Прочитај ми чланак
Иако странци још не обарају Вучића, него га слабе, ново је да ће почети да га руше ако им не испуни захтеве, али и ако их испуни.
1.
„Супер, Запад је дигао руке од Вучића“, радује се мој пријатељ, патриота од става. Жарковић из Времена му спремно одговара: „Што би челници (Европске) Уније рушили владу која је по свим тачкама битним за Унију коперативна…“ „Значи, ништа“, одговара мој пријатељ, „све оно са Коцијанчичевом и Давенпортом било је фолирање за народ“.
Мозгање о политици у Србији понекад личи на вестерн-драматургију. Момак кога у првом кадру видимо са цигаретом у устима – или са Шешељем, свеједно – из кадра на крају излази са ногама напред, и ту Бога нема. Живот је, међутим, мало сложенији, и ваљда је то и једини разлог што траје мало дуже од вестерна. Како год, Жарковић је сигурно чуо за Хоснија Мубарака, који је по свим тачкама био кооперативан, па је морао да буде пометен. Или за Нурија ал Маликија, за кога је мало рећи како је био кооперативан, па су растурили и њега и Ирак му за рачун Исламске државе. Мој пријатељ, са којим сам био на свим демонстрацијама поводом Бриселског споразума, Жарковића данас разуме много боље него пре, није му више мрска ни Оља Бећковић („па зар не влада медијски мрак“) и уверен је како је Тома Николић стварно наредио да се ракетама руше сви авиони који му ремете сиесту летећи над Бајчетином.
2.
Жарковић је, међутим, у основној тврдњи у праву, а мој пријатељ није. Дакле, није Запад почео да руши Вучића, али није ни да је онај његов удар на Коцијанчичеву и Давенпорта био фолирање. О чему се ту ради?
Вучић је заурлао кад је видео да се из Брисела пакују паре за српске медије које контролишу странци. Није то, да се не лажемо, било превише пара, али је напуштена настрана пракса из последњих година – питајте Тадића – да се медији који за рачун странаца притискају српску владу пумпају парама из српског буџета. Зашто? Зато што је Вучић, чија власт зависи од медија више него што је то нормално, пропустио да се са странцима туче и за Косово и за некакву економију изгледнију од овог скока без падобрана, али се својски туче за медије, и у томе има чак и извесног успеха.
Много је више од факта да су се појавиле неке шушке које не контролише власт за Вучића значио повратак западних пара у српске медије. Посебно после Девенпортових извештаја Бриселу и Лондону, где стоји да је премијер подавио опозицију, затворио медије и суспендовао демократију – а овдашња демократија у језику империјалних службеника је формула да се на одлуке власти утиче померањем целог низа фигура, од опозиције, преко невладиника и медија до независних тела. Овако, остало им је само једно дугме на које морају да притискају да би завршили своје. То дугме зове се Вучић.
3.
Па добро, није ни то смак света, посебно ако то дугме реагује на притисак – од Косова до економије. Хмм! А шта ако то дугме у кључном тренутку откаже, а нема резервног? Шта ако се поквари, а нема тог чуда којим се ни жути ни било ко може брзо подићи да постане власт. Шта ако откаже послушност, а нема Оље Бећковић да направи једну тв-седељку у којој сви говоре, а на крају компрадори увек буду у праву?
Та борба између Вучића и странаца дошла је до једне тачке која је – нека то буде само моје мишљење – довела до његове бурне реакције. Ради се о томе да је он своју владавину први пут у односу на западњаке доживео као тамни вилајет. Наиме, одавно је знао да ће бити рушен ако не заврши Косово, не забије нож у Додикова леђа и заборави Русе. Сада, међутим – и то је ново – зна да ће бити рушен и кад то заврши.
Зашто? Вучић је преузео жуту политичку платформу, чак је интензивирао, али никад није успевао да следи жути културни модел. Можда се и трудио са свим оним Веберима, променама свести и протестантизмом, али одустао је, претпостављам кад му се у истраживањима показало да му то не доноси корист, а можда чак и прави штету. Вучић се дакле са својим данашњим најгласнијим противницима није разишао политички, већ на културном моделу. Истовремено, Давенпорт и остали амбасадори радо ће прихватити све политичке захтеве које им он испоручује, чак ће толерисати манифестације његовог културног модела које их чине несигурним, али само до оног момента кад ти захтеви буду испоручени.
Ни минута даље. Јер Оља им поручује да је на улици, компрадорска елита, пажљиво одагајана две деценије, све теже долази до пара јер су ови Вучићеви дивљаци упали и све отели. То може неко време, рецимо док не легну Косово, Додик и Русија, али не превише дуго, иначе шта ако неко од компрадора у очају рикне: „Косово је Србија!“
4.
Шта да ради дакле човек пред вратима тамног вилајета: ако уђе, кајаће се; ако не уђе, кајаће се. Свакако не да амбасадорима глатко испоручи захтеве. И свакако не да им одмах убије сваку наду да ће то урадити. И притом да им сваког дана изнова убија сваку наду да је могуће да поред њега живог никне неко ко би изгледао као да може више и боље од њега. Логично?
Шта то значи? Вучић ће наставити да гаји модел притиска према политичким и посебно противницима по културном моделу. Са друге стране, на разочарење амбасада, после Божића снажно је подржао Додика, упркос томе што је на изборима у РС послао своју адвертајзерску логистику његовим противницима. Истовремено, његова посета Грачаници, где је рекао да је Косово Србија (не сећам се кад је то последњи пут рекао) једнако није усрећила амбасаде. Речју, јасно је: ако да све, настрадаће једнако као да не да ништа. Да ли те чињенице могу да доведу до промене његове политике? Видећемо.
5.
Данашња Европа, чак и Немачка, Империју не чини спокојном. Свуда ври, Орбанова Мађарска је активан пункт отпора, ускоро би то могла да постане и Грчка. Буђење Србије већ би деловало као отварање фронта дужег од хиљаду и по километара који повезује Медитеран и Централну Европу. Империја то не сме дозволити. Зато је Србија као земља која зависи од притиска на искључиво једно дугме сувише ризично подручје, које се што пре мора учинити мање ризичним. Како?
Дакле, мора све и мора одмах, где ће Вучићева једина преостала тактика за Империју бити премало и предуго. Дакле, мора се формирати још неко дугме, утолико пре што се чини да је извор међусобног слабљења Вучића и Николића на путу да се угаси. Отуда Вучићева формула опстанка, компликована и тешка, више није у хармонији са амбасадама, него у конфликту, макар ниског интензитета.
Озбиљност тог конфликта показао се кад је тако мало барона СНС устало да брани Вучића у полемици са Коцијанчичевом, што ће рећи да су већ дошли у фазу да размишљају и праве калкулације о себи после неприкосновеног шефа. Можда је Зорана Михајловић пребрзо истрчала са својим амбицијама или су странци у њу инвестирали више него у остале, па је прва дошла на ред да понешто врати. Тек, малим странкама на власти се у таквим тренуцима подижу опозиција и коалициони партнери; великим, попут Вучићеве и Орбанове, праве се унутрашњи конфликти.
6.
Шта из свега тога може да испадне? Свашта, најмање хроничан конфликт, праћен дневним ризицима. Тај конфликт, пре или касније, произвешће онај прасак после кога ништа више неће бити исто. Можда је добро што смо се са данашњим Вучићевим противницима по културном моделу разишли још на самом почетку. Кад смо протестовали против Бриселског споразума, они су ћутали верујући да нам Косово треба да бисмо подавили све тамошње Албанце. Ми смо на Косову бранили устав, и, кад је он срушен, црни џипови на локалним изборима најмање је што произлази из тога.
Кад нас зову да заједно осудимо те џипове, не зову нас да повратимо ред, већ да се супротставимо на њиховој платформи. Кад им кажемо да је све то почело у канцеларији Катрин Ештон где се преговарало о Косову, они кажу да тамо није пребијен нико њихов.
7.
Зато је мој пријатељ, тврди патриота, кад се радује што је Запад „дигао“ руке од Вучића, политичка будала. Зато су они који кажу да је проблем одлазак Оље Бећковић, а, као и она, ћуте о Бриселском споразуму, само свет који се кандидује код амбасадора за брже, боље и, за не веровати, демократскије. Премало за дружење.
