Од странаца Вучић има мандат за континуитет са Тадићем, али хоће ли изаћи на то или на дисконтинуитет неће зависити само од Вучића

 

 

Док српски медији и аналитичари своју друштвену функцију правдају ломећи мозак над дилемом да ли је Ивица Дачић сличнији Рону Џеремију или Де Голу, једва да се неко од њих бавио тиме колико је та ствар отишла далеко. Елем, колико год се све то по медијима пеглало, колико год владу изнад површине још држало расположење Брисела и Вашингтона да се пре избора мора опослити Косово, влада је, као Сплав Медуза, потпуно разбијена.

Добра вест у томе је што Ивицу Дачића убудуће више нико неће везивати за „Аферу кофер“, само зато што ће га сад везивати за „Аферу Банана“. Шта је ту добро? То што, тако делегитимисан, више неће са својом владом моћи да буде ефикасан ни у чему. Она ће се до краја мандата бавити собом, а, како време буде пролазило, сваки министар за себе својим излазним варијантама. А то опет значи да влада неће моћи да истраје, као до сада, ни у ономе у чему је Дачић био најефикаснији. О даљој предаји Косова је реч, због чега је и ноторна Весна Пешић Ивицу прогласила српским Де Голом, а да притом није мислила, као што је ред, на великог Француза који је нацији вратио самопоштовање позивајући је преко Би-Би-Сија на отпор окупатору, већ на оног који се повукао из окупираног Алжира.

Следеће питање од милион долара којим се медији ицрпљују јесте: ко је сместио Дачићу – Вучић, Ђилас, странци или неко четврти? Наравно, правог одговора у јавном простору углавном нема будући да код нас свет политику третира искључиво ад хоминем, одакле је највише до чега се може добацити анализа карактера и мотива. Проблем више са Дачићем је у томе што он делује као жртва из Оријент Експреса Агате Кристи, где је њих чак 12-оро имало мотив да у мраку забије нож у жртву и где је свако од њих у мраку воза који је стајао у Винковцима мислио да је он једини. Елем, са позиције мотива, Дачића је дакле могао да упропасти и Вучић, и Ђилас, и било који председник општине са Севера Косова, па и Бајатовић, који је, ширећи раскош свог духа, замерио шефу што није боље употребио ону цица-мацу, која му је била на изволте. А могао је тај нож, истина, да забије и сам српски народ, коме се нешто није допало како Ивица Тачију даје све оно што није његово, а не тражи ништа што би користило иком другом до њему.

Тачно је, народ не забија ножеве у премијере, бар још не, али би се могло рећи како би анализа структуре случаја вероватно даље добацила од новинског наклапања шта Дачићу не може да опрости Вучић, а шта Ђилас. Елем, Ивицу су отуда за зид закуцали – а да се можда нису ни договарали – Вучић и Мики Ракић, можда највећи живи поседник постпетооктобарских тајни и највише котирани службеник империје на делу трасе Оријент Експреса од Беча до Цариграда. Ево како су то урадили.

Ракић и систем

У функционисању претходне владе криминал је био толико важан елеменат да Цветковићев кабинет, осим што се може оценити криминалним, без тог везивног материјала не би функционисао ни три недеље, док је с њим гурао пун мандат. Смисао те владе, гледано из угла њених страних архитеката, састојао се у само две тачке. Прва је била сламање отпора пузајућој предаји Косова, који је по одласку Коштунице још увек колико-толико постојао и у српским институцијама и у јавном простору. Друга је била држање Русије што даље од Србије, наравно, пре свега у функицији реализације прве тачке.

За то време, у Србији је експлодорала криза, која је смањила и политичку и финансијску моћ презадужених олигарха. Гро новца који је стизао у земљу није више био производ био каквог рада, производње и стварања вредности, већ енормних страних задуживања, која су се сливала у државни буџет. Пошто је безмало једини новац, дакле, пролазио кроз државу, ко је из тадашње власти могао да одоли амбицији да обрише петооктобарски дуализам између политичке и финансијске моћи – дакле политичара и олигарха. Паре и политичка моћ су, више него икад, биле на једном месту.

Тако смо добили нову генерацију олигарха, који нису били ни пословни људи ни финансијски шпекуланти, већ редом политичари – од Тадића и Ракића, преко Ђиласа, Шапера и Крстића, затим преко безвезњака попут Дулића или Бајатовића, па још до Пајтића и његовог равничарско-црногорског ганга, затим Душана Пет Одсто Петровића, Шутановца и остатка локалне екипе, све до директора великих државних компанија и приватника који су, повлачећи кредите из банака које нису морали да враћају, били на услузи властима. (Наравно, не ради се о интелектуалним услугама, већ о кешу.)

Тако је створена нова генерација поседника кеша у Србији. Сви они куповали су код странаца своје улазнице тако што је сваки у свом ресору помагао или бар није сметао пузајућој предаји Косова. У тој размери могао је да заграби из буџета, и, све док су испоручивали прво, могли су да се наплаћују колико су хтели. На тај начин догодила се несагледива пљачка државе: са једне стране, била је то политичка пљачка, која се огледала не само у препуштању косовске тапије него и сваког државног и националног интереса. Зузврат стицали су право на другу пљачку – буџета Србије, који се изливао преко државних банака, јавних набавки и приватних компанија повезаних са државним рачуном и жутим баронима.

Крчаг је ишао на воду док се није разбио, а разбио се оног момента кад – набрекли од пара и свињарија – више нису ни били јаки ни у стању да изручују Косово. Наравно, у тој екипи морало је бити места и за Дачића и његов ганг, који је радио исто што и жути барони, само мало мање и, као и сваки новајлија у великим парама, много дрипачкије. А онда су почели да боду очи са својим „ролексима“, вилама и становима који се обрачунавају у хектарима, девојкама са естраде, чији су скалпови овде из неког разлога мерило успеха у животу.

Речју, створен је један потпуно нов систем – ваљда о том доприносу своје владавине прича Борис Тадић када се хвали да држи предавања по свету. Тај систем није се, наравно, исцрпљивао тек у кругу неколико политичара богаташа. Постојала је цела логистика – од интелектуалне, медијске и аналитичарске елите. Оне су браниле косовску политику власти и есхатолошки аспект те политике – евроинтеграције – које су биле жвака за сељака и у које нису веровали чак ни Милица Делевић и Божа Ђелић, него су се и они лепо наплаћивали, свако на свој начин. Били су ту и цела полиција, тужилаштво и правосуђе – сви у служби тог КзК пројекта (Косово за Кеш), што ће рећи да су тадићевци изградили цео један политичко-криминални систем на својим најнижим поривима.

Вучић у систему или против

Е сад, једни Србин који је био и на К-улазу тог система (Косово) и на његовом К-излазу (Кеш) био је Мики Ракић, тип који се све уредно бележио, слагао у фиоку и уз помоћ тога владао. Наравно, све о томе су знали и странци, које данас свакако ваља похвалити због тога што захтевају истраге, али због тога што их не захтевају против највећих, већ само неких лопова и продаваца државног интереса и што их то није интересовало док су од жутих убирали политчке и економске добитке у Србији, треба бити веома скептичан и према њиховој мотивацији, и добрим намерама, а највише према њиховом циљу.

Тај систем, логично, био је и скуп и неодржив, посебно кад међу тадићевцима није више било снаге да испоручују косовске захтеве странцима. Тада су на сцену ступили напредњаци, са којима је направљен практичнији дил. Они, наравно, треба да наставе са испоручивањем Косова, а заузврат не добијају право да наставе пљачку – истини за вољу није ни остало много шта за пљачку, мада увек се понешто нађе – него да хапсе своје претходнике. Не све, наравно. Онај ко је приметио да се тадићевци не хапсе, треба да зна да то неће бити ствар захвалности Брисела и Вашингтона, већ ствар суштинског неповерења у напредњаке, који у сарадњи са странцима још нису прешли тачку са које нема повратка. Уосталом, који би странац тек тако жртвовао брижно скупљану жуту инфраструктуру са хиљадама курсиста из Гармиша и Сегедина, у коју је толико уложено и која може да пружи још много под условом да се мало рециклира јер се баш запрљала и заштопала.

Е сад, Вучић је кренуо да истражује и хапси, истина чини то селективно ослоњен на апарат – од тужилаца до медија – који је претходно прикривао енормни криминал. Али ипак хапси. Наравно, не бих сад улазио у његове мотиве – као што је мотив сваког капиталисте да постане монополиста, тако је мотив сваког политичара да постане најјачи – тек Вучић можда чини једну корисну ствар. Тачно је да је легао на леђа готово искључиво социјалистима, али то што Запад, изгледа, није с њима рачунао на дуже од прилике, што су покушавали да петљају са Русима и што су крали као сиротиња магацине са брашном, остављајући траг све до својих кућа – може да значи свашта, али не и да су невини.

Ударајући на Дачића, дакле не баш на сам центар Тадићевог наказног система, Вучић је ударио, можда и не намеравајући, на сам систем. Наиме, кад се показало како се Дачић виђао са Шарићевим човеком, и то да би га обавештавао да ли се против клана воде истраге, није требало много, а да се покаже да вест и није тако нова. Ракић ју је одавно имао у својој фиоци – можда је чак и сам дао Вучићу – а све о томе знао је и сам Борис Тадић. Није ту реч ни о каквој случајности, већ о самим основама система, који, како нам Тадић и Ракић показују, покушава да изручи своје ниже делове (Дачића) да би спасао себе. Али то није могуће: Дачић неће бити последњи који се видео са Бананом, као што неће бити ни последњи за кога су Ракић и Тадић то знали. Питање је само колико још пута ће Ракић да каже како је знао и шта је знао, па да се види како је заправо Тадић владао.

Дакле, где год да је Вучић да пипнуо, конац је почео да се пара. Можда сада од тога највише вриште Дачић или неко његов, али тај извучени конац који се пара ће да води до Ракића, који је срце мрака који је владао Србијом од 2008. године. Иако ради оно што је могуће и што му је на неки начин дозвољено, Вучић, захваљујући чињеници да је тај систем имао своју јасну криминалну пирамиду, аутоматски разваљује систем. Отуда, он данас може и да штеди и да хвали Ракића, али сваки корак, сваки ухапшени и дискредитовани Тончев води према Ракићу, тако да ће у финалу те приче Вучић натрчати на Микија. Или ће овај на Вучића, тек ту, по дефиницији, коегзистенције на средњи рок неће бити.

Отварање простора

Наравно, осим система, Вучић сваким својим кораком разваљује владу, све брже приближавајући Србију изборима. Хајде на овом месту да поново избегнемо ад хоминем приступ и не бавимо се тиме да ли Вучић намерава добро или лоше, или намерава добро а ради лоше, или обратно. Уместо тога, анализираћемо структуру система, унутар које се политичари воде жељом да преживе или буду што моћнији. Ако је Вучић решио да игра на странце – а биће да јесте – ко је његов највећи конкурент. Дачић? Дачић је бивши. Ракић? Све док је Ракић најважнији западни играч у Србији, све то време Вучић ће унајбољем бити други. Речју, биће у истој оној позицији у којој је Дачић према њему – човек са којим се не рачуна као са најважнијим, а то ће рећи неко ко у сваком тренутку може да испадне из кола, таман онако како гледамо где испада Дачић. Да би био најважнији играч, Вучић ће морати да иде на Ракића. Ако хоће да се бави ратом против криминала, опет ће морати на њега. Рат међу њима двојицом се неће моћи заобићи, пре или касније.

Како на то гледају странци? Они, наравно, намеравају да наставе да слабе Србију и, парадоксално, то сада чине и истрагама криминала. (Има ли бољег доказа колико је заправо српска држава од 2008. године криминализована.) Отуда ће Вучићеве акције остављати празан простор, у који ће покушавати да се убаци он сам, али његове могућности у том смислу биће ограничене јер – не заборавите – та игра за моћ данас се плаћа Косовом, и многи Вучићеви бирачи то виде.

И ту долазимо до наважнијег. Странци од Вучића желе континуитет са претходном владом и у то инвестирају отварајући му широк простор. Вучић опет континуитет и жели и не жели – отуда, са једне стране, његово испуњавање жеља Запада на Косову, али отуда, са друге, не само његово разваљивање владе већ и отварање тренда у коме се на следећим изборима отвара простор највећим непријатељима континуитета са тадићевцима.

Речју, његов резултат могао би да у збиру више буде дисконтинуитет него континуитет, јер се њима отвара један огроман и све већи простор европскептичне и косовске Србије. Тај простор је толико битан да би питање свих питања за Србију могло да буде то ко ће у тај простор ући. Јер, ако он на изборима буде уситњен као на прошлим, Вучићева акција могла би да има толико разорно дејство да Србија неће моћи да је преживи. Ако се тај простор укрупни, у њега ће ући снага са којом ће, била она у власти или не, напредњаци морати да се договарају и о Косову и о свему осталом. Ако неће, тада ће морати против те снаге да се уједињују са Ђиласом и Ракићем, а питање је зашто би Вучић рушио слабог Дачића, који би му дао све за мало ваздуха, да би правио власт са јаким Ракићем, својим природним противником.

И у тој тачки је данас кључна одговорност националних снага: оне Србију могу својим делањем да спасу или да је својим нечињењем развале. Другим речима, ако Коштуница окупи снаге око себе и ако буде имао око 20 одсто, тада неће чак ни бити најважније хоће ли ићи са Вучићем у власт или не. Или ће Вучић тада морати политички да се озбиљно договара с њима или ће морати са Ђиласом, што би националном блоку омогућило даљи раст, чак и без нарочите медијске пажње. Ако Коштуница остане на седам одсто, опет неће бити најважније хоће ли са Вучићем или против њега. Ако буде ишао с њим, Вучић ће га појести тако ситног; ако не буде, нестаће сам од себе. Јер, ако се то уситњавање догоди, ако не буде окупљања на патриотском полу, национална опозиција мораће да одговори на најнепријатније од свих питања која може да замисли: да ли су они на том месту, слаби, подељени и неделатни, зато да би спасили Србију или да би затворили место ономе ко заиста хоће да је спасе.

Аутор: Жељко Цвијановић

(Стандард)

Ознаке: Александар Вучић, мандат, претња, Тадић, шанса