Најава председника Србије Александра Вучића да ће Србија у наредних годину и по дана удвостручити војне капацитете поново је отворила питање – од кога се то земља заправо брани и који су стварни разлози интензивног наоружавања.
На седници Савета за националну безбедност Вучић је поручио да је безбедносна ситуација у Свету озбиљно нарушена, а посебно после хапшења председника Венецуеле Николаса Мадура, те да је за Србију посебно забрињавајуће даље наоружавање Приштине.
„Супротно повељи УН и Резолуцији 1244 у току је наоружавање Приштине. Та је резолуција дефакто суспендована, иако није де јуре од великих западних сила и појединих регионалних играча као што је Турска. Убрзано наоружавају Приштину, а посебну претњу безбедности, територијалном интегритету и суверенитету Републике Србије представља алијанса или новостворени савез Приштине, Тиране и Загреба”, рекао је Вучић.
Па је оценио да Србија мора бити снажна како би сачувала мир и одвратила потенцијалне претње, истичући да ми никада никога нећемо напасти, али да мора бити спремна да се брани.
Таква реторика није нова. Последњих година, у јавним наступима државног врха, безбедносне претње се редовно истичу као кључни аргумент за велике и често нетранспарентне војне набавке. Ипак, део војних аналитичара и стручне јавности сматра да се иза ових порука крију и други мотиви.
Наоружавање против сопственог народа
Војни аналитичар Александар Радић оцењује да је кључни проблем ове власти – сопствено становништво, а не реална спољашња војна претња, па куповина сложених борбених система представља индиректно средство политичке контроле.
„Куповина таквих система од земаља које пружају политичку подршку властима у Србији јача позицију режима. Оправдање је увек исто – представљање неке сталне опасности. На тај начин се јавно мњење анестезира и обликује став да је наоружавање нужно и у општем интересу, док се заправо све то ради за корист ове власти“, каже Радић.
Подсећа да се наоружање у Србији углавном купује без јавних тендера, што је преседан у региону. Таква пракса омогућава директне политичке договоре са државама попут Француске и Кине, а раније и Русије, без јасне војне анализе и јавне контроле.
„Куповина наоружања везана је заправо за државне послове и директне преговоре са људима који су носиоци највиших нивоа одлучивања у Француској, Кини, и раније у Русији”, каже Радић.
Поруке за бирачко тело
Осим тога, начин комуникације оваквих порука о војној алијанси Приштине, Загреба и Тиране намењен је бирачком телу Српске напредне странке, сматра Радић.
„Ствара се атмосфера константне непосредне ратне опасности. Не постављају се питања о мотивима куповине оружја, већ се једноставно поручује: ‘они нас нападају’“, наводи он.
Какве везе има Мадуро са наоружавањем Србије?
Још једно телевизијско излагање Вучића дошло је после отмице председника Венецуеле Николаса Мадура и његове супруге.
„Онда (Драган Ј) Вучићевић на телевизији објасни да су у Венецуели то урадили блокадери и да они скачу исто као блокадери у Србији”, каже Радић, наводећи то као још један пример да је јасно коме се председник обраћа.
Као проблематично оцењује и то што се процес модернизације Војске Србије све чешће измешта из оквира професионалне војне процене и претвара у политички алат.
„У војсци постоје људи који то подржавају из прагматичних разлога, јер гледају сопствене позиције. Такви људи у војсци неће анализирати потезе, јер им они иду у прилог“, каже Радић.
Дизање панике
Обраћање председника многи посматрају и као још један вид подизања панике, сматра Радић.
У том контексту, он подсећа и на раније случајеве, попут честих демонстрација војне силе усмрених ка Косову. „То је био ритуал који се понављао сваких неколико месеци. Диже се паника, а људи брзо заборављају“, оцењује он.
И док власт тврди да јачање војске служи очувању мира и стабилности, критичари упозоравају да се без јасне стратегије, транспарентности и реалне процене претњи, поставља питање да ли се Србија наоружава због спољне опасности или због унутрашњих политичких потреба власти.
