Зашто је Резолуција 1244 најјаче оружје Србије: Документ који има снагу обавезе

15:05 18.06.2023.

Документ Уједињених нација представља фундаментални правни аргумент Србије, каже председник Удружења за међународно кривично право

Оружана интервенција НАТО-ау СР Југославији је по својим материјалним обележјима акт агресије, будући да је предузета без одобрења Савета безбедности УН, кршењем фундаменталних правила Повеље УН о забрани претње и употребе силе, каже председник Удружења за међународно кривично право проф. Миленко Крећа.

У интервјуу за „Политику“, Крећа је казао да је према међународном кривичном праву, агресија међународни злочин и као таква је уврштена у надлежност Међународног кривичног суда амандманом усвојеним на Ревизионој конференцији држава странака Римског статута 2010.

„Агресија је касно укључена у међународне злочине из ванправних разлога, иако је, као противправна употреба силе против политичке независности територијалног интегритета држава у самој основи Повеље УН и потврђена у серији легислативних аката УН“, рекао је Крећа.

Као пример наводи Нирнбершки трибунал који је нагласио да агресивни рат „није само међународни злочин, већ је врховни међународни злочин, који се од осталих ратних злочина разликује само у томе што у себи садржи нагомилано зло у целини“.

„У спору између СР Југославије и 12 чланица НАТО-а пред Међународним судом правде, иако се прогласио ненадлежним из правно сумњивих разлога, суд је нашао за сходно да истакне и Одлуку о привременим мерама (1999) да је ‘дубоко забринут употребом силе у Југославији која покреће веома озбиљна питања међународног права'“, каже Крећа.

Напомиње да је Кумановски споразум закључен противправном употребом силе и, као такав, правно је неважећи по стандардним правилима међународног уговорног права.

„У самом споразуму стоји, између осталог, да ‘након што се верификује да су снаге СР Југославије поступиле у складу са споразумом, ваздушни напади НАТО-а ће бити суспендовани. Међутим, у међународној пракси се тзв. мировни споразуми изузимају из овог правила, и то из политичких интереса државе која је била подвргнута принуди да се споразум имплементира, као и хуманитарне природе – престанка разарања и патњи које сваки оружани сукоб носи“, каже Крећа.

Говорећи о Резолуцији 1244, Крећа каже да она представља фундаментални правни аргумент Србије.

„Грађена је на две премисе. Прва је премиса суверенитета и територијалног интегритета СР Југославије. У алинеји 10 стоји ‘поново потврђујућа приврженост сви држава чланица суверенитету и територијалном интегритету СР Југославије и других држава региона, како је наведено у Хелсиншком документу и Анексу 2“, каже саговорник.

Напомиње да је друга премиса „суштинске самоуправе на Косову, узимајући у потпуности у обзир споразуме из Рамбујеа и принципе суверености и територијалног интегритета СР Југославије и других земаља у региону, и демилитаризацију ОВК.

„Говорећи о правној снази Резолуције 1244, она је донета на основу главе седам Повеље УН. Ове резолуције су по својој снази, у ствари, одлуке, будући да су се, према члану 24 Повеље, чланице УН сагласиле да Савет безбедности делује у њихово име при спровођењу својих дужности остварења мира и безбедности, а чланом 25 су се обавезале да прихвате и извршавају одлуке Савета безбедности“, закључује Крећа.

Недавно се навршило тачно 24 године откако је Савет безбедности Уједињених нација усвојио Резолуцију 1244, документа којим међународна заједница гарантује суверенитет и територијални интегритет Србије, као правног наследника СРЈ, док се јужној покрајини земље предвиђа „широка аутономија“ јужне српске покрајине Косова и Метохије.

Усвајању Резолуције 1244 претходили су преговори тадашњег председника СРЈ Слободана Милошевића, представника тадашњег Руског Председника Бориса Јељцина, Виктора Черномирдина, и специјалног представника УН и ЕУ, тадашњег председника Финске Мартија Ахтисарија.

Документ о споразуму који су тројица званичника постигли почетком јуна, а који су прихватили Народна скупштина и затим Савезна влада, служио је као основна Резолуције 1244.

Резолуција 1244 усвојена је са 14 гласова за, док против није гласала ни једна чланица. Као критичар НАТО агресије, али и због бомбардовања кинеске амбасаде, Пекинг је био уздржан на гласању. Међутим, будући да је СРЈ прихватила предлог, Кина није искористила своје право вета да спречи усвајање Резолуције 1244.

Усвајање Резолуције 1244 уследило је након опозива Резолуција 1160 (1998), 1199 (1998), 1203 (1998) и 1239 (1999).

Иако је Резолуција 1244 главни документ којим се у међународном праву дефинише статус Косова и Метохије као аутономне српске покрајине, односно којим се потврђује територијални интегритет Србије, одређени делови међународне заједнице као да су заборавили на његово постојање, будући да је изјава, одлука и потеза који се са њом директно косе било прегршт у протекле 24 године.