Прочитај ми чланак
(Бранко Радун)
На патриотској политичкој сцени имамо једну парламентарну странку и две ванпарламентарне. Оне нису успеле да постигну споразум о заједничком наступу на изборима. То јесте лоше, али је и очекивано.
После неуспеха формирања политичког патриотског блока неки су пожурили да одговорност за то пребаце на ДСС и његовог лидера Коштуницу. Он је у свом обраћању јавности објаснио да не може да иде са онима са којима нема сличан програм. Постоји јединство око става да треба зауставити евроинтеграције, али мимо тога имамо значајне разлике по питању спољне и унутрашње политике. Пре свега реч је о политици доследне неутралности коју је креирала и влада на чијем је челу био Војислав Коштуница.
Други политички кругови на патритској сцени сматрају да је то недовољно и да програмски треба правити потпуни геополитички заокрет и ући у Евроазијску унију коју формира Москва. Осим тога и по другим питањима, нарочито на интернету, јача радикализам патриотских кругова које у „сталоженом“ ДСС сматрају за неодговорно волунтаризам и за нереално схватање ситуације у којој се Србија налази. Иако би за патриотски оријентисану Србију било боље да се формирао један политички блок питање је колико би он био озбиљан и одржив, а колико за неке тек пролазна станица ка скупштини како је то отприлике и сам Коштуница оценио.
На патриотском делу политичког спектра, нарочито на интернету, се зацарила једна врста претеривања и радикализма. Она неретко тражи од политичких актера радикалне ставове и нецелисходну и тврдоглаву политику која се у пракси показује контрапродуктивном. Националне и социјалне фрустрације рађају огорчење и нереална очекивања да је могуће у два три скока и преко ноћи променити изузетно лошу геополитичку позицију протектората у којој се налази Србија. То је разумљиво код младих и неискусних, али такав радикализам и једностраност у вођењу земље може бити опасна.
Ко је у праву око ових геополитичких разлика на патриотској сцени? Иако је млађа и радикалнија популација, као и они који више мисле у сфери жеља но реалних могућности, делује лако да се каже НЕ Западу и да се потпуно окренемо Русији, то за сада из више разлога није реално. Прво што би таквом „ура“ политиком добили једно ново агресивно непријатељство Запада, а са друге стране ни Русија то не би подржала активно. Да је то тако потврђује заједничка изјава потпредседника скупштине Србије и ДСС Ненада Поповића и Константина Косачова из врха владајуће партије Русије да „Србија треба да одустане од пута у ЕУ и да прогласи политичку неутралност, јер је то најбољи пут за очување изванредних политичких и економских односа са Русијом“.
Даље је Косачов истакао да ће Јединствена Русија и даље подржавати политику неутралности за коју се залаже ДСС. Овде је све јасно – Русија не тражи од Србије да се учлањује у Евроазијску унију, која још и није формирана, која још има магловите обрисе, већ да на конкретним питањима сарађују. Као што је на пример пројекат Јужног тока који је од страшеког значаја за Балкан и Србију. Варају се они који мисле да би се могло од Русије добити озбиљна политичка подршка за политичку авантуру у којој би се ЕУ заменило ЕАУ са мотом „евроазијске интеграције немају алтернативу“. Ко олако може да се игра са судбином народа или је неодговоран или пак није свестан последица које такве одлуке носе.
Стога је политика стратешке и политичке неутралности заправо једина реална и дугорочно одржива политика. Избалансиран однос са великим силама које имају позиције на Балкану је једини излаз за Србију. Претерано нагињање на једну, другу или трећу страну може опасно да потопи малу српску барку на немирном геополитичком мору. Наравно да је потребно развијати добре економске односе са Русијом, али и са другима који желе да инвестирају и утичу на стабилизацију и развој српске економије. Политичка неутралност ће заправо и бити реалност када се покаже да је ЕУ дефинитивно уморна од проширивања, а да други спољнополитички вектори постају атрактивнији. Но циљ наше спољне политике никада не треба бити губљење суверенитета и слободе везивањем за ову или ону силу, већ да се колико је могуће оствари реална независност земље кроз избалансирану и неутралну спољну политику.
Неко ће рећи: све је то у реду али сада је већина странака за ЕУ и таква политика неће победити. Наравно често је тако бивало у историји да су неке идеје биле у мањини али би се мање или више брзо показало да већина и није мерило истинитости. Па су пре или касније, уз мање или веће препреке те идеје побеђивале.
Војислав Коштуница и политика коју води је потребан Србији као глас савести и коректив претерано проевропској оријентацији наше политичке и интелектуалне елите, као неко ко је на време упозоравао на последице такве проевропске оријентације и кога не могу олако оптужити да је екстрем или шовиниста. Стога је он трн у оку и онима који су највећи еврофанатици, али и онима који желе да се представе као „највећи Срби“ и којима је реална политика „слаба и млитава“ те их заправо политика реалне неутралности више нервира од проевропске оријентације. Многи би желели да виде нестанак Коштуница са политичке сцене, јер онда нема никог ко би патриотску идеју артикулисао на реалан и одржив начин. Зато је Коштуница потребан Србији.
(Печат)
