Прочитај ми чланакКанонизација Диане Будисављевић пут је да СПЦ призна и усташког кардинала Алојзија Степинца као светитеља.
Пре четири дана обележено је 133 године од рођења жене која је за време Другог светског рата мађионичарским триковима „спасила” скоро 15.000 српске деце из усташких логора. Међу архијерејима СПЦ све чешће се покреће питање о овом херојском подвигу и томе да ли би Диана требала да се прогласи за свеца.
Диана је рођена као Олга Фрида Обексер 1891. године у Инсбруку, где се за време Првог светског рата удала за српског хирурга Јулија Будисављевића родом из Пожеге. После Великог рата њих двоје се селе у Загреб где ће дочекати почетак Другог светског рата и стварање злогласне НДХ-а. У то време Диана је у свом стану имала личну кројачицу пореклом Јеврејку, која је кројила одела за њене ћерке Јелку и Илсе. Како је записала, наводно јој је та кројачица пробудила свест о спасавању Срба из логора.
Ипак, Диана није записала зашто кројачици није пренела да је већ била у родном Инсбруку и видела логоре за припаднике њеног народа? Свој рад описаће у дневницима, који ће светло дана угледати баш у Хрватској. Пре 5 година изашао је филм „Дневник Диане Будисављевић” који је одмах у Хрватској покупио низ филмских награда. И не само то, већ следеће године „Министарство знаности и образовања Републике Хрватске” уврстило је овај филм у наставни план хрватских школа! Значи, њима одговара та верзија „истине о Диани“.
Први њен дневник објављен је 2002. године у часопису Хрватског државног архива „Фонтес- извори за хрватску повијест.” Годину дана касније овај дневник биће претворен и у књигу од стране Хрватског државног архива. Филм из 2019. године само у малом делу прати хронологију догађаја из ових дневника. То није сметало да филм освоји „Златну арену” на Пулском филмском фестивалу и да добије награду Републике Хрватске за културу „Владимир Назор.”
За улазак у логоре широм НДХ-а, Диани је дозволе писао, што и сама признаје у нотесу из 25. новембра 1941. године – Равнатељство усташког редарства! На свим њеним дозволама стоји потпис Вилка Кухнела, човека који је директно био задужен за депортацију Јевреја у немачке логоре. Крајем маја 1942. године Диану Будисављевић прима надбискуп Алојзије Степинац, и то по други пут. Први пут ју је примио 3. децембра 1941. године и дао јој благослов за бављење „хуманитарним радом“. Диану затим прима лично и Андрија Артуковић, министар унутрашњих послова НДХ-а. И он јој лично 16. децембра ’41. године даје писмено одобрење да се она настави бавити својим хуманитарним радом са децом. У преводу, он јој одобрава да она настави „спасавати” српску децу из логора које је он основао?! По сопственом признању она тих месеци у спасавању српске нејачи блиско сарађује и са др Савом Бесаровићем, али није записала да је Бесаровић био пријатељ и колега са факултета Анте Павелића и да му се Павелић захвалио и у октобру 1943. године тако што га је поставио га на место министра у Влади НДХ-а!
Из страница њеног дневника, писаних јануара 1942. године, види се да Диана са Бесаровићем путем телеграма има бројне контакте (са челницима у НДХ и оснивачима логора). А, колико је Саво Бесаревић волео Србе, показаће крај рата када је осуђен на смрт због злочина. У извештајима који су још 1941. године слати југословеској Краљевској влади у Лондон, стоји да је једини Србин у НДХ-а који је остављен на свом предратном положају, имућни лекар Јулије Будисављевић из Загреба. То није било чудно будући да је Јулије био и најбољи пријатељ Милета Будака, идеолога усташког покрета коме је нешто раније операцијом и спасао живот.
Дианин муж Јулије се још 10. јула ’41. године уредно пријавио Равнатељству усташког редарства НДХ-а у Загребу и добио „исказницу бр. 298 А.” У њој стоји да се на њега не примењују никакве одлуке које се односе на остале православне Србе. Исказницу је током целог рата користио као легитимацију. У то време су српске девојке скакале у Дрину бежећи од усташа и бирале смрт у леденој води да би избегле дивљачко силовање и мучење до смрти, река Сава у Јоњском пољу није могла да прими све српске полупане лобање, а херцеговачке јаме безданице пуниле су се „до чепа.” Ипак, Јулије у Загребу, у држави у којој су Срби били масовно убијани на свирепе начине и потпуно ван закона, задржава и професорску катедру и позицију шефа Хируршке клинике на Медицинском факултету, што је прилично неуобичајна ствар за једног Србина у НДХ-а. На крају му ни то није било довољно, па је и званично обукао усташку униформу!
У изјави из 21. јуна 1951. године, недуго након што је сведочио у ОДБРАНИ Алојзија Степинца, пред Окружним судом у Загребу, у својству сведока ово говори др Јулије Будисављевић: „Ја сам се 1941. године налазио у Загребу у својству шефа хируршке клинике, у то време управо сам био обукао униформу санитетског потпуковника коју сам скинуо 1944. године када сам пензионисан.”
И заиста, Будисављевић јесте пензионисан те ’44. године, а на вечери њему у част, за главним столом седео је сам загребачки усташки крем тога доба. Јулије је у пензију ушао као римокатолик, а овај брзи верски прелаз као да је био предсказање да ће његова породична лоза неку годину потом изнедрити и прву даму, Јованку Будисављевић Броз. Јулије је потом живе мирно на тргу измишљеног хрватског краља Петра Свачића на бр. 13 и годинама безбрижно уживао у пензији. Током рата, властима НДХ-а није сметало ни то што му је брат Срђан Будисављевић био у Лондону као министар социјалне заштите у влади Краљевине Југославије. Не заборавимо да баш у то време, његова супруга Диана пуном паром „спасава” српску нејач из усташких логора. Уз пропуснице оснивача логора и кровлога, једноставно би ушетала у Јасеновац и пописивала српску децу за ручицу, а затим их узела и повела некуда… Кажу спасила.
Не постоји нити један званичан документ у којем се помиње Диана и њен хуманитарни рад као нешто што није било у складу са усташком политиком НДХ-а, а да је спасалава децу из НДХ логора морало би да буде. Избегава се још једна чињеница, врло битна, да хуманитарни рад Диане Будисављевић никад не би био могућ да није блиско сарађивала са представницима усташког режима.
У филму „Дневник Диане Будисављевић” чији су сценаристи новокомпоновани Хрвати, приказује се логор Стара Градишка и њено „спасавање” српске деце након злочина усташа на Козари. Ту се приказују оригинални снимци које је снимила сама пропаганда НДХ-а где се види и стварна Диана Будисављевић како опуштено седи у логору и пописује децу, што само по себи све говори.
Избачене су из филма сцене у којима сведоци говоре да су у масовном отимању (одвођењу) козарачке деце у логоре биле укључене и власти НДХ-а, као и то да су из логора одведена („спашена“) искључиво најјача и најздравија српска деца. Нејака и болесна прослеђена су у логоре Јастребарско и Сисак где су побијена.
Тој деци су усташе родитеље и чланове породице одвели у логоре или убили, имања им попалили, траг затрли, а онда су се као сетили да их „спасу” преко Диане, успут их покатоличе, имена им промене и распореде их по усташким породицама и ко зна где и коме, јер је Диана званично открила након рата да је највећи број деце одведен у иностранство јер им је тамо било сигурније пошто је у Хрватској „био рат“.
Али, многи Срби сматрају да вечно морају да изражавају захвалност Диани Будисављевић, усташама и усташким породицама које су „спасиле“ децу. Да је у питању било јаничарство (зулумћарство) доказује и то да су након рата „случајно” нестале из логора и картотеке деце које је одвела Диана. Та несрећна деца, и њихови потомци, су 90-их година били најјаче оружје које је поново ударало на Србе, а све са циљем католичке цркве да то буде ритуално самоуништење.
Аустријанка Диана Будисављевић била је перјаница треће трећине. Трећину побити, трећину протерати, трећину покатоличити. Ако јесте била у хуманој мисији, то је трећи део пројекта истребљења Срба из НДХ-а у којој је она одиграла своју улогу и овде је јасно који је њен задатак био. Деца извучена из логора била су углавном удомљења у усташке породице и сиротишта којима је управљала Римокатоличка црква у манастирима код часних сестара на преваспитавање. „Спасавана” су искључиво деца, нити једна једина одрасла особа никад није спашена од Диане, ниједна мајка те деце.
Здрава деца су удомљавана у верујуће католичке породице, које су могле и имале задатак да им пруже најдубљу могућу верску индоктринацију. До таквих породица је било могуће доћи само преко црквене организације, исте оне која је, на самом почетку, организационо помогла формирање органа власти усташке државе. Само мали број спашене деце сетио се одакле је и вратио после рата преживелој родбини, махом на Козару. Али, то нема никакве везе са Дианом која се после рата вратила под родне Алпе и у селу Иглс са оцем Максом наставила водити најјелитнију ваздушну бању у Аустрији и никад није рекла никоме у свом крају каква је била „хуманитарка” у НДХ ни колико је добро организована католичка црква и Ватикан. Нити јој је икад пало на памет да усвоји неко српско дете за које се наводно толико борила.
Она се вратила тамо где је и изабрана да, као аристократска аустријска крв, баци Србима прашину у очи а „спасавањем” деце, српске жртве у усташким логорима представи као небитне. У Србији је временом њен лик идеализован, иако је она потпуно супротно од онога што Србима иде у корист. На крају, довољно се дотаћи Међународне дефиниције геноцида, а у њеној четвртој тачки стоји: „Геноцид је кад децу силом пребациш из једне средине у другу.” Дакле, Диана је била део система државе у којој је живела, само један од државних пројеката НДХ-а, чији је она била експонент и не постоји нити један документ који показује нешто другачије.
У овој подметнутој причи највише учествују баш Срби, који славе жену која је заслужна што су српски губици само кроз ту децу до данас преко 200.000 душа, а баш толики су усташки добици. Наравно, друга страна ће увек поставити вештачко питање: „Да ли би било боље да су та деца убијена?” Та деца и јесу убијена, духовно убијена. А, духовна смрт покрштене деце одгајане да мрзе себе и учене да кољу Србе, доста је гора од оног што су усташе радиле у логорима…
