем држава функционише: ако су у алгоритам уграђене погрешне координате, свака личност, ма колико се у почетку сматрала поштеном, бива гурнута ка истом исходу или замењена неким ко ће пристати на такву улогу. Зато се, рекао је, не треба заклињати у личну непогрешивост. Сви људи су „крвави испод коже“, а они који тврде да им тече плава крв манипулишу и називају се аристократијом.

Шта о предизборима показују искуства из света

Предизбори нису једна институција са истим правилима у свакој држави. У Сједињеним Државама они најчешће одређују страначког кандидата у једномандатној трци, а државе користе затворене, делимично затворене, отворене и вишестраначке моделе. Америчка Комисија за помоћ у изборима и Национална конференција законодавних тела савезних држава наглашавају да се правила знатно разликују: негде гласају само регистровани чланови странке, негде и неопредељени, а негде сви бирачи добијају заједнички листић.

За српски случај су непосредније занимљива искуства земаља са пропорционалним листама. У Исланду се страначки предизбори широко користе за избор кандидата на парламентарним и локалним листама још од око 1970. године, а ОЕБС/ОДИХР је забележио да већина странака спроводи предизборе и примењује унутрашњи однос полова 60:40. У

Израелу поједине странке, попут Ликуда, чланским предизборима одређују редослед кандидата за Кнесет, док друге листу препуштају лидеру, партијском телу или делегатима; резервисана места користе се за регионалну и групну заступљеност. У Немачкој закон не уводи амерички тип општенародних предизбора, али захтева да кандидати и делегати на страначким скуповима буду бирани тајним гласањем и да учесници могу да предлажу кандидате и чују њихове програме.

Међународни институт за демократију и изборну помоћ — Интернатионал ИДЕА — наводи да отворени предизбори могу повећати учешће грађана, привући нове бираче, обновити руководство и ојачати легитимитет.

Италијанска Демократска странка је 2007. кроз отворене предизборе укључила више од 3,5 милиона људи и тиме помогла уједињењу више политичких струја, док је аустријски НЕОС развио тростепени систем: отворено гласање грађана, затим корекцију ширег партијског тела ради равнотеже пола, региона, старости и вештина, па завршно гласање скупштине странке. Управо тај пример показује и ризик: кандидати високо рангирани у првом кругу били су незадовољни када су померени у каснијој корекцији.

Интернатионал ИДЕА упозорава да већа отвореност сама по себи не гарантује више жена, мањина или маргинализованих група; без квота и других заштита шира база може поновити предрасуде целог друштва. Постоје и ризици ниске излазности, унутрашњег сукоба и поларизације, „упада“ присталица противничке опције, неједнаких финансијских могућности кандидата, крађе података и сајбер-напада. Истовремено, ова организација наводи да је у анализираним случајевима стварни обим непријатељског гласања био занемарљив, што значи да опасност треба мерити, а не претпостављати. Венецијанска комисија, пак, избор кандидата одоздо види као здрав израз унутарстраначке демократије, али наглашава демократски избор и недискриминацију.

Модел и пример	Како функционише	Добици	Ризици и поука за Србију
Затворени предизбори, део САД и европских странака	Гласају само регистровани чланови	Чувају програмски идентитет и отежавају спољно мешање	Искључују неопредељене и дају несразмерну моћ најактивнијем делу чланства
Отворени предизбори, Француска 2011. и италијански ПД	Гласају чланови и симпатизери, понекад уз потписивање вредносне изјаве или симболичну накнаду	Већи легитимитет, мобилизација и медијска видљивост	Скупи су, могу продубити сукобе и отворити питање ко има право да бира туђу листу
Предизбори за парламентарну листу, Исланд и поједине странке у Израелу	Чланови или шири круг бирача одређују кандидате и/или њихов редослед	Смањују моћ лидера и непосредно утичу на затворену листу	Популарност може потиснути стручност; квоте и резервисана места остају потребни
Тајни избор на чланским или делегатским скуповима, Немачка	Локални чланови или делегати предлажу и тајно бирају кандидате	Јасан траг одговорности, право кандидата да представи програм	Квалитет зависи од стварне слободе скупа и репрезентативности делегата
Хибрид НЕОС-а у Аустрији	Отворени круг, корекција по критеријумима, па партијска скупштина	Комбинује учешће грађана са стручношћу, полом и регионима	Накнадно померање кандидата може нарушити поверење ако правила нису унапред јасна
Модел са београдске трибине	Локално предлагање квалификованих кандидата и криптографско рангирање по јавним критеријумима	Шира база, стручна и регионална равнотежа, проверљив поступак	Није класичан предизбор јер случајност делом замењује гласове; тражи јавни код, ревизију и жалбени поступак

Кључна разлика: ово није класичан предизбор, већ хибрид избора, квота и жреба

Предлог са трибине носи назив предизбори, али се по својој конструкцији разликује од класичног модела у којем онај ко добије највише гласова заузима највише место. Прва фаза — предлагање и гласање на факултетима, пленумима или у локалним заједницама — јесте предизборна селекција. Друга фаза — алгоритамско сортирање квалификованих кандидата унутар задатих квота — ближа је контролисаном жребу или сортицији. Њена предност је што смањује простор да центар моћи ручно наређа имена; њена слабост је што највећа подршка бирача не мора нужно донети највише место на листи.

Зато би за јавни легитимитет морало унапред да буде одговорено најмање на осам питања: ко има право да предложи кандидата; ко проверава биографију и евентуални сукоб интереса; ко гласа у првој фази; који критеријуми и квоте су обавезни; колики део редоследа одређују гласови, а колики случајност; ко и како проверава софтвер; коме се подноси приговор; и ко коначно правно подноси листу РИК-у. Без тих одговора алгоритам може бити занимљива демонстрација, али не и довољан изборни поступак.

Шта дозвољава важећи закон у Србији

Према важећем Закону о избору народних посланика, Србија је једна изборна јединица, грађани гласају за изборну листу, а мандати припадају кандидатима по редоследу на тој листи. Управо због тог затвореног редоследа унутрашњи начин рангирања има огроман политички значај, иако га закон детаљно не прописује. Листу могу поднети регистрована странка, коалиција или група грађана; групу грађана образује најмање десет бирача, а за редовну листу потребно је најмање 10.000 оверених изјава подршке.

Закон захтева најмање 40 одсто припадника мање заступљеног пола и правило три према два у свакој групи од пет кандидата. Почетни модел са трибине — два мушкарца и две жене по факултету — поставља строжи однос 50:50, али коначна листа би и даље морала да испуни законски распоред у свакој петорци. После проглашења листе редослед се више не може мењати. Сам предизборни или алгоритамски поступак био би, дакле, добровољно унутрашње правило предлагача; правно дејство добио би тек када овлашћени подносилац преда коначну листу РИК-у са свом документацијом.

Да ли алгоритам може да замени поверење

Најјачи део иницијативе јесте захтев да се прекине пракса у којој један лидер или узак круг у тајности прави редослед кандидата. Снага модела је и у томе што не баца стотине стручних људи након избора, већ их организује у секторске тимове. Али алгоритам не укида политику: људи и даље одлучују ко улази у почетну базу, које су области важне, колико места припада сваком региону и струци, да ли се уводе идеолошке квоте и ко сме да буде међу „познатим именима“ на врху.

Другим речима, рачунар може доследно да спроведе правила, али не може доказати да су правила праведна. То могу само јавна расправа, сагласност учесника, независна контрола и могућност жалбе. Ако би код, подаци и критеријуми били стварно отворени, модел би могао да буде користан експеримент у унутрашњој демократизацији листа. Ако би „алгоритам“ остао реч иза које се крију непозната правила и непроверљива база, он би само заменио невидљивог партијског шефа невидљивим програмером.

Порука трибине: промена листе као почетак шире промене друштва

У завршници, Ћорац је рекао да су, иако учесници можда имају различита политичка уверења, њихове оцене стања у друштву усмерене у истом правцу. Предлог је сада окренут студентско-народном покрету зато што аутори верују да он има снагу да изазове кључну промену у блиској изборној и друштвеној прекретници. Али његова примена, нагласио је, може бити много шира — од странака и удружења до струковних организација у којима се кандидати такође гурају лобирањем.

Учесници су софтвер представили као отворен систем који свако може преузети, контролисати и прилагодити. Грујичић је скуп закључила најавом следеће конференције о улози медија у изборном процесу и правичнијој заступљености свих изборних актера. Основна порука ове трибине остаје јасна: промена власти без промене начина на који се бирају кандидати може само заменити један круг лојалних другим, док би поступак који почиње од локалне средине, струке и јавних правила могао да отвори простор за стварну одговорност према грађанима.

Овај текст веродостојно преноси предлоге, оцене и тврдње изнете на трибини, уз посебно означавање онога што представља став говорника, а не утврђену чињеницу или важеће правило. Суд о политичкој оправданости модела, квалитету алгоритма и могућности његове примене припада студентима, грађанима, правницима, програмерима и широј стручној јавности.

Извор: србин.инфо
Аутор: Дејан Петар Златановић