Прочитај ми чланак
За последњих десет година Русија је покуцала на сва српска врата, осим оних која су била најотворенија – врата српског народа.
Извади нас из Египта незнања“, вапио је српски митрополит Мојсеј Петровић 1721. године у писму Петру Првом, императору једноверне и, тада се веровало, једнојезичне Русије. Између две велике сеобе Срба у Угарску пред турским зулумом, испуњене најдубљом трагиком народа збега, митрополит од цара није тражио ни руски барут ни руске дукате. „Не просим телесној, но душевној помоћи“, писао је, за „противљенија врагом нашим“. Преслаби за културни рат у новој непријатељски настројеној средини, без школа и учитеља, без књига и штампарија, Срби су тражили братску помоћ у одбрани језика и вере. У библијској једнојезичности вишег реда Петар Велики је разумео вапај – у коме је Египат био друго име за таму, а враг за непријатеља – и крајем деценије руски учитељи Максим Суворов и Емануел Козачински оснивали су прве српске школе северно од Дунава.
Три века касније, Србија је поново пала у „Египат незнања“, и ни овај пут нема коме да се обрати до својој једноверној и једнородној браћи. Као и онда, Србија је окупирана, додуше технолошки софистикованије, али не мање. За разлику од времена митрополита Мојсеја, Србија је данас још и дубоко подељена на своје претежно прозападне елите и патриотски народ. Али, још више него онда, неодвојиви део народног сна о Отаџбини данас су љубав и вера у Русију.
Са нашом руском браћом везивало нас је добро, али и, још више, зло. Чак и оно које не престаје – агресија НАТО из 1999. године – било је, како је сведочио Солжењицин, последњи ексер у сандуку руских илузија према Западу и окидач за препород руске државе. Русија данас не личи на Русију из 90-тих, али Србија личи, много више него што то сама може да поднесе. Агресија на Србију настављена је у миру комадањем државне и народне супстанце – од територије, преко привреде, здравства и школства, све до језика, културе и медијског простора. Иако су се западне силе показале непомирљивим према виталним српским интересима, у највећем делу српских елита и на политичкој сцени данас готово да нема никог ко би те интересе бранио. Још мање је оних који су спремни јавно да бар посумњају у западна поступања у Србији као незаконита, неморална, насилна и понижавајућа.
Темељна српска дихотомија
Више је од случаја да су за то време сви домаћи противници српских интереса за рачун западних истовремено и ватрени русофоби. Отуда у већим српским медијима – од којих се ниједан не усуђује да оспори западне интересе – често читамо и слушамо о томе како „Русија никад у историји није била на српској страни“, све до отворене русофобије расистичког карактера.
Пред питањем српског националног и државног интереса и наклоности Русији, са једне стране, и оданости западним интересима, чак и кад су они отворено антисрпски, са друге, данас се ломи темељна подела српског друштва – на патриотски народ и прозападне елите. Вредно је истаћи да те елите нису биране по стваралачким потенцијалима. Оне не живе у својим делима, у науци, култури или написаним књигама. Оне живе искључиво у масовним медијима као извршиоци налога меке окупације.
Колико та подела није аутохтони производ друштва, најбоље говори чињеница да је данас већина грађана против уласка Србије у Европску унију, док их је више од три четвртине за стратешку сарадњу с Русијом. Насупрот томе, влада, упркос поразним резултатима земље на путу ка ЕУ, и даље као стратешки приоритет види улазак у Унију. Тај став дели више од 90 одсто посланика у парламенту и готово сва елита.
Они политичари који су за чвршће везе са Русијом често су жртве напада у медијима и критика, подсмеха, чак и медијског линча српске елите. Тако бивају обесхрабрени и несклони сарадњи с Русијом, чак и кад мисле да је то добро и корисно. Са друге стране, дирљиви дочек и клицање председнику Путину више од 20.000 Срба 23. марта 2011. године на београдском стадиону Маракана, где су сви дошли због њега, показао је шта српски народ мисли о Русији и њеном лидеру. Већина српских медија, за то време, подсмевала се понуди руског председника за сарадњу.
Та дихотомија између грађана и елите, уз раширене западне агентурне мреже у српском државном апарату и јавности, јесте највећа претња и садашњој и будућој сарадњи Србије и Русије. Томе би можда ваљало придодати и одсуство сваког сензибилитета за то унутар руске пословне елите у Србији, која, за разлику од оне пристигле са Запада, делује као да националне интересе своје земље не држи високо на листи приоритета.
Година у коју смо ушли могла би да буде кључна за српско-руске односе. Део српске власти и народ искрено желе да се започне градња Јужног тока, који ће бити темељац сарадње у будућности. Али преовлађујући део елите неће престати да се противи томе и минираће сваки покушај позиционирања руског утицаја у Србији. А колико су политичари подређени прозападним елитама и медијима најбоље говори то што председник Томислав Николић по доласку на власт није сменио ниједног уредника иако су током избора сви водили прљаву кампању против њега. Уместо тога, он се данас веома труди да јавни део своје политике води у сагласности са тим медијима. Отуда опасност да они међу политичарима који су решени да изграде Јужни ток не буду успешни и да, упркос својим жељама, изневере руске партнере.
Преко потребан баланс
Зато држим да је неопходно и веома ургентно руско присуство у власништву великих српских медија – већ постојећих или новоформираних, свеједно – у бар једним дневним новинама и једној телевизији са националном фреквенцијом. Наравно, неће бити добро ако такво деловање буде тек израз добре воље. Само ако буде енергично, амбициозно и хитно, оно ће данас моћи да буде императивна заштита руских интереса у Србији и њима комплементарних српских. Јер то што би руска компанија или појединац били власник тих медија утицало би непосредно на Русији веома склоне грађане, тако да се тај утицај не би ширио кроз филтер Русији несклоних српских елита. Руски интереси у Србији ефикасно би се бранили јачајући глас српских грађана, снажећи мањину проруске елите и охрабрујући политичаре који су за сарадњу две земље.
У последњој деценији Русија је у Србији највише куцала на затворена врата, и зато њено успостављање утицаја, иако је успеха било, никад није било неспорно, никад дефинитивно. Десет година касније, могло би се рећи да је Русија покуцала на сва српска врата, осим оних која су за њу била најотворенија – врата српског народа. Ако то не намерава да учини сада, кад тај народ будућност види у тами, онда би било добро и да га некако обавести, како би Срби у одсудну битку за опстанак државе ушли растерећени и своје последње велике илузије.
Што се Србије тиче, руско присуство у масовном медијима створило би преко потребан баланс у екстремно прозападном јавном простору. Осим тога, грађани Србије толико су засићени западном пропагандом да би руски медији, сигурно је, имали добар одазив, изазивајући дубоке промене у српском друштву. Коначно, тај глас којим би Русија ушла у Србију помогао би бујање српског вируса слободе иако ће коначно ослобађање од колонијалне ЕУ болести бити само наша, српска, ствар.
Комплементарност интереса два народа која би се тако реализовала била би почетак још дубље сарадње и најбољи доказ пријатељства. На крају, Србија која би се извукла из „Египта незнања“ била би и бољи и поузданији пријатељ и себи и Русији.
Напомена: Под насловом „Сербия в эпицентре информационных боёв“, верзија текста прилагођена руским читаоцима у преводу Саве Росић објављена је 3. фебруара на Фонду стратешке културе, Руској народној линији и већем броју сајтова на руском језику. О истој теми аутор је излагао на Академији у Руском дому у Београду 1. фебруара 2013. године.
(Нови стандард)
