Ових дана у Србији под снегом је свака зверка показала свој, често Шојићевски траг.

Наравно да ово није новинарска аналитика, и наравно да ми је тешко да пишем ове тешке речи, по ко зна који пут од када се бавим писањем. Некада сам, на скуповима посвећеним хашкој одбрани Војислава Шешеља, говорио у присуству Александра Вучића, као један од многих Срба који су Николићу и њему веровали као борцима за Српство (без обзира да ли смо били са радикалима или не, сматрали смо да је одбрана истине о Шешељу и рату Срба за опстанак деведесетих година 20. века,наш општи задатак, као што данас знамо да је одбрана Космета општи задатак).

А сада, када дотични тврди, поводом хапшења Мишковића, старог радника УДБ-ине фирме „Генекс“, да нико није јачи од државе, при чему сви знамо да су газде из Вашингтона, Брисела, ММФа јачи од оног што Вучић мисли да јесте држава („Држава, то сам ја“, рекао би Краљ Сунце )? Наравно, сада ми је тешко да гледам још једнога који пљунуо на себе негдашњег, и придружио се, у бекству од себе и Србије, ономе који је већ давно пенџетирао образ, а име му је Ивица Дачић…

Све време су ми на уму речи Цара Мученика Николаја, (Свуда су издаја, кукавичлук и превара) записане у дневник фебруара 1917, кад је Русија била на корак од победе у Великом рату, а када су га најближи сарадници издали, придружујући се западном плаћенику Керенском и „фебруарској револуцији“, која је отворила пут Лењину и његовим злочинцима. Ипак, рећи се мора: јер, ко не каже, може, по речи Осипа Мандељштама, умрети са устима искривљеним од лажи. Зато говорим, пишем, сведочим. Зато сви говоримо, пишемо, сведочимо, не обазирући се на другосрбијанске линч-мајсторе, који, попут Божидара Јакшића у „Политици“, позивају на ликвидацију свих што се у Србији не слажу са издајом Космета.

Снег пада на нашу срамоту

„Не пада снег да покрије брег, него да свака зверка покаже свој траг“, каже наша народна изрека. Ових дана пада снег,велики снег, док влада (коју народ већ зове владом Дачића Тачића и Вучића Бранковића ), прави границу према Светој Земљи, и тиме уништава једино чврсто упориште Срба у јужној покрајини – Север Косова, и док кукавељ звана Уставни суд смерно ћути пред онима који им дају паре за ћутање, и док Милован Дрецун (који дуго није имао државну – сигурну, дакле,плату – а сад је коначно има), прича своју „покосовску“ причу због које ће се, ако има стида, ускоро стидети, снег пада да се виде сви трагови лажњака, вођа напредњака („Напред, па у кречану!“ говорио је наш свет пре рата, гледајући „напредне“комунисте) и социјалиста, чија се социјалност огледа у вучјој грабљивости (о УРСу, који ће нас ур(с)нисати и ПУПСу, чији ће нам геронтократи попити и ово мало крви што нам је остало, да и не говоримо).

И у том снегу, јединој девичанској, невестинској белини Србије данас, виде се трагови издаје, оне потоње, после које ће ићи казна Божја – кад се Бог повлачи и пушта људе да жању оно што су са ђаволом сејали. „И Бог је дигао руке од њега“, каже се за оне којима никаква опомена Господња не помаже, и који су решили да иду путем без повратка.

Запањеност свих нормалних Срба

Данас су људи запањени цинизмом Дачића Тачића, који се руга Уставном суду и Уставу (без кога би, као пуки политикант – јер само то уме да ради, да политикантски лаже и маже да би остао на власти-он био обичан уличар). Његов партијски колега, министар просвете (познат по пријемним испитима за средњу школу из 2011, кад је тачан одговор био и ако се „Петар Петровић Његош“ пише малим словом) хвали га и тврди, у штампи „слободне Србије“– има ствари које само Дачић сме да каже (чега се поштен човек стиди, тиме се сарадник актера „Афере Коферче“ поноси).

Данас људи не могу да верују да предају Космета тако усрдно изводи Вучић Бранковић, који је, колико јуче, био најгрлатији борац против свих могућих издаја и предаја на челу са ДОСманлијама, како их је, после 5. октобра 2000. године, звао.

Данас људи чекају глас Томислава Николића, председника Србије, али он ћути, можда зато што су му из Брисела, маја 2012, честитали победу сатима пре краја председничких избора.

И о свему томе сведочи овај снег,који упорно пада,да сакрије црну земљу нашу, постиђену пред Богом и прецима, чије кости у њој почивају…

Али, Дачић Тачић, Вучић Бранковић и Томислав Николић, потенцијални гробар Србије као слободне државе (коју, за сада, не брани, чак ни малим прстом),треба да знају: ни Бог ни Свети Срби им издају Космета неће заборавити, ни опростити, а, како рече Владика Николај, тешка је рука Немањића Саве. Ако се јавно, пред Богом и Светим Србима, и пред народом не покају и не покушају да учине оно што се још може учинити (ако се ишта још може учинити), прогониће их крилате и мачоносне речи Његошеве ( „Су чим ћете изаћ пред Милоша, и пред друге србске витезове?“) до скончања.

Ништа им не вреди што их Божидар Јакшић у недељној „Политици“ храбри на јакобински обрачун са „екстремистима“ (сетите се, Французе је парола о „слободи,једнакости и братству“ коштала милион глава; Јакшић Вучићу & компанији препоручује јакобински терор против оних који вичу:“Издаја!“) И ако буду побијени сви професори математике, два плус два остаје четири.

Зашто ово Запад ради, сад и са њима?

Као што је Тито, Черчилов посинак, наредио да се Дража стреља 17. јула 1946. (а Дража је ту био уместо краља Петра Другог), понављајући датум цареубиства (Романови су стрељани 1918. године, 17. јула, у Ипатјевском дому на Уралу), тако Дачић и Вучић, као „духовни синови“ Слободана Милошевића и Војислава Шешеља, двојице најборбенијих „хашких Срба“, морају да потпишу коначну продају Свете Земље, да би се њихови западни налогодавци наругали свакој идеји отпора сили у нас.

Сећате ли се да се сличан, луциферијански прецизно, смишљен чин десио и 1999, кад је капитулација србске војске потписана у близини Куманова, под француским шатором, да би се НАТО победници наругали 1912. години, када су Турци Стару Србију вратили Србима под једним француским шатором код Куманова? И мислите ли да је случајно што су Станлија и Олија србске комедије зване „Влада Србије“ приморали да буду најактивнији баш о стогодишњици ослобођења Косова и Метохије? Нису могли да сачекају 2013? Наравно да су могли, али њима, старим сатанистима (а сатанисти су врхушка глобализма; о томе више у последњем Кјубриковом филму,“Широм затворених очију“), много значе разна пресликавања и историјске аналогије.

Не бојте се, спремају се они и за 2013, кад ће, сасвим вероватно, Турке вратити у Србију, јер је тада двестагодишњица пораза Првог устанка, оног под Карађорђем. Већ припремају аеродром Лађевци код Краљева за турско искрцавање.

Заволели Великог брата, а то убија Србију

Као што је О’ Брајен рекао Винстону Смиту – ми ћемо те убити, али прво мораш да заволиш Великог Брата. Дачић и Вучић не само да воле Великог Брата, они шене пред њим. Само, то убија Србију. То је морално одурније од понашања Бориса Тадића,који је себе доживљавао као другосрбијанског „преобразитеља“ Србије, „светионичара на Јадрану“, просветитеља заблуделих, новог, НАТО Доситеја међу балканским дивљацима.

Тадић је веровао да има, макар и наопаку, мисију. Станлио и Олио су,кад је државотворна политика у питању,само циркузанти,чија се представа, у овом тренутку, зове „борба против криминала“ (што би рекао Владан Динић у „Сведоку“, свака Влада после 5. октобра има свог тајкуна за показну вежбу звану „борба против криминала и корупције“ – раније то беше Богољуб Карић, а сад је то Мирослав Мишковић).

И овај циркус ће трајати док год треба да се баца прашина у очи народу, да не види ИЗДАЈУ КОСМЕТА. То не значи да Мишковић није тајкун који је на стотину сумњивих начина дошао до пара и моћи. То не значи да се Мишковић неће осветити својим ухапситељима, ако узмогне.Али, циркус је циркус,и циљ му се зна: јер је питање Космета важније од сваког Мишковића овог света, и јер Американци пуштају да се лови Мишковић да би се заборавило Косово. То се, у њиховој војној доктрини, зове „менаџмент перцепције“, и намењено је дивљацима са Балкана и другде, које треба превеслати.Дакле, циркус је циркус: операција „Сабља“, она из 2003, ако се сећате…Тресе се гора, а роди се миш.

Наравно, и у циркусу бива падова с трапеза, и реалних погибија. Као што и на снимању филма настрадају главни глумци (Брендон Ли је погинуо на снимању „Вране“, па су остатак завршили дигиталном техником). Уосталом, шта Американце брине ко ће од домаћих епизодиста да погине? Смрт нашег амбасадора при НАТОу, Милинковића, завршена брзом кремацијом, доказ је да се у Србији снима нискобуџетни филм, чији актери немају чему да се надају, без обзира колико налога Империје извршили (сетимо се да је неприкосновени УДБАШ, Јовица Станишић,завршио у Хагу, иако је од 1993. радио за ЦИА).

Домаћи епизодисти су заборавили Кисинџерово упозорење да је горе од тога да се буде амерички непријатељ само то да се буде амерички савезник.Баш њих брига за Дачића и Вучића – искористиће их као крпе, и бациће их, кад им не буду били потребни.

А од ове двојице очекујте,пре но што их одбаце, следеће активности, по избору: да смене Мрку и да доведу путаре из иностранства; да продају ТЕЛЕКОМ; да пљуну на Уставни суд Србије, ако се дотични икад огласи ( можда се,пре тога, прогласе ненадлежнима за Космет); да уведу ГМО храну на ваше столове; да вас, ако ММФ каже, скупа с Динкићем, продају у бело робље…

А за то време, хапсиће још понеког Мишковића, и њихове новине ће то да стављају на насловну страну… Као да хапшење, без пресуде, ишта значи, осим као демагошки трик у коме немоћни лумпен-пролетаријат псује на сав глас лопове који су се обогатили преко наше грбаче, и који сеири кад види на насловним странама Мишковића кога (х)апсе у баде-мантилу,по снегу (зимска полицијска идила, зар не?)

Не живети у лажи

Али, народ је,бар његов свеснији део, већ све схватио, само за сада не може ништа, јер је ошамућен и духовно раслабљен. „Све знам, само не могу на ноге“, што рече онај алкохоличар. Но, то не значи да отрежњења неће бити. А кад га буде, све ће, ако Бог да, доћи на своје место.

То јест, ако буде века, биће и лека. Многи греси које смо починили, многе, ситне и крупне издаје наше елите, много лажи и превара – све нас то, као воденични камен, вуче на дно мутне реке која се зове историја, и која апокалиптички убрзава у наше дане. Тог камена је могуће ослободити се покајањем и понашањем по оном Солжењициновом: „Не живети у лажи“. Не буде ли покајања и истинољубља, ми ћемо, као и многи пре нас, неспособни да се суоче са собом и да себе надиђу, нестати. Али, управо нас то обавезује да се боримо за Косово и Метохију, за тај комад свештеног простора који се, да парафразирамо Рилкеа, граничи са Богом, и који ће бити наш док год смо ми Божији.

А свачији трагови се виде у снегу који ових дана пада на Србију.

 

(Двери)

 

Ознаке: свака зверка показала свој траг, Србија под снегом, Шоићевски трагови