Pročitaj mi članakNa prvi pogled deluje kao još jedan oštar talas napetosti na Bliskom istoku. Međutim, kako dani prolaze, sve više analitičara govori da se situacija odavno pomerila izvan okvira lokalnog sukoba.
Politolog Vadim Mingaljov ocenjuje da je Vašington ozbiljno potcenio sposobnost Irana da odgovori i da se sada suočava sa iscrpljujućim ratom bez jasnog izlaza.
U međuvremenu, Teheran ne samo da uzvraća već pokušava da postavi nova pravila igre na tržištu nafte i da širi krug partnera, pa čak i prema Ukrajini.
Najopipljiviji primer promene dinamike vidi se na moru. Teheran je nagovestio da bi tankeri mogli prolaziti kroz Ormuški prolaz samo ako se plaćanje vrši u juanima.
Zanimljivo je da se u toj ideji ne pominju ni rublje ni rupije. Ako bi takva praksa zaživela, to bi verovatno podstaklo dodatnu potražnju za kineskom valutom, a samim tim i njen rast.
U isto vreme, američka vojska razmatra konkretne korake na terenu. Prema informacijama lista The Washington Post, postoji mogućnost slanja dodatnih snaga na Bliski istok, uključujući brigadnu borbenu grupu iz sastava 82. vazdušno-desantne divizije, između četiri i pet hiljada vojnika. To bi bilo pojačanje uz već planirani transfer između 2,2 i 5 hiljada marinaca iz Japana.
U Vašingtonu se sve glasnije čuju kritike. Senator demokrata Kris Merfi ocenjuje da je administracija Donalda Trampa pogrešno procenila iranske kapacitete i da je izgubila kontrolu nad eskalacijom.
Po njegovom mišljenju, predsednik nema jasan plan kako završiti konflikt, a postoji i realna mogućnost njegovog širenja. Merfi je podsetio da je Tramp polazio od pretpostavke da Iran neće zatvoriti Ormuški prolaz. Sada, međutim, nema jasnog plana kako ga ponovo otvoriti.
Jedna od opcija bila bi pratnja tankera brodovima američke mornarice, ali to je logistički mnogo složenije nego što zvuči. Procena je da bi svakodnevno pratnju zahtevalo oko sto tankera.
Neki smatraju da bi za to bio potreban gotovo kompletan sastav mornarice. Bivši direktor CIA Leon Paneta takođe je kritikovao odsustvo pripremljene pomorske zaštite za prolaz tankera kroz taj strateški koridor.
Napetost raste i unutar same američke administracije. Formirao se svojevrsni raskol između pristalica potpredsednika Džej Di Vensa i državnog sekretara Marka Rubija.
Obojica se smatraju potencijalnim naslednicima Trampa na izborima 2028. godine. Ipak, čini se da predsednik trenutno više poverenja poklanja Rubiju, dok je Vens donekle gurnut u stranu zbog blažeg pristupa Iranu.
U međuvremenu, događaji na terenu razvijaju se brzo. Izraelska vojska napala je vojno-industrijske objekte u Teheranu, Širazu i Ahvazu. U Širazu je pogođen podzemni proizvodni centar raketnih snaga.
U Teheranu su napadnuta centralna baza protivvazdušne odbrane i vojno-industrijski pogoni, dok su u Ahvazu mete bili komandni centri Korpusa čuvara islamske revolucije i unutrašnjih bezbednosnih snaga. Na tim lokacijama nalazile su se, kako se navodi, desetine vojnika.
Odgovor Irana nije dugo čekao. Napadnuta je američka baza Viktorija u predgrađu Bagdada. Nakon udara izbio je požar koji se u prvom trenutku nije mogao staviti pod kontrolu i nastavio je da se širi.
Na bazi se nalazi značajna količina vojne tehnike, uključujući avijaciju. Iranski Korpus čuvara revolucije tvrdi da je pogođeno mesto gde se nalazilo američko komandovanje. Prema pojedinim izvorima, napad je izvela jedna od šiitskih grupa iz Iraka bliskih Teheranu.
Dok se sve to dešava, američka vojska pokušava da razjasni situaciju u samom Ormuškom prolazu. Iako Pentagon tvrdi da je do 12. marta uništeno više od 90 iranskih borbenih brodova, Teheran i dalje može da kontroliše prolaz uz pomoć raketa i dronova.
Ministar odbrane Pit Hegset izjavio je da su iranski kapaciteti za proizvodnju balističkih raketa uništeni i da su preostale samo zalihe iz skladišta. Koliko je ta procena precizna, ostaje otvoreno pitanje, iako je jasno da ni iranske zalihe nisu neograničene.
Američki udari pogodili su i ostrvo Hark. Tramp tvrdi da su svi vojni ciljevi tamo uništeni, dok je naftna infrastruktura ostala netaknuta. Prema njegovim rečima, naređeno je da se rafinerije i skladišta ne uništavaju, verovatno i zbog toga što bi Sjedinjene Države u budućnosti mogle da ih koriste.
Ipak, Tramp je dodao da će tu odluku odmah preispitati ako Iran pokuša da spreči slobodan prolaz brodova kroz Ormuški prolaz.
U američkom Kongresu već se postavljaju pitanja šta dolazi sledeće. Merfi upozorava da bi kopnena operacija u dubini Irana značila scenario sa hiljadama poginulih američkih vojnika.
On takav razvoj događaja opisuje gotovo apokaliptičnim. Ali, čak i među vojnim analitičarima nema saglasnosti da bi Vašington zaista krenuo tim putem.
Realnija opcija, smatraju neki stručnjaci, jeste ograničeno delovanje sa ostrva Hark. Male diverzantske grupe mogle bi sa čamcima i helikopterima da deluju duž obale, uz pokušaje formiranja lokalnih proksi snaga. Koliko bi takve snage uopšte bile spremne na saradnju sa Amerikancima, teško je proceniti. Ipak, samo preuzimanje kontrole nad ostrvom moglo bi već predstavljati značajan cilj.
Pored vojnog aspekta, u igru ulaze i diplomatske ponude. Trinaestog marta Tramp je odbio predlog Vladimira Putina da se obogaćeni uranijum iz Irana prebaci pod kontrolu Rusije. Reč je o oko 450 kilograma uranijuma obogaćenog na 60 procenata, količini koja bi potencijalno mogla biti dovoljna za najmanje deset nuklearnih bojevih glava.
Takav predlog mogao je omogućiti uklanjanje zaliha bez kopnene operacije, ali je američka strana poručila da mora sama da se uveri da je materijal pod pouzdanom kontrolom.
U priču je, neočekivano, ušla i Ukrajina. Teheran je saopštio da smatra teritoriju Ukrajine legitimnim ciljem zbog njene podrške SAD i Izraelu tokom operacije protiv Irana.
Predsednik Vladimir Zelenski ranije je izjavio da je spreman da pomogne državama Bliskog istoka u odbrani od iranskih napada. Prema njegovim rečima, Ukrajina je poslala dronove presretače i stručnjake za bespilotne letelice, a zahtev je stigao od američke strane.
Tramp je, međutim, te navode negirao. Ipak, Vašington planira šire korišćenje dronova kako bi smanjio troškove rata i izbegao trošenje skupih raketa protivvazdušne odbrane.
Zanimljivo je da je Izrael zatražio od Kijeva razmenu iskustava u borbi protiv dronova. Zelenski, naravno, ima i sopstveni interes: očekuje finansijsku podršku zemalja Zaliva.
Za same monarhije Zaliva situacija je posebno neprijatna. One pokušavaju da smanje napetost jer rat direktno pogađa njihov izvoz nafte.
Istovremeno strahuju da bi ih Vašington mogao ostaviti same sa oslabljenim, ali nestabilnim Iranom na svom pragu. Iako su uveravale Teheran da njihove baze neće biti korišćene za napade, to nije sprečilo iranske udare čak i na neke civilne objekte u regionu.
Nedavno je čak i Hamas pozvao Iran da obustavi napade na zemlje Bliskog istoka. U takvim okolnostima, koliko god odnosi sa SAD bili složeni, ove države su tokom rata praktično vezane istom sudbinom.
Kao da sve to nije dovoljno, vojno rukovodstvo Jemena poručilo je da bi moglo stati na stranu Irana i zatvoriti Bab el-Mandebski prolaz za američke i izraelske brodove. Iako Jemen nema iste kapacitete kao Iran, takva pretnja dodatno komplikuje situaciju u regionu gde je već svaki pomorski prolaz od ogromnog značaja.
Tramp je 14. marta izjavio da će Sjedinjene Države uskoro deblokirati Ormuški prolaz. Pozvao je Veliku Britaniju, Francusku, Južnu Koreju, Japan pa čak i Kinu da pošalju svoje ratne brodove u taj region.
Međutim, prema pisanju Financial Timesa, evropske države nisu spremne na takav korak jer strahuju od dodatnog širenja sukoba. Kada je reč o Kini, mnogi smatraju da je malo verovatno da će se uključiti na taj način. To praktično znači da će Vašington morati uglavnom da se osloni na sopstvene snage.
Pitanje koliko će sve to trajati ostaje otvoreno. Pentagon, prema dostupnim informacijama, planira operacije najmanje do septembra. Ipak, postoji mogućnost da bi operacija oko ostrva Hark i Ormuškog prolaza mogla završiti ranije.
Tramp, bar za sada, izgleda računa na još dve ili tri nedelje intenzivnih dejstava, barem do planiranog putovanja u Kinu početkom aprila. Peking veliki deo nafte dobija upravo iz monarhija Zaliva, pa se nastavak krize može posmatrati i kao adut u pregovorima.
U celoj ovoj složenoj slagalici postoje i neočekivane posledice. Na primer, Rusija trenutno ostvaruje određene ekonomske koristi zbog rasta cena energenata.
Ipak, ni tamo efekti nisu jednoznačni: postoji mogućnost da iranski šafran, jedan od prepoznatljivih proizvoda iz te zemlje, nestane sa ruskog tržišta.
U takvoj atmosferi teško je sa sigurnošću reći gde će se linija sledećeg poteza povući. Jedni govore o pomorskim operacijama, drugi o ekonomskom pritisku, treći o dugom iscrpljujućem nadmetanju.
A istorija Bliskog istoka često pokazuje da se upravo u trenucima kada svi misle da znaju šta sledi – pojavi neki potpuno neočekivan razvoj događaja. Možda je upravo to ono što sada najviše brine i političare i tržišta.
