Прочитај ми чланак
Поштоване републичке, покрајинске, градске и општинске изборне комисије,
Вероватно вам је мало чудно што једна обична гласачка кутија подноси захтев за пензију. Признајем, и мени је то мало сулудо, али то је једини начин који сам смислила – не би ли се ослободила овог умора који осећам, има томе.
Немам шта о себи много да кажем: имам облик квадра, ширине сам 35, дужине 50, а висине 60 сантиметара, сходно републичким прописима. На свом горњем делу, целом дужином и ширином, имам покретни поклопац, који има на свом средњем делу отвор за убацивање гласачких листића, дугачак симболичних 20 сантиметара. Радим од 7 ујутру до 8 увече, сваки пут кад су избори. А избори су неки стално, ево и данас сам на послу у некој општини, питај бога којој, више ни не разликујем гласачка места.
Давно сам почела овим послом да се бавим, настављајући породичну традицију. Моја бака, дрвена гласачка кутија, радила је непосредно после Другог светског рата овај посао и имала је рупу на дну, јер су кроз ту рупу пролазиле гумене гласачке куглице којима се гласало за краља, па су гласови кроз цев падали у собу испод, где се евидентирало ко се то уопште дрзнуо да за краља гласа. Њена сестра, гласачка кутија у којој су били гласови за Тита, није имала рупу и у њу се, на крају гласања, пребацивало оно што се налазило у трећој, такозваној ћоравој кутији, намењеној неодлучнима.
Моја мама, такође гласачка кутија, али црвене боје, радила је за време социјализма и није имала пуно посла. Ту и тамо однесу је на понеки ретки партијски конгрес на коме нема јавног гласања, понекад је радила и кад су неки избори за одборнике у месним заједницама – и то је отприлике било то. Чак и кад су је користили, дешавало се да је месецима не отворе и не пребројавају гласачке листиће и гласове, јер су се резултати углавном знали унапред. И дан данас, кад мама и ја причамо о животу и нашој професији, она се са сетом сећа ранијих времена, када је све било лепше, уз много мање рада и са сасвим пристојним стандардом.
Ја сам настала у краткој и страсној вези између маме и једног ретког гласачког листића на коме је, пред крај социјализма, писало „Против“. Одмах по рођењу однели су ме на прве парламентарне изборе, где су великом већином победили баш ти који су ме и однели. И требало је десет година да прође док ти исти не изгубе изборе, референдуме и остале облике гласања које су организовали. А за све то време гледала сам већином исте гласаче: у демократији неснађене људи, који су са страхом да не изгубе оно што донекле препознају и у чему се донекле сналазе – стално гласали за једне те исте, а због којих је било све горе и горе. Онда је дошло бомбардовање, па су ти уплашени, у још већем страху да се бомбардовање не понови, изабрали неке нове.
И од тада сам почела интензивније да радим, мало, мало па су били неки нови избори. Нове су смењивали новији, новије најновији, а најновије су сменили опет они стари, само у новијем издању. Над мојим поклопцем севали су блицеви осветљавајући насмејане кандидате, испод мене преврнуте бројали су се гласови и по неколико пута, поред мене бачене тукли су се разјарени чланови изборних комисија. Моји бирачи били су све уморнији и збуњенији, све лошије обученији и сиромашнији, све љући и све депресивнији. А на крају су неки, није их било ни мало, у мене убацивали или непопуњене листиће или листиће попуњене псовкама и скаредним цртежима. Из избора у изборе све сам више завидела оним кутијама за наградне игре у самопослугама и тржним центрима. Тамо бар неко нешто добије, па се обрадује. Код мене само туга, све већа и већа.
И зато сам одлучила да идем у пензију. Ај што ми је више мука, него ни смисао никакав не видим. Од мене ионако ускоро ништа неће зависити – избори се неће добијати, ко што вероватно никад ни нису, у гласачким кутијама, већ на неким другим местима. У блештавим политичким ТВ емисијама, које врцају празном аргументацијом и упарађеним манипулаторима. На насловним странама таблоида које севају спинованим хапшењима и скандалима. У породицама, школама и новчаницима, јер одвајкад је било да није важно за шта се гласа, већ ко гласа. У међусобним договорима богатих, моћних и обавештених. А и доћи ће, ако ова криза потраје, опет неко време када ће више бити потребна моја бака, са рупом на дну (или моја мајка, која се ни не користи) него ја, офуцана од вежбања демократије и отупелих бирача, излизана од изборних обећања и гласања због будућег посла у државној служби.
Ја, дакле, још ове локалне изборе да одрадим, па одох. Моја кћерка мој посао неће наставити, она ради као кутија за веш. И то за нови, онај чисти, јер ја сам се прљавог веша, вала, за сто генерација нагледала.
У нади да ћете мој захтев услишити, с поштовањем,
Изборна Кутија
(Вечерње новости)
