Прочитај ми чланак
Глобалистички тоталитаризам Клауса и Коштуницу брине не само као демократе и Европљане већ и као представнике два малобројна народа са несразмерно снажном традицијом одупирања тим бауцима. Утолико више што тај тоталитаризам неће бити ни избор чешке и српске политичке класе, неће чак бити ни увезен као у време источног блока, он ће бити наметнут одозго, из супраструктуре, као једини могући облик владавине.
Отуда је Валдајски говор Владимира Путина – његов можда најупечатљивији идеолошки говор до сада – траг светлости у који ће следећих година гледати европски народи. Они ће бити свесни да руски председник те речи није изговорио у 14. години своје владавине Русијом зато што му је требало толико да га смисли, још свеснији да су Путинови кривудави путеви ослобађања Русије равнији од Клаусових и Коштуничиних таман онолико колико је велико тело Русије снажније од чешког и српског. Идентитет, историја, традиција, нација, држава и демократија – ако већ нису синоними – у Путиновом Валдајском говору јесу нераскидив ланац друштвене каузалности, исто онако као што су негације тих појмова нераскидиве унутар ланца глобалистичког тоталитаризма.
Наравно, гледали би отворенијих очију у тај говор и Томислав Николић и влада Србије кад он не би био негација свега што данас чини њихову владавину Србијом и да није толико сличан њиховим амбицијама од само пре годину дана, кад су се попели на власт на крилима неочекиване изборне победе. Њихови велики планови, ако су уопште били нешто више од слабих покушаја, распали су се за трен, колико је требало западним силама да им оборе хоризонте, уверивши их како њихов опстанак на власти и њихове каријере зависе искључиво од подршке амбасада и ничег више.
Од тог момента сви рђави трендови у српској политици и друштву настављени су, чак заоштрени: одустајање ДС од одбране Косова и Метохије у новој влади показало се као излазак српских државних институција са Севера Косова; задржан је и радикализован погубни економски модел све већег задуживања, иза кога нема никаквог плана о обнављању производње, већ о продаји преостале државне имовине и обрадивог земљишта; медији и олош-елите наставили су да брутално кривотворе стварност, подривајући саму грађанску супстанцу; друштвена патологија толико је ескалирала да иза себе оставља слику Србије као друштва које умире у болу, напуштено и од инстинкта самоодржања. За то време, подела друштва и по политичкој хоризонтали и по социјалној вертикали постала је толико оштра да је Србија претворена у друштво упаљеног фитиља, немоћно чак и одбројава време до своје експлозије.
ПОЛИТИКА ОДЛАГАЊА УДАРА
Кад се сви ти трендови имају у виду, кад се зна да је сваки од њих на овај или онај начин наметнут споља, док је допринос домаће политичке класе само у њеном настојању да се прилагоди и преживи на једном нижем степену политичког ланца исхране, тада је закључак да не постоји ниједан од наведених аспеката дубоке кризе чије решавање не подразумева макар неку врсту отпора западним силама. Влада, међутим, не показује унутрашњи капацитет и за најминималнији отпор. Поред наслеђених објективних околности зашто је тај отпор тешко предузети, његове могућности смањује и чињеница да се Дачић и Вучић, као главне полуге унутрашње моћи, пред странцима не појављују као иоле хомогена политичка воља, већ као оштри конкуренти који своју политичку позицију ојачавају количином понуде странцима. То их, на крају, директно супротставља држави коју воде, јер што су они јачи, то је држава слабија и обратно.
На тај начин влада, јасно опредељена за реалполитчки курс, не испуњава минималне услове који би тај курс чинили изводљивим – нити има иоле чврст стратешки основ за његово провођење нити остварује ма какву суштинску корист за земљу, којом би могла да оправда велике жртве које је дала. Тако се реалполитика Николића, Дачића и Вучића не очитује у избегавању краха земље, већ у одлагању тренутка када ће брод државне политике ударити у зид. Та политика одлагања – мада не само она – носила је Вучића у хапшење Мишковића, када је за кратко време задовољио потребу грађана за правдом. Политиком одлагања добрим делом водила се и реконструкција владе, која је грађанима требало да пружи илузију о новом одлучнијем почетку са новим људима, који нису омрзнути политичари и који уживају неподељене симпатије у друштву. Политика одлагања је и иза Вучићеве идеје да по повољним каматама задужи земљу у Емиратима, а иста стратегија биће и један од мотива за евентуално расписивање ванредних парламентарних избора већ следеће зиме или пролећа, за које су, сваки из својих разлога, посебно заинтересовани Вучић и Коштуница.
Да би се разумела Коштуничина улога у томе потребно је расветлити шта се заправо налази иза тог зида према коме срља брод државне политике. У тренутку кад све кохезионе силе друштва драматично слабе, ниједан од могућих сценарија не би могао да прође без изливања политике из институција и медија на улице – било да ће бити реч о енормном расту уличног криминала са политичким последицама, о серији мањих или већих уличних демонстрација са непредвидивим исходом или чак о некој врсти грађанског обрачуна. Притом, наравно, ваља имати у виду да ови облици изливања политике на улице веома лако могу да пређу један у други, а сви заједно у нешто још теже, што би могло да доведе до тешког проливања крви, где ни главе носилаца власти не би биле ван бубња.
Речју, реалполитика српске владе у крајњој инстанци није избегавање најгорих сценарија, она је пут у чеони судар с њима, и тога су људи на њеном врху потпуно свесни. Та чињеница – која је непосредни производ оног измештања политичке и друштвене осе, која је Коштуницу 2008. померила према маргини, а једну суштински екстремну политку према центру – на дужи рок неодржива је без драматичних последица. Данас је тешко рећи да ли је Коштуница тај који би својим враћањем у центар могао да спречи тај најизгледнији сценарио, али је чињеница да једини он на политичкој сцени има и такве потенцијале и минули рад који их очитује. Идемо редом.
ЦЕНА СТАБИЛИЗАЦИЈЕ
Тај потенцијал Коштуница је први пут показао у септембру 2000, кад је у потпуно подељеном друштву његовом изборном победом, по свој прилици, спречен грађански сукоб, који се већ добрано кувао, а можда чак и отворена страна окупација земље. Наравно, Коштуница је платио високу цену тога. Знао је у то време и политичку позадину и намере већине лидера ДОС, због чега није са много одушевљења истакао кандидатуру против Милошевића. Шта је све својом тадашњом победом увео у Србију, грађани, нажалост, гледају већ више од деценије, али шта је све тиме спречио, никад, срећом, неће сазнати јер се није догодило. Зато његов сукоб са већином из ДОС није био неочекиван, и зато је његов пораз 2002. године у том рату и довео до губитка политичке и друштвене равнотеже, која је резултовала порастом насиља у друштву, а оно је финализовано убиством Зорана Ђинђића и Сабљом.
Није Коштуницу склоност Запада за његову политку поново довела на власт 2004. године, већ свест западних сила о томе да раст друштвеног насиља отвара врата непредвидивим сценаријима и потреба за стабилизацијом ровите Србије. Четири године његове владавине, на незадовољство другосрбијанског антидржавља, резултовале су, поред тешких компромиса које је направио, и косовским консензусом, на крају кога је стајао нови Устав Србије, и куповином Телекома Републике Српске, чиме је финансијски и политички стабилизована Република Српска, која је била тешко урушена у перооду 2000-2004. године. Више од свега тога, међутим, Коштуница је учинио на попуштању политичких и друштвених напетости, настојећи да зацели ране подељеног друштва. Наравно, догађаји из 2008. године, описани у првом делу текста, обновили су и продубили поделу и тај домет потрли до те мере да данас о њему више нико и не говори.
Измештање политичке и друштвене осе, и маргинализација и медијска демонизација Коштунице оставили су трага на њему, додуше више на његовом изборном капацитету него на стабилизујућем утицају. То је добро разумео Николић, тражећи од Коштунице подршку у другом кругу прошлогодишњих мајских избора, а касније и Вучић, који је за годину дана власти отворио фронтове и са Мишковићем, и са Ђиласом, и са Дачићем, веома пазећи да то исто не уради са странцима и са Коштуницом.
Због свега тога је после формирања нове владе Коштуница у јавном простору делимично померен са маргине према центру: добио је нешто више простора у медијима (али не превише), потреба да буде дискредитован била је мања (али није престала), понекад је из редова власти поменут у позитивном контексту (али не пречесто). То, међутим, није довело до промене општег политичког тренда јер то померање није дошло као производ враћања измештене друштвене и политичке осе. И баш зато таква позиција Коштунице не може да буде ни стабилна ни дугог века: или ће он морати назад на маргину, или ће оса морати да се врати тамо где јој је место, или ће Коштуница морати да сасвим промени своју политику и потпуно је прилагоди измештеној оси.
ИЗА ЂИЛАСОВЕ СМЕНЕ
Догађаји око смене Драгана Ђиласа са места градоначелника Београда почетак су решења те ситуације. Било је сасвим логично то да Коштуница подржи смену Ђиласа, задржавајући свој непомирљив однос према ДС, какав има још од њихове издаје косовског консензуса. Једнако је било логично да одбије да безусловно уђе у градску власт, утолико пре што би тиме напречац жртвовао своју политику за нешто што би највише одговарало влади. То би сасвим зауставило Коштуничину критику владе или би је барем отупило, компромитујући га учешћем у београдској власти, која је у сваком случају више од обичног „неполитичког“ локала. Уместо тога, Коштуница, не улазећи али и не затварајући врата, захтева изборе, и то не само градске него и републичке. Шта то значи?
Коштуници је до градске власти, на жалост дела његове странке коме већ цури са крајева усана, стало као до лањског снега. Њега, прилике су, интересује много већи пакет од Београда, а у том пакету је пре свега политика. То значи да Коштуница – свестан свог потенцијала који је потребан Вучићу и који надилази снагу његове странке у парламенту – неће тражити мало.
Прво, он зна да ће и самом Вучићу бити боље да градске изборе распише заједно са републичким, који ће „повући“ тако да ће ДС тада у Београду бити побеђена много убедљивје него да се одржавају само градски избори. Друго, републички избори биће пре свега судар и развенчавање Дачића и Вучића, који су у свом савезу успевали да један из другог извуку само оно политички најгоре. Треће, Вучић се неће ратосиљати Дачића да би после избора венчао Ђиласа, са којим је откопао све ратне секире овог света. И до ове тачке интереси Вучића и Коштунице су идентични: компликације наступају одавде. Дакле, четврто, Коштуница, знајући га, неће са Вучићем разговарати о лепом времену, већ о кључним питањима будућности земље: о уставу, Косову, економији, НАТО, култури, медијима, Јужном току… Пето, уколико не намерава да изгуби подршку западних сила – а не намерава – Вучић ће и о Коштуничином уласку у владу и о претпостављеним темама морати да разговара са амбасадама. Коначно, цела прича своди се на то да Коштуница у овом моменту, са својих седам одсто, преговара са западним силама о будућности Србије и да ће његов договор или изостанак договора у крајњем значити само једно: ако договора буде и Коштуница уђе у власт, то, наравно, неће значити да Запад одустаје од контроле Србије, али ће значити да нису заинтересовани за овдашњи грађански сукоб. Ако се не договоре, то ће значити да им због нечега треба управо то да Србија у пуном гасу удари у зид, са свим проблемима и свим ризицима које то са собом носи.
Ето, то је данас снага демократије у Србији: недовољна да је ослободи, довољна да спречи крв. Наравно, уколико би Коштуница и странци успели да се договоре – а ту не може бити парцијалих договора, или би био постигнут цео пакет или ништа – све би то било далеко од идеалног. Немогуће је, на пример, да би могао да тражи враћање бриселског споразума на почетак, али би можда могао да стави тачку на даља попуштања; тешко да би могао да Србију у овом моменту скрене са европског пута, али би можда могао да „избије“ толико да европски пут престане да буде безуслован. Као што би можда могао да постигне још понешто.
Онима који мисле да је од овога што Коштуница покушава боље да се настави садашњи владин курс или да је реалније да се патриотска опозиција уједини, да потом сатре напредњаке, социјалисте и жуте, да западним амбасадорима покаже средњи прст, сјури се на Косово и прогласи ослобођење Србије – свакако ће наћи довољно разлога да Коштуницу прогласе издајником, чак и кад он са противником преговара о политичким стварима, а не о парама и позицијама. Рекло би се, међутим, да је смисао ове политике други.
Наиме, и оно што себе сматра реалполитком у Србији и оно што себе види као патриотску политику два су дрвета која не дају плода. Нити су први добили неки уступак или успорили пропадање нити су други успели било шта да ослободе. Што је још важније, све дубљи ров између те две политике чини додатно бескорисном и једну и другу. Са једне стране, напредњаци нису разумели колико би им, кад су већ решили да уђу у политички простор жутих, користило да помогну јачање патротских странака, као што би и том блоку – уместо што бесомучно и по себе бескорисно критикујући Дачића и Вучића, заборављају готово све Тадићу и жутима – било боље да успостави неку везу са реалполитичарима, макар онолику колику је имало Дража са Недићем. Истина, кривица зашто тога нема пре свега је на СНС, будући да не успева да заузме никакву стратешку позицију. Отуда је очигледно да целовитију слику тих прилика има једино „необавештени“ Коштуница, који би, уз све ризике по себе и своју странку, могао да преузме ту улогу. Србија би тада добила оно што јој је у овом моменту неопходно – две политике, које би једна другу чиниле смисленим, где реалполитичари не би морали да под притиском „патриота“ пристану на баш сваки уступак који од њих странци захтевају као што патриоте не би били толико измештени из политичког маинстреам-а као до сада.
Ово је тренутак да се одговори на питање да ли је то могуће. Мало је могуће, али уколико пристанемо на то, тада смо и веома близу да пристанемо како је ипак најбоље решење да се ми лепо међу собом дохватимо за вратове. Али и тада ће Коштуничина улога бити посебна – и реалполитичари и патриоте ће најпре желети да се обрачунају с њим. Последњи пут заједно.
