Прочитај ми чланакКако ће могући процес шефу бивше власти у Црној Гори, Милу Ђукановићу, утицати на њене садашње власти и на Александра Вучића у Србији.
Уколико се ускоро деси да бивши председник Црне Горе Мило Ђукановић дође пред ново црногорско правосуђе, отвориће се права „Пандорина кутија“ и кренуће процес који ће се тицати много људи, политичара и предузетника, криминалаца и тајних служби у Србији, региону, а вероватно и неких „међународних службеника“ из ЕУ и САД. Александар Вучић, „штићеник“ Мила Ђукановића, једва чека да се тај процес деси, да му „види леђа“ као и свима другима који су га стварали и подржавали у криминалу који ради. Да ли се „босови“ на Западу спремни да Ђукановића „пусте низ воду“ или ће га заштитити у име „минулог рада“?
Једини западни дипломата на Балкану који је након пада режима Слободана Милошевића предлагао да због међународног шверца цигарета црногорски „главар“ Мило Ђукановић оде са власти и да одговара пред надлежним правосуђем, био је британски амбасадор Чарлс Крофорд.
Овоме се врло јасно супротставила читава америчка дипломатија и ондашњи амбасадор у неколико балканских земаља, Вилијам Били Монтгомери, чија ће улога у даљој судбини Србије, Црне Горе, па касније и Хрватске, бити од пресудног значаја. Наиме, Монтгомери је био главни идеолог финансијске подршке српској опозицији, креатор начина заштите Мила Ђукановића од Милошевићевих тајних служби и заштите Милове „дуванске мафије“, а такође и подршка хрватским тајкунима у фази најжешће пљачке Хрватске кроз такозвану „задњу фазу претворбе“ (транзиције), изведену под командом Туђманове криминалне „елите“.
Ово подсећање на бурне догађаје за време и након након мрачних деведесетих у Србији и Црној Гори, важно је у тренутку кад се, вероватно, негде у евроатлантским и англоамеричким „дискретним“ службама одлучује о политичким последицама могућег судског процеса бившем председнику Црне Горе Милу Ђукановићу.
Како сада изгледа, томе би се највише радовали они који су на његовом „буџету“ играли улогу његове опозиције, пуних тридесет година, а на његовом политичком гробу заиграли би многи које је Мило Ђукановић „створио“, како политички тако и финансијски.
Црна Гора је током своје историје заиста била једина непокорена балканска земља у доба отоманског мрака, а у Србију се из Црне Горе увек гледало са братском љубављу и вером у коначно ослобођење. Кад се то десило у потпуности, тек након Балканских ратова, почео је Први светски рат, а црногорски краљ Никола Петровић шаље телеграм српској војној команди и краљу Петру, кратке садржине: „Од данас је и друга Српска држава у рату!“
Данас у новом веку Србија није ни налик оној са почетка прошлог века, а њен народ је морално, етички, културно и духовно потпуно поражен, сатрвен и опљачкан од својих лажних вођа. Нема више ни традиционалних Црногораца, оданих својим вековним принципима, па и да заштите друге од себе, што се увек сматрало врхунским чојством.
Како је дошло до тога да шизма завлада између Срба и Црногораца, то је ствар дубљег истраживања сукоба некадашњих династичких породица Петровић и Карађорђевић, које траје до данашњих дана на разне начине. Штету од тога имао је и даље има само народ, онај један једини, исте вере и језика, истих мука и истих предака.
Рађање нове политичке и економске класе током рушење комунистичке Југославије, још више је раздвојила Србију и Црну Гору. Ту су и страни помагачи одиграли своју значајну улогу.
Ипак, један догађај у том период треба издвојити, како би било јасно шта се данас дешава у Београду и Подгорици, какве се игре играју и за кога, те шта ће бити са бившим ауторитарним „вођом“ Црне Горе, Милом Ђукановићем, а шта са оним другим аутократом и тиранином, Александром Вучићем.
Наиме, тек што се докопао највише државне функције, на самом почетку свог разбојничког похода на Србију, десетог децембра две хиљаде тринааесте. године, Александар Вучић, у својству „првог потпредседника владе“, организује (тачније англоамеричке службе су му организовале), свечани дочек неприкосновеног савременог владара Црне Горе Мила Ђукановића.
Иронично, али, све се дешавало на међународни Дан људских права!
Призори који су се низали, изгледали су надреално. Мило Ђукановић, „ренегат“ и отпадник једне старе комунистичке партије и њој припадајуће идеологије, већ одавно је демонстрирао једног другог, „европског и евроатлантског Мила“, још током друге половине деведестих, а сасвим отворено, током НАТО бомбардовања деведесетих, кад је било јасно да је Слободан Милошевић, тадашњи диктатор, „завршио каријеру“. Јер, Ђукановић никад није ишао у корак са губитницима.
Док је Слободан Милошевић почетком деведесетих година уживао апсолутну популарност код заведених маса, и кад су његове обавештајне службе „исказале потребу“ за „новим, младим руководством“ у Црној Гори, Ђукановић је био најгласнији апологета његових идеја. Чак је био и „првоборац“ у нападу већ распале и на сваки начин компромитоване ЈНА на Дубровник. И тако све до момента кад је његов дотадашњи идол, Милошевић, организовао да Мила „проведу кроз детектор метала“ на уласку у „савезне институције“ што је било понижење које је погодило његову сујету свом снагом.
Вребао је прилику и она му се указала марта месеца хиљаду девесто деведесет и девете године, током НАТО бомбардовања Србије и Црне Горе, кад је прихватио понуђени „пакт“ са Западом, схвативши да је Милошевић „пуштен низ воду“ и да је био спреман да сатре пола Србија зарад својих тврдоглавих ставова и потпуно промашених уверења.
Све до десетог децембра две хиљаде и двадесет и треће године, пуних десет година, Ђукановић није ногом крочио у Србију (пре тога, био је на сахрани Зорана Ђинђића две хиљаде и треће).
А, онда, након пуне деценије, након дочека уз највише државне почасти (као да је стигао председник САД, Руске федерације или Кине) кренула је спектакуларна церемонија у Београду, у част човека који је био жигосан као издајник, јер се „окренуо ка Западу“. А, Ђукановић је био „добар“ и са Русима и са Западом, и са подземљем и са надземљем, уколико је то чинило његову власт чвршћом.
Уследило је тог дана и сутрадан потписивање Споразума о сарадњи између Владе Црне Горе и Владе Србије у контексту приступања Европској унији, који је имао за циљ да две државе заједно аплицирају за коришћење новца из приступних фондова.
План англоамеричке дипломатије био је да „уједини“ Србију и Црну Гору у заједничкој, европској будућности и удаљи „руски елемент“ што даље од врха власти, и у Србији и у Црној Гори.
У згради бившег Савезног извршног већа (СИВ), данас „Палата Србија“, уз све државне почасти, Ђукановића је свечано дочекао тадашњи председник Владе Србије, Ивица Дачић.
Био је то сусрет старих другова, све бивших чланова некадашње омладине Савеза комуниста Југославије, који су ту партију за своје потребе, због опстанка на власти, због разбојничке пљачке народа и државе, коју ће тек да изведу, „прекрстили“ у „Социјалистичка партија Србије“ и „Демократска партија социјалиста“.
Тако се остварила претпоставка да ће наводно вишестраначје у овом региону, уствари бити на превару представљено са фракцијама оне једне једине, некадашње партије под именом Савез комуниста Југославије. Одмах, у старту „новог доба“, покопане су све демократске идеје којима су стремили велики попут славног књижевника Борислава Пекића или историчара-византолога, Ивана Ђурића и других чувених имена некадашње српске и југословенске интелектуалне елите.
Те две „нове партије“, једна у Србији а друга у Црној Гори, постоје скоро четврт века и заједно са својим „вођама“, директно су одговорне за сва зла која су задесила народ у ове две државе, дубоко подељеним онако како су их те две пословно-партијске организације делиле.
Како онда, тако и данас, те две партије играју кључну улогу у свим коалицијама и свим сазивима две скупштине у две међународни признате државе.
Одржан је тог десетог децембра две хиљаде тринааесте. године, пленарни састанак делегација Србије и Црне Горе, а два премијера потписали су Споразум о најширој сарадњи између Владе Црне Горе и Владе Србије. Ђукановић се тада састао (одвојено) и са ондашњим председником Народне скупштине Србије, Небојшом Стефановићем.
Како је руском „експертизом“ (у реалном времену) утврђено да је ово наводно „отопљавање“ односа између Србије и Црне Горе организовао евроатлантски дипломатско обавештајни корпус задужен за Балкан, у садејству са станицама америчке обавештајне заједнице у овом региону, упућена је дискретна информација тадашњем председнику Србије, Томиславу Николићу, да бојкотује овај скуп, па му је „организовано недложно путовање“, на комеморативни скуп поводом смрти Нелзона Менделе, у Јоханесбург (Јужноафричка Република)! Старе руске везе Миодрага Ракића, тада већ бившег шефа кабинета Бориса Тадића, обавиле су читаву „организацију“ одласка крагујевачког „референта гробних места“ на поменуту комеморацију“, како не би својом председничком функцијом не би дао потпуни легитимитет ономе што се тог дана у Београду дешавало. Јер, Ђукановић је „добио“ програм и редослед разговора са српским политичким врхом и у њему је био резервисан термин за сусрет са Томиславом Николићем, до кога није дошло.
Колико је у тих пар дана дато на важности Милу Ђукановићу, говори и податак да је са Аеродрома „Никола Тесла“ кренула пратња од двадесет возила, махом марке „Мерцедес“ и „Ауди“, да не буде дилеме ко долази у Србију.
Зашто је данас, у сред две хиљаде и двадесет и четврте године, толико важно подсећање на ове догађаје и ове личности? Одговор на то питање, дају све акције Америке, Велике Британија и Европске уније у регион некадашње Југославије, превасходно у Србији, Босни и Херцеговини, Црној Гори и ономе што се данас зове Северна Македонија, током протеклих тридесет и више година до данашњих дана. Наравно, укључујући и њихове акције које се дешавају и које ће се тек дешавати.
Наиме, како поједини медији у региону већ увелико спекулишу, „из добро обавештених кругова“, хапшење бившег дугогодишњег председника и премијера Црне Горе Мила Ђукановића, „већ се дешава“.
Хрватски „тисак“ ових дана пише: „Дакле, како се прича по Подгорици, државно тужитељство, које је сада под капом владајуће просрпске коалиције, то бомбастично ухићење припрема се након што се наводно договорило са недавно из Велике Британије изрученим бизнисменом Душком Кнежевићем који је наводно пристао сурађивати и бити заштићени свједок-покајник“.
Ако је то већ извесно, онда ће самозвани четнички војвода Андрија Мандић, данас председник Скупштине Црне Горе и некадашњи „добровољац“ у нападу на Дубровник хиљаду девесто деведесет и прве, учествовати у утамничењу свог некадашњег „ратног друга и команданта“ Мила Ђукановића.
Лудило је утолико веће што је Ђукановић годинама „неговао“ Мандића у црногорском парламенту као „страшило“ које је слика и прилика најгоре могуће политичке алтернативе (што јесте тачно!), а на крају му „судио“ као руском агенту и заверенику.
У трећем, али очито не и последњем чину ове удбашко-лоповске трагикомедије, Мандић и његов политички истомишљеник и „портпарол“ Александра Вучића у Црној Гори, Милан Кнежевић, у најновијим предизборним наступима обећавали су да ће „Ђукановића смјестити иза решетака“, па сада кад имају потпуну власт у својим рукама, ту могућност имају, али, питаће се пре свих англо америчке дипломатско обавештајне службе. Јер су оне створила и Мила Ђукановића и одличан амбијент за људе попут Мандића и Кнежевића.
Наиме, горе поменути су праве персонификације англо-америчког пројекта „раскола“ Црне Горе и Србије. Ко то није разумео, онда не разуме план САД, ЕУ и Велике Британије, да изврше „дефрагментацију“ некадашње југословенске федерације. Какву је улогу ту имао Ђукановић?
томе јасно говори и бивши амерички амбасадор Вилијам Бил Монтгомери у једном од својих талк схоw наступа у програмима регионалних телевизија: „Ђукановић је најспособнији, најагилнији политичар у регији. Гледао је из ког смјера ветар дува и прилагођавао се томе. Ако погледате његов живот видећете да је започео као лојалан комуниста, потом био лојалан Милошевићу, а у одређеном тренутку схватио је да Милошевић неће победити па је променио страну, окренуо поглед на Запад тражећи подршку. У тој је улози је и био током кампање бомбардовања СРЈ“.
Истина је и то да су САД у Цавтату код Дубровника, хиљаду девесто деведесет и девете године имале брод са екипом Централне обавештајне агенције (ЦИА) чији је једини посао био да спасавају тадашњег председника Црне Горе Мила Ђукановића ако тадашњи председник Савезне Републике Југославије (СРЈ) Слободан Милошевић крене на њега.
Ово је такође потврдио Монтгомери у једном интервјуу за загребачки Вечерњи лист где је узгред рекао и то да је било тешко прикупити средства за финансирање Ђукановићеве владе, па су како каже почели да допуштају кријумчарима дувана да оперишу из Црне Горе, па је тако створена „финансијска база“ за англо-америчку подршку Ђукановићу. Може се слободно рећи да је Ђукановићев режим криминализовао онај који му је и дао руку спасења: Америка, која је у те „послове“ укључила чак италијанску мафију, чије пипци због тога и данас постоје на читавом источном Јадрану, од Истре до Црне Горе и Албаније.
И оно најважније: Мило Ђукановић је годинама био апсолутно надређен Александру Вучићу, кога је добио „у надлежност“ од стране англо-америчких служби.
Ако је то било тако, а јесте, онда је „подређени“ Вучић добио прилику да покаже своје право лице и удари на свога „ментора“ преко клеро-шовинистичке банде у Црној Гори, која ће за његов рачун правити хаос како би компромитовала евентуалну могућност уласка Црне Горе у Европску унију.
То за Вучићев рачун раде и Мандић и Кнежевић и комплетна клерикално-пословна заједница СПЦ у Црној Гори, потпаљујући потпуно бесмислену, али Вучићу, као некад Ђукановићу, веома корисну поделу на Србе и Црногорце, што директно води уништењу обе куће истог народа.
Јер, тамо где су Шешељеви радикали угазили, нема више ни Срба ни Црногораца, ни птица ни било каквих живих бића.
Најпримитивније дно једне велике нације, добило је крајем прошлог и почетком овог века прилику да сахрани ту нацију, и, ако их неко или нешто не спречи у томе, урадиће свој злочиначки посао до краја.
Александар Вучић је истакнути део тог злочиначког „мастер мајнда“, али ипак само део. Јер, то је читав један антисистем, „школа мишљења“ која не познаје ни властиту историју, не уме да наброји барем три српска писца нити зна шта су четири „оцила“ већ га зову „четири с“ а цртају га у сваком тоалету у држави и региону, јер није законом заштићен.
На сцену црногорске криминално-политичке драме, поново се појавио некадашњи кум и финансијер Мила Ђукановића, Душко Кнежевић, након егзила у Лондону и недавног изручења Црној Гори.
Наиме, и пре изручења се оглашавао у неким црногорским медијима, где је поручивао да је све доказе које има против Мила Ђукановића и које је до сада изнео и пријавио спреман „да уступи тужилаштву“.
Кнежевић је дуго био један од „предузетника блиских владајућој гарнитури“. Против њега се води више кривичних поступака, а тај бивши директор Атлас групе је у више случајева оптужен да је или преварио клијенте властите банке или злоупотребио положај, као и за стварање криминалне организације и прање новца. Но, како се чује у последње време, Душко Кнежевић је и пре изручења поручио да долази „у Црну Гору са плавом торбом, а од њеног садржаја многима неће бити добро“.
Осим тога, недавна хапшења бившег специјалног државног тужиоца Миливоја Катнића, који због тога штрајкује глађу, затим Зорана Лазовића, бившег високог функционера у црногорском МУП-а, те Јелене Перовић, директорке Агенције за спречавање корупције (АСК), знак је да се обруч све више стеже око самог Мила Ђукановића те да та нагађања по Подгорици имају утемељење.
Међутим, праву „подземну“ и врло подлу кампању против сваке Црне Горе, са Ђукановићем или без њега, води Александар Вучић, чије радикалске амбиције ка повратку Црногораца у планине и пећине, тек данас пламте пуном снагом.
Вучић је активирао све службе које би могле да Ђукановића сместе у затвор, јер би се ослободио свога дугогодишњег „ментора и шефа“, као што се ослободио и свих других који су га стварали, почевши од Војислава Шешеља.
И без тога, Мила Ђукановића већ дуго оптужују да је врх црногорске „коруптивне хоботнице“. Подсетимо да га је тужилаштво у Барију (Италија) раније теретио због шверца дувана, а у Европској унији су изражавали негодовање због његових сумњивих послова и „толерисања криминалних радњи“ те дугогодишње владавине, преко 30 година.
Ипак, ово није само борба са криминалом и корупцијом него и политички обрачун са бившим властима. Ово је рискантна политичко-криминална игра која би могла да запечати судбину Црне Горе као државе.
У Црној Гори већ неко време траје сукоб између такозване просрпске и такозване процрногорске струје и све је већи раскол унутар „просрпске опције“, поготово у троуглу: „зелени“ и неискусни председник Јаков Милатовић, премијер Милојко Спајић и председник Скупштине, самозвани четнички војвода Андрија Мандић. Врхунац сукоба, који се више не да сакрити, дошао је због гласања Црне Горе за Резолуцију о Сребреници у УН и одуговлачења око Резолуције о Јасеновцу која се припрема у црногорској Скупштини те захлађења односа с Босном и Херцеговином и Хрватском последњих дана, када је, рецимо, високим црногорским политичарима забрањено да дођу на пријем поводом Дана државности Хрватске.
Садашња владајућа коалиција сматра да се треба обрачунати и са Ђукановићем и са читавом процрногорском суверенистичком структуром, поготово јер је та коалиција тренутно запала у кризу, па се прибојава да би Влада могла да падне и да би се до краја године могло изаћи на изборе, а онда би им била пропуштена шанса да приведу Ђукановића.
Није тајна да су у великом сукобу председник Јаков Милатовић и премијер Милојко Спајић, који су заједно основали сада владајућу странку „Европа сад!“. Али, хапшење Мила Ђукановића било би прворазредни догађај са могућим далекосежним последицама јер је сигурно да то хапшење и евентуални процес не би имали само „криминалну позадину“ него би то носило и велики политички терет обрачуна садашњих власти да разбију своје „процрногорске“ супарнике. И могло би додатно изазвати сукобе у ионако подељеном црногорском друштву.
Са друге стране, уколико црногорско правосуђе у садејству са европским правосудним органима уради свој посао како треба, нико неће бити поштеђен, али и многи који су потрчали у загрљај новој власти, могли би да заврше на оптуженичкој клупи. У друштву које је тридесет година било подељено на оне који „раде за полицију“ и оне који раде „за мафију“, нема невиних док то не докажу.
„Ја вам кажем, ови милости немају!“
Председник Општине Чајетина Милан Стаматовић, човек који је као уцењен пришао Александру Вучићу и његовој коалицији, недавно је на затвореном састанку са члановима своје странке, говорио о томе каква је мафија уствари Вучићева Напредна странка. На два одвојена снимка, са транскрипта који су „изашли напоље“, чуло се између осталог и ово:
„Зато вам кажем памет у главу. Младих људи има који су тек почели, има старијих вас искуснијих овде, узмите, гледајте, радите, да не останете сутра без ичега…
Ја вам кажем, ови милости немају. Видите како се односи Напредна странка, ако гласате за њих, колико капиларних гласова морате донети, не интересује их. Ако то не учините не можете бити ни директор, ни чистачица, не можете ништа. Ми то не радимо, нити смо икада радили, знате добро.
Али, доћи ћете сутра у ситуацију да вашој деци не остане ништа, остаће они дуго на власти, као и ми што ћемо остати, али они затварају врата својој деци, а не можете овде на локалном нивоу нешто остварити. Ми то нећемо да радимо.
Има људи који нас подржавају, часни и поштени, ја ћу имати обавезу да те људе и ту децу примим. Али, нећу држати некога ко ми ради о глави, онда лепо кажем: ми вас председниче подржавамо, а ви примате овде неке… Нећемо то да радимо, због тих људи. Већ је прешло неку границу и меру…
Ту нашу доброту и самилост, да вам кажем, сматрају као слабост. Српска напредна странка, они имају један начин, за нас некако неприхватљив, али очигледно за те људе је то ефикасна метода. Јесте ли с нама или нисте, ако нисте идите на улицу па на улици протестујте и причајте што хоћете, али из куће из које хлеба једете и да причате такве ствари то неће нико да толерише“.
