Прочитај ми чланак
Мој син је животно угрожен. Страхујем да неће издржати. И, ја, молим све… сваког, ко може да помогне, да га избави из тамнице. Да га дочекам. Ако издржим.
Галена Вранишковски, мајка утамниченог архиепископа охридског и митрополита скопског Јована, у ових пет реченица казала је све. Кроз шта пролази њен син утамничен у затвору „Идризово“ код Скопља, и у каквом је стању. Кроз шта пролази она, чекајући његову слободу. Али, и како пролазе они који се усуде да кажу: „Ја сам сведочанство јединства Српске православне цркве“.
Њој, мајци владике, током ове године у којој је имала право на само две посете сину, ових дана стизале су потресне вести. Најпотреснија је, каже нам, она о физичкој ликвидацији. Из Битоља, где је дом Вранишковских, мада стара и болесна, упутила се како би се сама уверила шта је истина, јер од сина „лично никада није чула да му је тешко“.
СТРАДАЛО МОНАШТВО И СВЕШТЕНСТВО
Монаштво и свештенство које је следило канонско јединство са Српском православном црквом, свога архиепископа Православне архиепископије охридске, било је прогоњено, а право на храмове који су пре отцепљење МПЦ припадали Српској православној цркви, нису имали.
Они данас верску службу обављају у кућама које су им даровали верници. У условима, као што су некад, у катакомбама, опстајале молитве.
Када је, после посете, напустила затвор „Идризово“, Галена Вранишковски је, каже, била и старија и болеснија.
– На муку, уверила сам се у све вести које су до мене долазиле. Здравље мог сина до те мере је угрожено да му је живот у питању. Он је без потребне здравствене заштите. Свакодневно је малтретиран. Затвореници, а у соби са Јованом их је тридесет троје, притискају га и провоцирају. Нерасполежена према њему је и управа затвора. Мада је испунио све услове, не пуштају га кући ни на сат…
– Ја познајем свог сина. Никада ми не би рекао: „Мајко, тешко ми је“, а да му заиста није тешко. Никада ми не би рекао: „Живот ми је у опасности“, да тако заиста није. Већ дванаест година траје ова наша невоља. Толико је прогоњен. Толико година су покушавали и да га прогнају. Али, за свих ових година ја од њега никада нисам чула да се пожалио. Напротив, он нас је, упркос свему, тешио и храбрио. Не само нас, своје најближе: мене, његову сестру и њену породицу, већ и друге. Монаштво и вернике који су заједно с њим хапшени и прогањани… А сад кад сам га видела… као да сам престала да живим.
Утамничени Јован, архиепископ Православне охридске архиепископије, током овог, последњег сусрета са мајком дао јој је и писмо. Намењено је, најпре, Управи за извршење санкција Министарства правде у Скопљу. У овом, драматичном писму и апелу, владика Јован Вранишковски навео је углавном све што је испричао и мајци Галени. Он, међутим, још пише и ово:
„Моје писмо упућено Управи за извршење санкција није насловљено ни као молба. Жалба. Захтев. Посреди је један акт, да се не би заборавила данашњица. Да се не заборави да је архиепископ Јован доследни наследник својих претходника који се ни по цену живота није одрекао вере. Цркве. Њеног јединства. Из тог разлога је ово моје писмо да се не би заборавило ни то како је власт у Републици Македонији примењивала разне принуде да ме разувери да се одрекнем од, тог, успостављеног јединства цркве и да се вратим у расколничку Македонску православну цркву“.
Архиепископ Јован на крају пише:
„Остајем доследан, а доследност овдашња власт тумачи непослушношћу. Упозоравам да ми се прети ликвидацијом, коју је најлакше остварити управо у затвору. Ето, због тога пишем ово писмо. Ако је последње, да се зна због кога је последње. Али, да се зна: ово све што чиним чиним за Јеванђеље, како би био његов заједничар. Уколико ми је последње, нека подсећа не само мене, већ и верне у Христу, кроз шта се све морало проћи за сведочанство једне цркве“.
Враћамо време… Када је блаженопочивши патријарх Павле 2002. године позвао монаштво и свештенство Македонске православне цркве да прихвати литургијско јединство са Српском православном црквом, а на основу Нишког споразума двеју цркава из јуна исте године (који је МПЦ изиграла), тада епископ велешки Јован (Вранишковски), као и монаштво и свештенство из његове епархије, одазвали су се позиву на јединство. Убрзо, уследила је одмазда Македонске цркве, али и државе. Већ следеће године владика Јован је осуђен на пет дана затвора због „ремећења јавног реда и мира и пружања отпора полицијском службенику“.
Која је права „кривица“, била владике Јована? Покушао је, заправо, да обави свету тајну крштења у храму који је Македонска црква сматрала својим. Низали су се, потом, и други Јованови „греси“. Годину дана касније (2004) владика Јован је привођен и осуђен због наводног „подстрекивања на етничку и верску мржњу“. Образложење надлежног суда било је да је „у црквеном календару оклеветао МПЦ, прихватио да буде егзарх Православне охридске архиепископије, обављао је службу у родитељском стану“. Робијао је 220 дана због овог „греха“.
Следеће године (2005) Врховна црква српског православног народа, Пећка патријаршија владику Јована је прогласила архиепископом охридским. Већ 2006. године он је оптужен за проневеру 57.000 евра. Првостепени суд је одбацио оптужницу, јер није била утемељена ни у једном доказу. Али, другостепени, Апелациони суд, затражио је ново суђење. На другом суђењу владика је ослобођен. Апелациони суд је, међутим, наложио треће суђење. И осудио га. Био је у затвору 256 дана.
У међувремену, током деценије, владика, али свештенство и монаштво које је следило и литургијско јединство са СПЦ, били су изложени невиђеном прогону. Чак и физичким нападима. За владиком је, на крају, чак била расписана и Интерполова потерница. Сазнао је за њу док је био у Бугарској, од које је Скопље тражило да га Софија изручи. Бугари су одбили и, после суђења, у потпуности га ослободили. Чак укинули забрану напуштања територије Бугарске.
Ипак, почетком децембра 2012. године, архиепископ Јован је ухапшен на грчко-македонској граници. И тада је против њега поновљен поступак, будући да је на претходном осуђен „у одсуству“. Осуђен на рочишту на које, како тврди његова одбрана, и није био позван. У затвору „Идризово“ код Скопља данас издржава казну по пресуди Основног суда у Велесу. Пресуда је изречена после процеса који је трајао пуну деценију. Терете га, како је образложено, за „проневеру 250.000 евра у периоду док је био владика Македонске цркве“. Пресуђено му је – пет година и пет месеци затвора.
– Каква превара?! Ништа није доказано. А нико се није трудио ни да било шта докаже – говори Галена Вранишковски. – Познајем га. Он би сваки денар који је имао, или од кога добио, уложио у цркву. За помоћ монаштву и верницима којима је то било потребно.
СРУШИЛИ МУ МАНАСТИР, НА ОЧЕВИНИ
После проглашења за архиепископа Православне охридске архиепископије, митрополит Јован је избачен из Митрополије у Скопљу. Он је, убрзо потом, са монаштвом и свештенством које га је следило, на имању родитеља почео да гради цркву и конаке. Манастир Светог Јована Златоустог у селу Ниже Поље подно Пелистера. Али, убрзо су стигли булдожери и почели да руше.
– Ноћу су рушили цркву – сећа се Галена Вранишковски. – Мој супруг Аргил је одјурио. За њим пошао и народ. Нису им дозволили да приђу. Нису мом супругу дозволили да каже да је црква на нашем имању. С пута је слушао како све пуца и како се руши. Патња коју је те ноћи понео, пресекла га је. Умро је убрзо.
(Вечерње новости)
