Највероватније је да ће се наставити по старом, али ће зато и ова, најгора власт, по свој прилици брзо морати да пакује кофере.

Мали народи, ако су паметни клоне се незгода, не петљају се између великих сила, нити с њима воде битке. Изабереш пут којим ћеш да идеш, знаш где си, шта хоћеш, какве карте држиш у рукама и чему се можеш надати. Ту не можеш да идеш уз нос, верујући да ћеш велике играче некако преварити и своје нереалне националне интересе прогурати.

О АУТОРУ

Др Весна Пешић је српски социолог и бивша политичарка. Током 1990-их година је била председник Грађанског савеза Србије. Након утапања Грађанског савеза Србије у Либерално-демократску партију, које је Весна подржала, именована је за председника Политичког савета ЛДП-а. Странку је напустила због неслагања са њеним лидером Чедомиром Јовановићем. Весна Пешић је у фебруару 2012. изјавила да се повлачи из политике након истека посланичког мандата, а после парламентарних избора.Објавила је велики број научних радова и учествовала на научним скуповима у области социологије у земљи и иностранству. Оснивачица је Центра за антиратну акцију, прве мировне организације у Србији, 1991. године. Оснивач је бројних организација за мир и људска права, Хелсиншког комитета у Србији 1985. године, између осталог.Добитница је Награде за демократију из Вашингтона, награде „Андреј Сахаров“, коју јој је 1997. доделио Норвешки Хелсиншки Комитет и награде за демократију W. Averell Hariman, коју додељује Национални демократски институт из Вашингтона. Исте године је номинована за Нобелову награду за мир. Била је амбасадорка СР Југославије, а затим Србије и Црне Горе у Мексику од 2001. до 2005. године. Од 2007. до марта 2011. била је председница Политичког савета Либерално-демократске партије. Била је народни посланик у Народној скупштини Републике Србије, у периоду од 1993. до 1997. и од 2007. до 2012. године.

Занесени како им добро иде код куће, осоколе се да ће тако и с великим силама. Код куће си бог и батина, покорио си што се може покорити, парице се слажу и добро ти иде, суд суди читајући твоје мисли, парламент гласа све у глас, опозиција растурена, новинари заборавили шта им је посао, пиониори сачекују аплаузима, српство цвета, а рејтинзи расту ли расту.

Обећања се дају и не испуњавају, народу све горе и не пита ништа, све је мирно, па је живот баш леп да лепши не може бити.

Али, кад тако занесен својим рејтинзима тражиш подршку великих и обечаш да ћеш судити за убиство браће Битићи, ухапсити одговорне за паљење амбасада, одустати од националистичких претензија и промена граница, поштовати владавину права, независне институције и слободу медија, нормализовати односе са Приштином и свим суседима, прилагодити спољну политику са ЕУ ако хоћеш у тај клуб, а онда обећано не испуниш, не пише ти се добро.

После благих опомена које се правиш да ниси чуо, ето нама још једне шут карте.

Сликовито речено, ми смо као онај препотентни аматер који седа за покерашки сто са превејаним коцкарима. Американац у рукама држи четири кеца, Рус четири краља, а Србин, кад му се каже спусти карте, има саме даске у рукама.

Кад се много секирамо због наших обесних владара, готово непогрешиво се можемо ослонити на њихов међународни дебакл. Тако су сви одлазили.

Од како пратим овдашњу политику, од Милошевића до Вучића, сваки је наш владар завршио тако што је партију са великима изгубио, а при том је Србију гурнуо уназад, у веће сиромаштво и заосталост.

И ево сада опет, много хваљена спољна политика премијера Вучића није више тако идилична.

Од када се премијер вратио из САД, не чују се фанфаре, него запомагање и дозивање да будемо јединствени у тешкоћама и да заједно растерујемо црне облаке који су се над Србијом надвили.

Ни госпођа Меркел не стиже у Србију да би играла пиљке, што већ из искуства знамо. Испало је да грми и сева са свих страна. Ја сам тако прочитала ону плачљиву реченицу коју је премијер по повратку из САД изговорио:

„Никад нисам био нарочито леп, али сад баш не личим ни на шта“.

Спотицање о исти камен се опет догађа. Опет смо под радаром великих сила. Вучићу су Американци уручили „домаћи задатак“ који нам од Милошевића стоји на врату; сада је још једном испоручен, па ти бирај шта ћеш. И Русија нам је брзином ветра ударила чрвргу.

О чему се ради?

Руски амбасадор у БиХ, Петар Иванцов, није се оградио од формулације „геноцид у Сребреници“, па је заједно са осталим политичким директорима УО Савета за спровођење мира дао подршку активирању Акционог плана за чланство БиХ у НАТО. Комунике око владавине права једногласно је усвојен.

У њему се каже да су „неки политичари из Републике Српске оспоравањем владавине права настојали себи осигурати политички капитал“. Код оноликих проблема око Украјине, добро је дошло и Русима да ту, код Срба и оног Додика, где их ништа не кошта, мало ублаже односе тамо где је њима важно. А послали су и опомену, да им улога чувара наших националних интереса није приоритет.

У овој пометњи је најжалосније то што су се наше вође тешко узрујали због иницијативе Велике Британије да УН донесе Резолуцију поводом двадесетогодишњице геноцида у Сребреници. И то је протумачено као акт уперен против нас. Унезверено се позивају браћа Руси да уложе вето ако Резолуција није у српском интересу.

Уместо да већ једном озбиљно размисле шта су заиста добри српски интереси, и да схвате да је ово добра прилика да већ једном искрено зажалимо због Сребренице, њих је ухватила паника да се руши Република Српска.

Чекај да видим шта тамо пише, каже премијер Вучић, па да онда видим да ли ћу отићи у Поточаре. Ех, он ту хоће да брани српство. То је брука, до неба се чује. Срамота ме је и да дубим ову тему, дал’ ће ићи, неће ићи. Ако баш треба да кажем, он не заслужује да тамо оде. Па и ако оде, биће то само још једна кловновска представа, која суштински ништа не значи. Једино вреди да се искрено и стварно извинимо Бошњацима и сваке године учествујемо у обележавању 11. јула, дана кад је извршен геноцид у Сребреници. Тада ће свако умети и сопствене жртве да ожали.

Јуче дворац, данас кула од карата

Ништа није било тако сигурно као то да је спољна политика коју Србија у последње три године води готово узорна. Ништа не може бити боље од опредељења и за запад и за исток, и за ЕУ и за Русију: од прве чекамо паре а од друге остварење српских националних снова. Та слика о умиљатом јагњету које две мајке сиса, многима је изгледала одлично јер их је подсећала на Југославију под Титом која је једном успешно одиграла ту карту; и добро нам је дошла. Пречесто се заборавља да Србија није Југославија. Данашња Србија не само да не може маштати о међународној позицији некадашње Југославије, него је и време несврстане политике давно прошло. Изјава председника Николића како Србија може играти улогу посредника између запада и Русије, није само претенциозна и залогај који Србији не припада, него и тотално незналачка. Нема више такве политике, она не постоји још од пада Берлинског зида. Ништа више није исто, ни Југославије више нема, а ни Србија не може бити она стара.

У тектонским променама с краја осамдесетих година, знамо да се Србија није снашла, изабравши најгори могући пут. Окренула је леђа победничком западу и кренула у ратове за остваривање деветнаестовековних циљева о великој Србији. Иако је на том путу доживела готово тотални слом, она ни после пораза и тридесетогодишњег пропадања није одустала од тих нереалних циљева. А толико пута јој је стављено на знање да од тих циљева нема ништа, што не значи да се неки компромис не може направити ако ствари крену у добром правцу. Због те закуцаности за стару националистичку политику (од које смо се после Милошевића померили у поље мирнодопске политике са суседима и светом), Србија је споро корачала ка ЕУ, пазећи да тај правац комбинује са већ пораженим националним интересима.

Но ни та комбинаторика и тракалица са западом није била једино и доминатно опредељење. То се огледа у два политичка блока који су се до данас одржали: један, патриотски, који је одбацио ЕУ због подршке Косову (њега је устоличио и предводио Коштуница са ДСС и Српском радикалном странком), и други, проевропски, на чијем челу је стајала ДС са њој блиским странкама. Да ли треба подсећати да је ЕУ, потписивањем Споразума о стабилизацији и придруживању пред саме изборе 2008. извукла победу проевропске коалиције и спасла је од готово сигурног пораза, а да је Тадић, чим је добио власт, наместио Вука Јеремића да води косовску политику, обилазећи неколико пута земљину куглу, како би спречио признавање Косова. Обећавао је да ће се проевропска политика водити тек од 2010!

ВАЖНО

Ставови изнети у тексту нису ставови портала Србин.инфо.

Онда је Србија од Међународног суда правде тражила да одлучи да ли је Косово прекршило међународно право проглашењем независности. Тај процес је Тадић изгубио и сам себи задао смртоносни ударац. Иста власт је одлучила да пошаље хулигане и запали прелазе ка Косову код Јариња. Политика по формули и ЕУ и Косово коју је лансирао Борис Тадић доживела је пораз.

После фијаска Тадићеве политике и ЕУ и Косово, што га је заправо коштало губитка избора, ЕУ се окренула резервном политичком кандидату, преобраћеној радикалној странци у лику Српске напредне странке. Она је настала из пораза СРС на изборима 2008, тако што су њени лидери схватили две ствари. Прва је да Србија не може опстати без запада, а ни политичари који воде антиевропску политику.

Друго, странке које су окренуле леђа западу, како је то учинила ДСС, изгубиле су прођу код грађана и не могу добити изборе. Влада СПС-СНС из 2012. године понудила је ЕУ и САД превазилажење застоја око Косова, које је већ фигурирало као услов свих услова да се Србија снажније помери ка ЕУ те добије датум за преговоре. За ту улазницу је морала платити у кешу и тако је потписан Бриселски споразум, а односи са Приштином, макар колико недовршени, фрагилни и неизвесни, јесу унапређени.

Попуштање око Косова погурало је позицију Александра Вучића на западу, али је то компензовано новом варијантом исте спољне политике. Наиме, овог пута је српска национална политика очувана јачањем односа са Русијом; на њу је трансферисано чување српских националних интереса и „патриотизма“. За Вучића, а поготово Николића, ова варијанта је била природна тј. нису морали да је лажирају, јер је „руска хипноза“ своје најтврђе муштерије имала у народњачкој (радикалској) политици. Постављањем мајчице Русије на исти политички ниво са Европском унијом, Вучић и Николић су денфовали политичке противнике и СПЦ око повлачења с Косова, а односи са ЕУ су кренули напред.

Тако се стигло до нове/старе спољнополитичке позиције: стратешки циљ је улазак у ЕУ, уз јачање традиционалних односа са Русијом, а то „традиционално“ подразумева да је Русија чувар нашег Косова и заштитница српских националних интереса. И овог пута је на делу био континуитет, тј. да се Србија ни у овој варијанти није определила куда заправо иде. Фамозни претходници јесу потписали штетан уговор око продаје НИС Русима, али ДС није водила руску пропаганду. Ова, у ствари, националистичка љубав према Русији, сада се до бесвести умпумпава дневном медијском пропагандом о огромној руској снази, приређивањем војне параде за Путина, сталним довођењем руских пропагандиста разних профила, изједначавањем руског и европског медијског присуства у Србији, обожавањем Путина (и бајкера, ноћних вукова!). Уз то тече непрекидно протурање евроскептицизма о двоструким аршинима и лицемерју које практикује ЕУ: она стално поставља нове (казнене) услове Србији, који за друге нису важили, све до оптужби да ЕУ и САД руше власт премијера Вучића.

Од када је букнула криза око Украјине, медијска пропаганда у корист Русије је постала још жешћа. Иако се Србија изјаснила да подржава територијални интегритет Украјине, у нашим главним медијима пише све супротно: побуну у Украјини и рушење „легитимне власти“ изазвали су фашисти, оцрњује се украјински председник Порошенко који је пропао у „грађанском рату“ за који је изгледа сам крив. О тој земљи се пише све најгоре, укључујући и лагање да је Украјина напала Русију, односно буквално стоји да је Путин популаран у Русији зато што брани отаџбинску територију која је нападнута. Не каже се нигде да је Русија војно напала Украјину и освојила делове те земље као сопствену територију. Навија се и предвиђа да ће Русија победити у сукобу са западом, и да су санкције уведене Русији неправедне. Овај кључни пропагандни посао је дат у најбоље и најсигурније руке: Љиљани Смајловић као главној уредници Политике и Ратку Дмитровићу као главном уреднику Новости. Таблоиди се подразумевају.

Док се Вучић проевропски шепурио, српски медији су одрађивали руску пропаганду, верујући да ова шизофрена подела улога представља политику баланса између Запада и Истока. У ствари је огољено да је формула и ЕУ и Русија шизофрена и дилетантска, фразирање без упоришта, и зато се срушила као кула од карата. Показало се да умиљато јагње нема две мајке, него две маћехе. Украјинска криза је потопила лажну политику и ЕУ и Русија. Од Србије није тражено да уведе санкције Русији, јер није то важно, него опредељење. Тражи се да се Србија определи на којој је страни. ЕУ и САД неће дозволити да им се руска чизма усидри на Балкану и убаци своје „тројанске коње“ како би је изнутра разарали. За такве су означени Србија, Република Српска и Македонија.

Одлазак председника Николића на параду у Москви, са све војском која је марширала Црвеним тргом, била је кап која је прелила чашу. Некако се овде мислило, чак и међу стручњацима, да тамо нека парада нема већи значај. Па да, можда она сама по себи и није толико важна, али је пала у невреме, када је Америка одлучивала да се врати на Балкан и онемогући Русију да јој се ту насели. Док се она бавила другим пословима, Босна је скоро растурена, Македонија такође, а Србија је наставила да угра двоструку улогу, спасавајући своје националне снове ослањањем на Русију.

Чини ми се да овде није постојало сазнање да се спрема заокрет. О томе сведочи она штреберска припрема премијера Вучића за посету Америци. Спремао је одговор на свако питање. Пред сам пут је трчао у Албанију код Едија Раме и све је прошло много добро, брже боље се измирио са невладиним сектором с пуним устима људских права и медијских слобода, сусрео се и са прогоњеним омбудсманом, упрегао Верана Матића за још једну Комисију за убиство браће Битићи, чак је пред сам полазак поменуо и ону кључну ствар да ће Србија диверзификовати своје изворе снабдевања гасом (што је одмах порекао и рекао да то не значи отклон од Русије).

Па ипак, некако се све променило, некако се све срушило. Идиле више нема. Амерички пријатељи поставили су директно питање: да ли сте са нама, или нисте. Ако сте са нама, добићете подршку, али под условом да се посао са Косовом доведе до хепиенда, ојача федерална власт БиХ а ослаби Република Српска, и охладе односи са Русијом. Преведено на разумљив језик, тражи се обуздавање српског национализма који и даље ровари и главна је препрека да се Србија и суседи прикључе ЕУ и НАТО.

Понуда је данас иста она која је Србији нуђена пре почетка ратова деведесетих. Понуда је била да се Србија придружи западу, али онда је била одбачена зарад српских националних фантазија. То исто се дешава и сада, на столу је иста понуда и шанса. И шта је сада тако тешко? Па то, да се Србија одлучи на коју ће страну, и да ли ће подвући црту, погледати се у огледало и донети тај заиста историјски закључак да су њени стари и нереални национални снови прошлост која се више неће вратити.

И шта ће бити? Највероватније је да ће се наставити по старом, али ће зато и ова, најгора власт, по свој прилици брзо морати да пакује кофере. Они који ће доћи, нека се припреме да без саплитања о исти камен, прескоче зид пред којим сувише дуго стојимо.

Извор Пешчаник,

Ознаке: Александар Вучић, Весна Пешић, Русија, САД, српска спољна политика