Прочитај ми чланак
“Не бих желео да размишљам да у Европи данас планирају нову наранџасту револуцију у Украјини” – прокоментарисао је драматична збивања око Украјине Владимир Чижов, стални представник Русије у ЕУ. Међутим, развој догађаја сумњиво подсећа на сценарио који је већ разрађен у Србији, Грузији па и самој Украјини. Прво се пусти у погон свеобухватна пропагандна машинерија како би се јавно мњење обрадило у смеру пожељном за Запад. А уколико власт покуша да делује у другом правцу – организују се масовне антивладине демонстрације насилног карактера што се представља као деловање “демократски настројених маса” против ненародног режима.
Главна разлика данашњих догађања у Украјини од ранијих наранџастих револуција, јесте коришћење спољашњег повода (у виду одустајања Председника Јануковича да потпише међународни споразум са ЕУ). Ово више него очигледно демонстрира геополитички значај свега што се догађа око Украјине. Не ради се чак ни о мешању у унутрашњи изборни процес(који је у земљама Источне Европе заиста често далеко од идеалног), него о покушају да се суверена држава натера да следи спољнополитичку линију коју јој диктира Брисел. А одустајање од те линије или чак недовољно активно праћење њене трајекторије (наравно, по мишљењу одговарајућих западних кругова), третира се као “ненародна политика”. Радослав Сикорски, министар иностраних послова Пољске, који је ових дана показао незапамћену активност, говорио је управо у том духу. Он је изјавио да се “Председник Јанукович веома озбиљно прерачунао по питању Споразума о придруживању ЕУ и по питању народа Украјине”.[1] Пан Сикорски је практично позвао на отказивање састанка Савета министара иностраних послова земаља ОЕБСА, заказаног за 5. децембар у Кијеву, подвукавши да је у данашњим условима “тешко замислити Кијев као одговарајуће место за састанак ОЕБСА”.[2]’
Управо је Пољска у овом тренутку најактивнија у Украјинским пословима, међу свим земљама у Европи – и то није случајност. У корену самог програма “Источно партнерство” стајали су управо Варшава и лично Радослав Сикорски.
Ни за ког више није тајна да је самит у Виљнусу са програмом “Источно партнерство” – који се не одржава баш сваке године – доживео неуспех, а првобитно је “наоштрен” управо због Украјине. За руководство ЕУ које се изненада нашло усред финансијске и економске кризе на сопственој територији, изузетно је важно да постигне неки успех на спољнополитичком фронту. И природно, украјинско-руски фронт је изабран као главни. Управо украјинско-руски, тачно у складу са препорукама Збигњева Бжежинског, живог класика геополитичког шаха, који је уверен да ће Русија без Украјине изгубити свој геополитички статус.
Није случајно одустајање Кијева од потписивања Споразума о придруживању ЕУ и зони слободне трговине, баш на обалама реке Потомак[3] доживљено малтене као лична увреда. Уколико руководство ЕУ бар прави добру гримасу у овој лошој игри, поздрављајући потписивање одговарајућег споразума бар са Грузијом и Молдавијом и обећавајући наставак дијалога са Украјином, то САД озбиљно говори о увођењу санкција против председника Украјине Виктора Јануковича. У сваком случају, овакав позив је већ окачен у виду петиције на званичном сајту Беле куће. Њени аутори су изгледа уверени да одбијање да се потпише документ са Бриселом аутоматски претвара Председника Украјине у категорију руководилаца злогласних “отпадничких држава”.
По речима аутора петиције, санкције треба да обухватају забрану уласка Председнику Јануковичу у САД и земље ЕУ, као и чланова владе Украјине, укључујући и њихову најближу родбину. Поред тога, аутори документа инсистирају на “замрзавању банкарских рачуна компанија које су са њима повезане”.
Међутим, у овом притиску без преседана, Вашингтон је чак поред Пољске нашао и друге присталице унутар ЕУ. И док канцеларка Немачке Ангела Меркел, као поучена искуством веома разумно позива своје колеге у ЕУ да почну “интензивне преговоре” са Русијом по читавом комплексу проблема у региону, дотле су земље из скоро заборављене категорије “новоевропљана” поново пожуриле да стану испод знамења САД.[4] Тако је Литванија, као актуелни председавајући ЕУ позвала све земље-чланице ЕУ да категорички осуде “империјалистички притисак” на Украјину са циљем да се примора да откаже потписивање Споразума о придруживању ЕУ и да се обрате украјинском народу са потврдом свог обећања да ће подржати евроинтеграцијске тежње, као и да ће осудити садашње украјинско руководство, које по мишљењу званичног Виљнуса “делује супротно интересима сопственог народа”.[5] У принципу, недостаје само отворен позив на свргавање владе и Председника.
У заједничкој изјави председника Савета Европе Хермана ван Ромпеја и председника Европске комисије Хозе Мануел Бароза, такође се помиње “спољни притисак” који се врши на Украјину.[6] А председник Европског парламента Мартин Шулц директно је позвао своје колеге у ЕУ да “јасно и гласно кажу да је једноставно неприхватљив економски и политички притисак Русије према нашим источним партнерима”. Међутим, он је део кривице за насталу ситуацију свалио и на Европску Унију. “У Европи баш није популарно помагање држава које су у кризи” – истакао је Мартин Шулц. “А Украјина добија, ако погледате предлоге из Москве, краткорочну помоћ коју ми Европљани не можемо или не желимо да пружимо” и “то је један од разлога због кога се влада Украјине, налазећи се под тим гигантским притиском, на крају крајева одлучила на кооперацију са Русијом” – признао је шеф Европског парламента.[7]
Одговарајући на пристигле оптужбе из Брисела, Владимир Чижов, стални представник Русије при ЕУ, приметио је да, уколико се однос Русије са Украјином третира као притисак, онда се деловање саме ЕУ наспрам Кијева може поредити само са “парним ваљком”.[8] А МИП Русије у свом коментару истиче да су горенаведене изјаве “очигледно изазване тежњом да се Русија прогласи одговорном за проблеме који су у украјинском друштву изникли као последица нескривеног притиска који спроводи Европска Унија према Украјини и низу других држава у оквирима иницијативе “Источног партнерства”.[9]
У јеку хистерије коју су распалили Брисел, Варшава и Вашингтон, не сме се сметнути са ума да је одбијање Виктора Јануковича да у главном граду Литваније потпише докумет о Асоцијацији са ЕУ пре свега имало финансијско-економску позадину.Кијев је до последњег тренутка покушавао да од Брисела добије какве-такве финансијске гаранције по питању огромних губитака које ће Украјина претрпети услед сламања постојећих регионалних модела трговачко-економске сарадње. Међутим, ЕУ категорички одбацује било какву гаранцију својим партнерима – није важно да ли су то Украјинци, Срби или Албанци.
Истине ради треба рећи да су сами украјински политичари у доброј мери сами криви за настанак данашње кризне ситуације, дуго времена покушавајући да играју “двојну игру, или тачниј речено, да седе на две столице – Московској и Бриселској. Јер су били добро познати сви параметри и у вези потписивања Споразума о придруживању ЕУ и у вези са принципима јачања трговачко-економских односа са Русијом. Међутим, руководство Украјине није откривало карте до последњег тренутка, распаљујући страсти и у Кијеву и у Бриселу.
Такође треба имати у виду да се предлог Брисела о потписивању Споразума о придруживању, принципијелно разликује од докумената са сличним називом (Споразум о асоцијацији и придруживању) које ЕУ потписује са земљама-кандидатима. У последњем је заиста написан “возни ред” придруживања ове или оне државе Европској Унији и садржи конкретне обавезе земаља. Споразум за земље из бившег СССР није носио у себи конкретне обавезе по питању њиховог пријема у европске редове. А већ наметнути захтеви према њима су аналогни.
То значи да украјински произвођачи не треба да се надају равноправном изласку на европска тржишта. Али већ губитак тржишта Царинске Уније од 170 милиона људи (Русија, Белорусија, Казастан), постаће реална чињеница. Па и губитак од 160 милијарди еура (на колико су израчунали губитке украјински економисти), нико из ЕУ неће компензовати. Украјина за Европску комисију и Европску централну банку – није Грчка, а гривна – није еуро. Такву разлику већ су многи добро разумели, нарочито на Балкану. Државе у региону активно траже да се придруже ЕУ – међутим, услови који им се предлажу не одликују се баш објективношћу.
У Европској Унији већ се отворено говори о увођењу санкција против руководства Украјине. О томе је посебно говорио Александро Гонзалес, стручњак из Брисела по питању проширења ЕУ. По његовом сведочењу “први корак за увођење европских санкција представља иницијатива од стране институције или групе европских земаља. У односу на Украјину ту идеју у овом тренутку већ разматра низ источноевропских земаља”.[10]
‘”Виљнус ће представљати неуспех за ЕУ” – зараније је прогнозирао Председник Румуније Трајан Басеску, који традиционално није стидљив по питању гласних фраза. Он је поздравио планирано потписивање Споразума о придруживању ЕУ и Молдавије, али је и овде упозорио стране да не гаје превелики оптимизам: “Виљнус је само један корак, који не представља гаранцију да ће Молдавија ући у Европску Унију”. По речима Басескуа, “ЕУ не би требало да буде арогантна према Молдавији, коју треба прихватити полазећи од њене реалности, а не по бирократском стилу Брисела”.[11] Управо је ово случај у коме не можемо да се не сложимо са Председником Румуније.
Међутим, Запад наставља да повећава улог у својој украјинској партији, упркос чињеници – или тачније, узимајући је у обзир – да таква политика бременито дестабилује ситуацију у сувереној држави.
[1] ИНТЕРФАКС-УКРАИНА 1016 021213 MSK02.12.2013 10:17
[2] ИНТЕРФАКС-УКРАИНА 1216 021213 MSK02.12.2013 12:16
[3] Потомак – река у САД на чијој десној обали лежи главни град САД Вашингтон (примедба преводиоца).
[4] ИТАР-ТАСС 23.11.2013 15:28
[5] ИТАР-ТАСС 27.11.2013 16:23
[6] РИА НОВОСТИ 27/11/13 16:48 27.11.2013 16:50
[7] http://telegraf.com.ua/ukraina/politika/914059-glava-evroparlamenta-ozvuchil-chto-dumaet-o-situatsii-ukraina-es.html
[8] http://www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/E1DD60CBA216185744257C300046383F
[9]http://www.mid.ru/brp_4.nsf/newsline/4D398BA039A3765C44257C2F0053BB1C
[10]ИТАР-ТАСС 02.12.2013 12:23
[11]ИТАР-ТАСС 25.11.2013 22:36
(Фонд стратешке културе)
