(Нови Стандард)

Није то било никакво херојско српско „не“, али је још мање било безвредно српско „не“

Проћи ће још времена, а Срби неће доживљавати велике победе на отвореној политичкој сцени. Зато је права греота не видети оне мале, јер, ако их не видимо, огрезли у поразима, тешко да ћемо видети и оне велике победе кад или ако дођу.

Не, није овде реч о великом историјском „не“ храброг српског вођства и, ако неко очекује причу о томе, плашим се да је на погрешном месту. Јер није било никаквог храброг, још мање историјског „не“, али нешто се догодило. Шта?

Рецимо то да је, после целог низа неуспеха, дипломатија Европске уније добила шамар и у Србији – свом највећем зицеру, на коме је навикла да се вади за своје друге промашаје – такав да Кетрин Ештон после тога може само да сања како ће добити нови мандат шефа европске дипломатије. Наравно, када шамар добије Брисел, тада уши звоне Берлину. А звониле су му овај пут толико да је за тренутак заборавио како озбиљне велике силе освету сервирају хладну, па су брже-боље подигли свог клијента Бојана Пајтића да се сасвим разоткрије. Пајтић је, после година стпљиве игре, повукао свој први отворени сепаратистички корак, толико глуп да не личи чак ни на њега, већ на сасвим отворен бес неког тамошњег Шокенхофа или неког другог Шиклгрубера.

Потом су уследила још два шамара Берлину: одсуство америчке подршке за тај отворени чин немачке одмазде према Београду, после чега самом Ђиласу није преостало друго него да Пајтића подсети да је, последњи пут када су жути били сасвим немачки и нимало амерички клијент, било и мртвих. После тако убедљиве аргументације, Пајтићу је само остало да повуче свој глупи потез. Трећи шамар Берлин ће попити у петак, кад ће на митингу у Новом Саду, где неће бити мало света, бити промовисана једна доста широка антисепаратистичка коалиција у Војводини, што је до сада било незамисливо, и да ће та коалиција врло озбиљно почети да ради о глави њиховом љубимцу. Није много боље прошао ни други немачки љубимац Млађа Динкић, кога су најпре натерали да повуче трку, да се пре свих других изјасни за прихватање Ештонкиног ултиматума и макар накратко угрози владу, па је, гласајући потом за одбијање ултиматума, у најмању руку испао смешан, да не идем у озбиљнију анализу његове нове позиције.

Е сад, свако онај чије срце недовољно греје факт да су Немци, двојица њихових љубимаца и цео буљук новинарских и аналитичких уштви попили неколико врућих шамара у Србији с разлогом ће поставити питања: а где смо ту ми, и где је ту Косово? Косово је мање-више тамо где је било, и даље у веома тешкој ситуацији, или – да будем сасвим прецизан – незнатно бољој. На страну што би било превише очекивати да буде у доброј, ваља у тој динамици регистровати неколико нијанси.

Оде датум!? Прво, Американци су, као главна подршка српског одбијања Ештонкиног ултиматума, за бар један крупан корак изгурали Немце из косовске приче. Да би се илустровало колико је то важно, довољно је подсетити да су Немци у косовске преговоре у пуној мери ушли у септембру 2010, када их је Борис Тадић увео као ауторе оне бедне резолуције из Генералне скупштине УН, и да су од тада до данас српске акције на Косову пале највише још од војне агресије НАТО из 1999.

Други мали добитак је дипломатски корак повратка Русије у косовску причу, потпуно избачене истом оном резолуцијом из 2010. Тај корак омогућио је Томи Николићу – највећем домаћем добитнику српског „не“ – да се усуди да поново, први пут после септембра прошле године, када је био са Путином у Сочију, помене Уједињене нације као место решавања косовског проблема. (Истина, Вучић је то потом назвао „лепим жељама“, али то је између њих двојице.)

Наравно, такво препознавање малих добитака никако не треба да замагли то да ће се притисак на Косову наставити, да ће ЕУ покушати да се што пре врати у ринг и да се Американци нису толико потрудили да избаце Немце да би Србима вратили Косово, већ да би повратили контролу и над конфликтом и над процесом преговарања. Наравно, уколико се успешна руска дипломатска акција из последњих месец дана не покаже кампањском и уколико направе бар још два оваква корака (прилика за један од њих је посета Ивице Дачића Москви), биће то већ осетан скок српских акција на Косову, наравно, још увек далеко од тога да би се о томе претеривало и правиле неутемељене процене.

Највећи српски добитак од Вучићевих „једанаест дана пакла“, међутим, видљив је у односима Београда са ЕУ. После оваквог изигравања Немачке, Србија се тешко може надати датуму за почетак преговора. Ако вам Николић, Дачић и Вучић изгледају узнемирени због тога, онда не инсистирам на полемици, нека буде да су они једнаки еврофанатици као тадићевци. Онај, међутим, ко је могао да у понедељак ујутро види већ сасвим опуштеног Вучића како на питање новинара о датуму каже „не мислим да је то кључно питање“, томе је јасно да је питање добијања датума далеко изван амбиција не само ове тројке него и већег дела српске политичке сцене, чак и Ђиласа. Другим речима, овде о датуму озбиљно мисле само Милица Делевић, Милан Пајевић и неколико новинских уредника и аналитичара, уверених да су постигли животну хармонију зато што заиста мисле оно за шта примају паре.

Наравно, Срби ће и даље да шену пред европским вратима, гледајући да из губитка датума извуку максимум добити и минимум штете. Има изгледа да без озбиљних губитака и прођу јер је за веровати да ће прагматични Немци ипак више гледати да спасу спствену штету и задрже утицај него да казне Србију, која ће, претпостављам, са своје стране и сама гледати да избегне конфликт и да их нечим компензује. За надати се, истовремено, да Меркелова неће одиграти неки – како би то рекли Немци и њихови балкански штићеници – „бизантизам“ и у последњи час Србима дати незаслужени датум, то би нас заиста упропастило. Међутим, такав потез тешко да би био у духу и традицији немачке спољне политке.

Из овог добитка произлазе и остали, има их најмање четири. Први, у српском јавном простору, веровали или не, веома брзо ће бити отворена дебата за и против Европске уније, која не само да је изостала претходних година него је обично симулирана тако што су се из реда евроскептика углавном по медијима појављивали најиритантнији, најрањивији и најинфериорнији примерци. Следећи добитак ће да произађе из тог: ако се отвори дебата – а не треба сумњати у то како ће се она завршити – у фокус јавности почеће постепено да се враћају теме које се тичу националних и државних проблема. Почетак обрачуна са војвођанским аутономашима прилично је уверљив почетак тог тренда, који никако не треба схватити неозбиљно.

Код Путина

Далеко од тога да ће овај след догађаја довести до српског геополитичког заокрета према Москви, али после њега, први пут после година чекања, једни наспрам других стоје Срби и Руси, подједнако мотивисани и у подједнакој прилици за међусобне послове. Џаба су жути довели у Београд Модеста Колерова, представљајући га као „државног саветника“ који ће, као, Србима у Београду и региону објавити да су односи између Србије и Русије цветали у Тадићево време, док Николићеви руски контакти престају чим напусти територију Шереметјева. Јер, док је овај Фандорин сведочио Србима о дубоким историјским и цивилизацијским везама Русије и жутих, за то време између Београда и Москве одвијала се неуобичајено жива дипломатска активност.

Русија је, са једне стране, интензивирала своје присуство и у Србији и у Црној Гори, обновила утицај пре свега на са Запада тешко притиснуте Николића и Дачића, добила Вучићеву реч да његови људи више неће ометати Јужни ток, енергично стала иза Срба са севера Косова. Са друге стране, у самом Београду, чини се, победило је уверење да Србија у игри са Западом само може да убрзава или успорава свој пад, али да без политичке и финансијске подршке Русије никаквог дизања неће бити. Отуда Дачића у Москви чекају уговори за неколико послова, где би могло да се нађе и пар изненађења. Оно што је, међутим, много важније јесте то што ће га примити сам Путин на састанку који српском премијеру по рангу не припада (припада му премијер Медведев). То ће бити акт Путинове подршке Дачићу и влади, али много, много више од тога – биће то Дачићево јасно лично преузимање обавеза пре свега око Косова и Јужног тока.

Пошто је Путин пустио Србе да ударе носом у врата на косовским преговорима, које су водили са много грешака и на крају прошли много боље него што су уопште могли да се надају, за претпоставити је да ће Москва и Беогад по том питању у будућности бити много координисанији. Наравно, понављам, од тога у догледно време не треба очекивати чуда – јер је косовско питање за последњих пет година најзапуштеније од свих српских запуштених питања – али помоћ пријатеља свакако.

Са још више сигурности може се рећи да је Србија први пут после Коштунице заиста преломила око Јужног тока, што ће је увести у један озбиљан геополитички рат, али у њему од среде ни за Дачића ни за Николића, па на известан начин ни за Вучића неће бити узмицања, будући да се сваки на свој начин обавезао. Тај гасовод, иако више него озбиљан економски пројекат, Србији ће, ако успе да га реализује, пре свега значити у геополитичком и безбедносном смислу, а то ће рећи у областима где стоји веома танко.

Наравно, руска офанзива на унутрашњој сцени пре свега би могла да приближи Николића и Дачића, да обезбеди проруске министре у влади, који су протеклих недеља имали разлога да брину за свој опстанак, и да, што је и Николићу и Дачићу веома важно, за неко време отклони могућност од ванредних парламентарних избора.

На крају, иако је упућенима потпуно јасно да српско „не“ није било никакав херојски чин српске власти, оно ће већини грађана, после година националног и грађанског понижавања, улити кап самопоуздања. Наиме, док су их медији, па и политичари, данима плашили како ће „не“ Бриселу Србији донети потоп, сада ће сами моћи да се увере да се неће догодити ништа. То није мало, и тај капитал ће се показати мудро инвестираним када се дође у прилику да грађани следећи пут кажу „не“, што би могло да се догоди веома брзо.

Уосталом, сетите се када се последњи пут догодило да Срби у Бриселу кажу „не“ и да, и једанаест дана касније, не само остану на том „не“ него да и они који су првог од тих „једанаест дана пакла“ рекли „да“ последњег дана кажу „не“. Све то скупа није сасвим по мом укусу јер то није много, то није променило већину рђавих трендова у српској политици и друштву, али јесте корак напред који може да види свако кога ти рђави трендови нису савим преплавили и учинили га сензибилним да препознаје само разлику између мање и више рђавог.

Ознаке: Жељко Цвијановић, не, Србија, херојство