Pročitaj mi članakPitanje koje se sve češće čuje u političkim i bezbednosnim krugovima danas zvuči prilično direktno: šta bi zapravo ostalo od NATO-a ako bi došlo do ozbiljnog sukoba sa Iranom?
U centru rasprave nalazi se Ormuški moreuz, jedna od najvažnijih energetskih arterija sveta, a rasprava se rasplamsala nakon izjave predsednika Sjedinjenih Država Donalda Trampa da savez čeka „veoma loša budućnost“ ukoliko saveznici ne pomognu u deblokadi tog prolaza.
O tom scenariju razmišlja i komentatorka Ljubov Stepušova, pokušavajući da sagleda širu sliku odnosa unutar zapadnog saveza.
Prema onome što se čuje iz Vašingtona, Tramp smatra da su Sjedinjene Države bile „veoma ljubazne“ prema Evropi tokom događaja u Ukrajini.
Sada, kaže on, red je na evropske države da uzvrate. Njegova argumentacija je jednostavna: Evropa je među glavnim korisnicima naftnih tokova koji prolaze kroz Ormuški moreuz i zbog toga bi trebalo da pomogne Vašingtonu u suprotstavljanju Iranu. Navodno su pozivi na saradnju upućeni prema sedam država.
Međutim, reakcija u evropskim prestonicama prilično je suzdržana. Francuska i Italija, prema pisanju medija, radije vode diskretne pregovore sa Teheranom o bezbednosnim garancijama za svoje brodove u moreuzu, umesto da se priključe američkoj koaliciji.
Berlin je dao do znanja da Nemačka neće učestvovati u borbenim operacijama jer, kako je naglašeno, „nije strana u ratu“. London takođe ne žuri da pošalje ratne brodove koji bi pratili trgovačke konvoje.
Britanski zvaničnici razgovaraju sa Amerikancima o mogućim načinima otvaranja moreuza, ali naglašavaju deeskalaciju, a ne vojnu operaciju.
I tu se zapravo vidi širi problem koji nadilazi trenutnu krizu. Odnosi između Vašingtona i evropskih saveznika već neko vreme prolaze kroz napet period.
Tramp je, kako primećuju mnogi analitičari, uspeo da pokvari odnose sa partnerima po više pitanja, uključujući i rasprave oko Grenlanda. Ali postoji i mnogo dublji razlog evropske opreznosti: otvoreni sukob sa Iranom za mnoge evropske države predstavlja ozbiljan bezbednosni rizik.
U kolektivnoj svesti Iranaca glavni protivnik ostaje američki politički establišment, često označen kao „veliki Satana“. Godinama je Teheran vodio svojevrsnu igru približavanja sa Zapadom, ali prekretnica je došla 2018. godine kada je Tramp napustio nuklearni sporazum i ponovo uveo oštre sankcije.
Poseban psihološki pomak dogodio se tokom dvanaestodnevnog sukoba u junu, kada je Iran prešao važan prag i počeo otvorenije da se priprema za ozbiljnije vojno sučeljavanje.
U tom kontekstu evropske vlade vrlo jasno računaju posledice. Ako bi neka evropska država ušla u sukob, Iran bi gotovo sigurno odgovorio raketama i dronovima po ciljevima u tim zemljama. Napadi na baze u regionu Zaliva već su pokazali da takav scenario nije samo teorijska pretpostavka.
Zbog toga Trampova poruka o NATO-u odjekuje mnogo šire nego što se na prvi pogled čini. On sve otvorenije sugeriše da raniji automatski mehanizmi saveza više ne funkcionišu kao nekada.
Čuveni „bezbednosni kišobran“ i peti član ugovora, simbol kolektivne odbrane, u takvoj atmosferi počinju da deluju više kao politički simbol nego kao nepokolebljiva garancija.
U tom svetlu NATO sve češće izgleda kao oblik američkog vojnog prisustva u Evropi koji ne mora nužno da znači jedinstvo u svakoj krizi.
Ako se napravi korak unazad i pogleda šira istorijska perspektiva evropskog kontinenta, vidi se da su države između Rusije i zapadnih sila često imale samo dve strategije.
Ili da se jasno svrstaju uz jednu stranu, ili da ostanu tampon zona i posrednici. Druga opcija je decenijama bila vrlo isplativa. Finska i Ukrajina su dugo balansirale između velikih sila, dok su neutralne zemlje poput Švajcarske i Austrije ili posredničke države poput Italije i Turske uspevale da sarađuju sa različitim blokovima.
Prema ovoj analizi, situacija se promenila onog trenutka kada je većina tih država čvrsto stala uz Sjedinjene Države. Time su, tvrdi se, izgubile deo političkog manevarskog prostora. Neke od njih danas se suočavaju sa ozbiljnim bezbednosnim pritiscima i čak rizikom gubitka sopstvene stabilnosti.
Uz to dolazi i novi faktor: pretnja da bi evropske države mogle da izgube tradicionalne veze sa Bliskim istokom, a posredno i sa Kinom. Takav razvoj događaja dodatno komplikuje ionako složenu geopolitičku sliku.
Iran, s druge strane, prema ovom viđenju, iz eventualnog velikog sukoba mogao bi izaći snažniji i odlučniji. U takvom scenariju Teheran bi ubuduće mogao delovati preventivnije i reagovati prvi kada proceni da su njegovi interesi ugroženi.
A onda dolazi možda i najzanimljiviji deo ove prognoze. Usled zaoštravanja na Bliskom istoku, tvrdi se da bi Turska mogla relativno brzo da napusti NATO. Ako bi se to dogodilo, južno krilo saveza praktično bi prestalo da postoji, a proces fragmentacije unutar alijanse verovatno bi se ubrzao.
U tom scenariju stara Evropa — Nemačka, Francuska i zemlje severa — ostala bi sa NATO-om koji više liči na politički okvir nego na operativnu silu.
Rumunija bi se našla u središtu potencijalnih sukoba, dok bi Poljska i baltičke države postale znatno opreznije. Veći deo istočne i južne Evrope mogao bi, prema toj proceni, da se politički približi bloku oko Mađarske.
Ako bi se takav proces zaista razvio, NATO bi postepeno izgubio sposobnost da projektuje vojnu silu izvan sopstvenih granica.
U tom slučaju, nova evropska bezbednosna arhitektura mogla bi da postane predmet pregovora između Rusije i evropskih država, i to u sasvim drugačijem odnosu snaga nego što je to bilo do sada.
Koliko je ovakav scenario realan, teško je reći. U geopolitici se često ispostavi da ono što danas izgleda kao hipotetički scenario već sutra postane ozbiljna tema za pregovaračkim stolom.
A Ormuski moreuz, taj uzak ali presudan prolaz za svetsku energiju, mogao bi — makar simbolično — da pokaže koliko je zapadni savez danas čvrst, a koliko je zapravo na klimavim nogama.
I upravo tu, negde između strateških kalkulacija i političkih poruka, ostaje otvoreno pitanje kakvu će ulogu NATO imati u svetu koji se očigledno menja brže nego što mnogi očekuju.
