Прочитај ми чланак
(Вечерње новости)
Музеј Српске православне цркве, после вишегодишње реконструкције, свечано је отворен прошле недеље. Посетици сада могу да виде непроцењиве иконе, рукописне књиге и богослужбене предмете који су деценијама чамили у депоима. Нажалост, приликом отварања изложбе није ни поменут оснивач музеја, академик и протојереј СПЦ, професор Београдског универзитета Радослав Грујић.
– Лепа је поставка, али јој недостаје важан детаљ, портрет или бар спомен-плочица која би подсећала на професора Грујића, оснивача и првог управника музеја. Он је био један од највећих српских умова и мученик борбе за очување српске баштине – каже проф. др Радомир Поповић, протојереј-ставрофор СПЦ.
Он истиче да српски народ Грујићу дугује захвалност што је спасена и у Београд враћена баштина из манастира и цркава коју је опљачкала НДХ. Нажалост, професор Грујић још увек носи жиг народног непријатеља којим су га 1945. обележили идеолошки комунистички судови. Они су прогласили издајником хуманисту који је спасао хиљаде српске деце из НДХ и лишили српске националне части родољуба који је 1942. ризикујући живот отишао у НДХ и спасао мошти светих српских владара, кнеза Лазара, цара Уроша и деспота Стевана Штиљановића.
Рехабилитација
После серије текстова о професору Грујићу у „Новостима“ група београдских интелектуалаца, међу којима је и министар културе, поднела је у јануару ове године захтев за рехабилитацију једног од највећих српских умова. Захтев за рехабилитацију поднео је Владимир Давидовић, опуномоћеник Богословског факултета и један од иницијатора исправљања седмодеценијске неправде према богослову, научнику и хуманисти.
Одмах после пораза НДХ прота Грујић се запутио у Загреб као делегат Синода СПЦ и упркос опасности упустио се у потрагу за благом из српских цркава и манастира. Истовремено, у Београду су нове власти професора Грујића прво протерале с универзитета, а онда га лишиле и српске националне части и ставиле на листу ратних злочинаца. Забрањени су му јавни наступи и одузето му је право гласа. Неправда га је дубоко ранила, тешко је то одболовао, забележио је покојни др Слободан Милеуснић, који је деведесетих постао управник Музеја СПЦ, и који је после деценија ћутања открио да је највећи део збирке сакупио професор Грујић, који је музеју завештао и своју огромну научну заоставштину.
Иако је знао да је на „црној листи“, Грујић није одустао од мисије потраге за опљачканим српским благом, о чему сведочи допис Синода СПЦ.
– Професор др Радослав Грујић известио је да је у Загребу пронашао око 30 вагона културно-историјских и уметничких драгоцености које су усташе опљачкале из српских цркава, манастира, епископских и патријаршијских дворова. То је непроцењено културно благо нашега народа – пише Синод СПЦ 8. децембра 1945. Верској комисији Србије и захтева да се благо врати Патријаршији у Београду.
Међутим, Комитет за културу и уметност при влади ФНР Југославије одуговлачи с враћањем и тек 1946. наређује:
– Српској православној цркви имају се предати само културно-историјски и други предмети СПЦ , манастира итд. који су однесени са територије НР Србије и њених области (Војводина), а сада се налазе похрањени у Загребу. Предмети са територије НР Хрватске и даље остају на истом подручју.
Благо из манастира с територије Хрватске и БиХ је по наређењу Владимира Бакарића смештено у Одјел Срба у Музеју умјетности и обрта у Загребу. Од пронађених 40 вагона покрадене баштине око 20 је потицало из фрушкогорских манастира, а 1946. је одобрено враћање само 11 вагона у Србију.
Спасену баштину Грујић преноси у мали простор у згради Патријаршије, где се и данас налази. .
