Прочитај ми чланакИ док ћуте многи који би могли и морали да осуде овакав начин писања о силоватељу из Малче и његовој жртви, појављује се нова лакрдија, ново изругивање правди и правосудном систему
И наши грађани који су задовољни животом у Србији и они који то нису, вероватно ће се сложити у томе да он никада није и досадан.
Безбројне громогласно најављене и започете афере смењују једна другу (већина њих се никада и не разреши већ падне у заборав), а пажња јавности се већ усмерава на нови „веома важан случај“, који, као и толики претходни, има веома мале или никакве изгледе да буде решен, а кривци добију заслужену казну.
Ко се, рецимо, данас још сећа како се завршила прича са украденом личном картом брата Аце Србина и неком сумњивом фирмом основаном после тога, шта би са оним оружјем пронађеним у близини викендице њихових родитеља, или са падом војног хеликоптера оног марта 2015, а да се и не помиње узалудна потрага за „Идиотом из Савамале“, која ће ускоро напунити четврту годину.
Прошлогодишње велике афере „Крушик“ и „Јовањица“ засенио је, бар за краће време, случај „Малчанског берберина“, који је отео дванаестогодишњу девојчицу и одвео је у непознатом правцу.
Она је пронађена после 12 дана (отмичар је том приликом успео да побегне, али је долијао пет дана касније захваљујући мештанину његовог родног села у коме се тада крио).
Многобројни трагачи, полицајци, али и обични грађани, провели су 17 дана и ноћи пре него што су ухватили отмичара.
Медији су од почетка потере уверавали јавност да је „Малчански берберин“, иначе вишеструки силоватељ, унапред планирао не само отмицу девојчице, већ је припремио и места за скривање, на којима је оставио залихе хране и воде, а што се на крају показало као неосновано.
После успешног завршетка потере, министар унутрашњих послова одао је признање припадницима МУП-а, па је овде требало да буде крај случаја, односно, да ствар преузму тужилаштво и лекари.
Није, међутим, било сасвим тако.
Већина медија јавила је да се девојчица опоравља у болници, а силоватељ даје исказе у тужилаштву, но неки су отишли још даље.
„Српски телеграф“, „Информер“, „Курир“ и „Ало“, медији који су једино штиво армије сендвичара објавили су појединости са саслушања силоватеља не обазирући се на то како се њихово извештавање може одразити на спасену девојчицу.
Министарство културе и информација реаговало је одмах по објављивању написа и поднело кривичну пријаву против уредника ових медија због кршења Закона о иформисању и медијима.
Протестовала су и удружења новинара, потпредседница Владе Зорана Михајловић, Аутономни женски центар, Савет за штампу, Мрежа организација за децу Србије и Пријатељи деце Србије.
И нико више.
Више јавно тужилаштво у Нишу, пред којим се води поступак против силоватеља Нинослава Јовановића још није одлучило да ли ће реаговати на писање таблоида.
Председница удружења тужилаца Србије, Лидија Комлен Николић изјавила је да су информације објављене у таблоидима само „нагађање“ и да не представљају детаље истраге која је у току.
Уколико објављени текстови, ипак, нису само „нагађање“ већ се заснивају на подацима добијеним од званичних лица, онда би она морала да одговарају што су омогућила таблоидима да дођу до силоватељевих изјава.
А ако је председница тужилаца у праву, онда би требало строго казнити и „уреднике“ и „новинаре“ поменутих таблоида.
И док ћуте многи који би могли и морали да осуде овакав начин писања о силоватељу из Малче и његовој жртви, појављује се нова лакрдија, ново изругивање правди и правосудном систему у Србији.
Месец дана пошто је потпредседник СНС-а Милош Вучевић поднео кривичну пријаву против председника своје странке Александра Вучића и његовог брата Андреја, због наводне умешаности у аферу „Јовањица“, на телевизији се појавио инспектор Слободан Миленковић, шеф одељења за наркотике, иначе, најзаслужнији за хапшење власника „Јовањице“ и откривање дроге.
Ничим неизазван, што се каже, он је телевизијским гледаоцима саопштио како браћа Вучић немају никакве везе са овим случајем. Јавност је уједно сазнала и да је Миленковић прошао полиграф лажи, из чега би могла да закључи како је његова изјава о председнику и брату му, веродостојна.
На страну то што је Миленковић дужан да овакву изјаву да истражним органима када га позову, а не телевизијским гледаоцима; сем тога, нико им није објаснио како је полиграф „прошао“ одговарајући на питања о једном другом случају који нема никакве везе са „Јовањицом“.
А да се и не помиње потпуно незапажена чињеница како судска пракса полиграф не сматра за веродостојан доказ.
Као шлаг на торту дошла је изјава министра полиције од кога се могло сазнати да на инспектора Миленковића нико није вршио притисак како би својом изјавом скинуо сумњу са невине браће Вучић.
У шта ће му поверовати – ако већ не читава јавност, а оно свакако – сендвичари.
