Биографија Милорада Вучелића, новопеченог добитника Ордена Светог Саве другог реда Српске православне цркве

Новопечени добитник Ордена Светог Саве другог реда Српске православне цркве, Милорад Вучелић, прво нас је водио у комунизам, па у социјализам, онда је постао предводник Српства, а сада ће нас – по ордену судећи – и оправославити.

Оно што у његовој биографији, а и осталим другосрбијанским животописима г. Вучелића, не пише је податак да је за време његовог директоровања РТС-ом пад Книна и Републике Српске Крајине била кратка вест тек за 20. минут вечерњег Дневника! Надамо се да та референца није била кључна за наше архијереје при додели ордена који носи име најсветијег оца нашега Саве.

Биографија Милорада Вучелића

Рођен је 1948. у Сивцу код Црвенке у породици истакнутог Титовог комунисте (наводно функционера УДБА) из Црне Горе.

Основну школу завршио је у Црвенки, а гимназију у Врбасу. Диплому је добио на Правном факултету у Београду.

У званичној биографији наводи да је новинарску каријеру почео још за време студија, пишући за Студент, Видике и Поља.

„У то време наводно је био активан учесник студентског покрета 1968. на Универзитету у Београду уз Даницу Драшковић.“У периоду бурних друштвених превирања постаје и главни уредник Студента“, како је сам истакао.

Додаје да је новинарством и „културно-уметничким радом“ наставио да се бави и након студија, пишући за Књижевну реч, Књижевне новине, Политику и НИН.

Од 1977. до 1985. године био је директор Студентског културног центра, где је, наглашава, „запамћен по развијању алтернативних пројеката“.

Уредник НИН-а постаје 1985. године, а на тој функцији задржао се до 1991. Био је и управник „Звездара театра“ и уметнички директор „Будва град театра“.

„Први пут након учешћа у револуционарним студентским превирањима с почетка седамдесетих, политиком поново активно почиње да се бави 1992. Тада, након Другог конгреса СПС, постаје члан Извршног одбора ове партије. Годину дана касније бива изабран за народног посланика СПС у Народној скупштини Републике Србије, а убрзо постаје и шеф посланичке групе ове партије у републичком парламенту. На овој функцији залагао се за одбрану српских националних интереса у условима њихове опште угрожености ратовима који су вођени на просторима бивше Југославије“, истиче Вучелић у својој биографији.

У част канске Златне палме: Емир Кустурица, Милорад Вучелић, Марко Милошевић, Јовица Станишић и Зоран Лилић (Извор: slobodnabo

 

 

Од 1991. до 1992. години налазио се на функцији генералног директора РТВ Нови Сад, а од 1992. до 1995. године био је генерални директор РТС-а. Како пише недељник Време, као директор РТС-а „дубоко ће се урезати у сећање свима који су себе сматрали демократском јавношћу“.

„Суноврат који је тада настао и чија је једна од перјаница био управо Вучелић, испоставило се, оставио је јачи утисак од свега што је овај човек урадио пре тога или што ће можда урадити после. Телевизију је тада и буквално заклопио у Милошевићеву ,Бастиљуʻ, а кад су се радници побунили, њих око хиљаду и по послао је на принудни одмор, објаснивши да је то ,рационалноʻ. Из јавног дискурса изоловао је све што је заиста било рационално, ,другачијеʻ, па су политички неистомишљеници за њега постали непостојећи.“ (Време, 5. 11. 2015. године)

О одласку са РТС, Вучелић наводи:

„Због суштинских разлика у виђењу одбране националних интереса, демократизације друштва и форсирања ЈУЛ-а, 1995. долази до сукоба и разлаза са СПС-ом и Слободаном Милошевићем. Те године заједно са Максом Ћатовићем оснива „Комуну“ и постаје њен председник Управног одбора. Преко те издавачке куће је режим финансирао огроман број филмских и културних пројеката.

Како подсећа, на политичку сцену се вратио 1997. године, „изазивајући велико изненађење јавности повратком у СПС“.

„Од политичких противника стизала су бројна тумачења овог његовог геста. Милорад Вучелић, међутим, објашњава свој повратак жељом да се искористи повољна прилика за демократизацију друштва и спровођење реформи ,изнутраʻ. Након увиђања чињенице да у том тренутку и на тај начин то ипак није било могуће, 1998. године долази до поновног разлаза са СПС-ом“, наводи у биографији.

Ипак, медији су нешто другачије извештавали о његовом одласку из СПС.

„Због недоличног понашања и нереда које је нанело штету политичком угледу и ауторитету СПС, извршни одбор СПС једногласно је разрешио Милорада Вучелића чланства у Главном одбору СПС и са функције народног посланика.“ (Глас јавности, 13. 11. 1998. године)

Од 1997. до 1999. године обављао је функцију председника Управног одбора АД „Телеком Србија“.

После 5. октобра Вучелић оснива са ЈУЛ Алексанром Вулином Демократску социјалистичку партију (ДСП), „која након мање од месец дана постојања остварује услове за учешће на изборима за посланике у републичкој Скупштини“.

„Као разлог оснивања ДСП-а Вучелић наводи потребу постојања здраве и снажне партије левог центра, истичући да без такве социјалистичке партије нема ни равнотеже на политичкој сцени Србије“, пише у биографији.

Странка је, међутим, на парламентарним изборима у децембру 2000. освојила свега 31.973 гласова (0,85 одсто).

„Милорад Вучелић познат је и као ватрени љубитељ рукомета. Био је председник Рукометног савеза Југославије (1997-1999 и од 2001-2003), што наводи као једну од најдражих функција у каријери. Активном раду у рукомету враћа се 29. августа 2001. године, поставши председник Рукометног савеза Србије. На тој функцији остаје све до јула 2003. године“, истиче у биографији.

У фебруару 2003. године, после Конгреса Социјалистичке партије Србије, ДСП колективно приступа СПС, а Вучелић постаје један од потпредседника Главног одбора.

У марту 2003, после убиства премијера Србије Зорана Ђинђића, ухапшен је у акцији „Сабља“.

„У време Сабље био 12 дана у самици, штрајковао глађу и смршао 15 килограма. Пуштен је после 20 дана и поднео захтев за одштету“. (Време, 23. 3. 2006. године)

После парламентарних избора у децембру 2003. године изабран је за посланика СПС у Скупштини Србије.

У марту 2006, након смрти Слободана Милошевића, чију је сахрану у Пожаревцу Вучелић организовао, према писању медија, уследила је борба за челно место у СПС.

„Прес објављује кратак интервју са Ивицом Дачићем у ком за Вучелића каже: ,Милошевић се још није ни охладио, а он већ креће у кампању. Толико о његовом поштовању мртвог председника. Испада да се боримо за тестамент као Топаловићи. Ја то не желим да радим.ʻ На питање Преса да прокоментарише изјаву Вучелића да ће с радикалима кренути у обарање Владе тек кад консолидује партију, Дачић каже: ,Видели сте протеклих дана шта је Вучелић причао о Милошевићу све до 2004. Зар заиста мислите да ико озбиљан у СПС-у верује Вучелићу?ʻ Милорад Вучелић за данашњи Курир каже да не бежи од преузимања кормила странке јер ће ускоро морати да буде разговарано и о Милошевићу и о странци и о руководству. ,Милошевић је за живота предлагао да ја водим странку у његовом одсуству, али, као ни остале, ни та његова одлука није уважавана. Нису га консултовали кад су на председничким изборима кандидовали Дачића, па прошли катастрофалноʻ, каже он“. (Б92, 20. 3. 2006. године)

На самом крају 2006, на скупу, којем је присуствовало 2.235 делегата СПС, за новог председника изабран је Ивица Дачић.

„Нови председник СПС, после два драматична изборна круга, постао је досадашњи председник Главног одбора странке Ивица Дачић. Он је у другом кругу победио Милорада Вучелића са 495 гласова разлике, односно за Ивицу Дачића гласало је 1.287, а за Милорада Вучелића 792 делегата. У првом кругу, Дачић је освојио убедљивих 1.089 гласова, и за свега двадесетак остао ускраћен за тријумф још у првој фази гласања. Вучелић је, са 633 гласа подршке у првом кругу, био далеко испод Дачићевог резултата, док су Зоран Анђелковић и Петар Шкундрић добили 309, односно 196 гласова.“ (Политика, 4. 12. 2006. године)

Убрзо Вучелић напушта СПС. Тада је изјавио да оснива нову партију.

„Тачно је да планирам да направим нову партију. Биће то модерна, левичарска партија, јер сам ја, као што знате, од рођења левичар.“ (Прес, 7. 2. 2007. године)

У фебруару 2008. покренуо је лист Печат који је тада уређивао ЈУЛ Александар Вулин.

„Биће то озбиљан антиглобалистички лист леве оријентације, једна бритка критика дивљег капитализма. Ускоро ће бити окупљена редакција и верујем да ће то бити један добар и проницљив колектив“. (Вечерње новости, 2. 2. 2008. године)

У октобру 2015, Вучић га награђује функцијом потпредседника ФК „Партизан“ једногласно је изабран за првог човека Југословенског спортског друштва „Партизан“, а годину дана касније изабран је и за председника Фудбалског клуба „Партизан“.

У септембру 2017. именован је за в.д. главног и одговорног уредника Вечерњих новости и свих издања компаније „Новости“, где је и данас.

Тако је говорио Вучела

Када сам био на функцији, биле су то године велике муке и никада се нисам осећао нешто важним. Тек сада када видим ове који су данас на положајима, помислим да сам и ја могао да се правим важним и значајним док сам био власт.
као социјалиста, 2002, ИД

У фебруару 1992. Милошевић је био врло непосредан. Деловао ми је смирено, озбиљно, прилично усамљено, као сваки државник. Ако говоримо лично, Милошевић је интелигентан, обавештен, свашта зна и уме да буде духовит. Када нешто није могао до краја да образложи, волео је да каже: „Ти то не разумеш“, што је био знак да је разговор завршен.
као потпредседник СПС-а, 2004, српско издање Плејбоја

Он [Милутин Мркоњић] ми сада личи на мачку повађених зуба која лежи у свачијем крилу, а подсетио бих га да смо сви ми некад поред тигра Милошевића изгледали као дивљи рисови.
као члан ГО СПС-а, 31. август 2008, Глас јавности

Та кривична пријава је очајнички, политикантски потез који нема везе ни са правом ни са памећу. Њихов обавештајни задатак је да кажу да Срби нису били угрожени већ нахушкани. Изузетно сам поносан на оно што сам радио и мислим све најгоре о НУНС-у.
као бивши уредник и директор РТС-а, о пријави коју је против њега поднео НУНС, 10. јул 2009, Курир

Одласком Милошевића, у мени се угасила амбиција за бављење политиком. Сада је наступило време друге политике, без принципа, уверења.
као бивши функционер СПС-а, 29. јул 2009, Вечерње новости

Управа клуба издала је читуљу зато што је он наш навијач и јер смо осетили потребу. Оптужен је да је напао [директора Партизана Милоша] Вазуру, али је на суду доказано да је чист. Можда има још много осуђиваних навијача, ми то не знамо. Нисмо завод за спровођење санкција, већ постоје органи за то.
као председник ФК Партизан, о убијеном вођи навијача Александру Станковићу, 26. октобар 2016, Танјуг

Држава мора бити упетљана у медије, управо због информација и због општег духовног стања, идентитета и правилног информисања нације.
као в.д. главног уредника Вечерњих новости и високи функционер СПС-а током 1990-их, новембар 2017, ТВ Прва/Танјуг

Од натприродних ствари у животу сам видео само натприродно добре рибе.
социјалиста, о чудима и натприродним појавама, 5. јун 2007, Курир

Незванично, сувласник је „Пинка“ и најдражи гост на слави Жељка Митровића, а Вељи Невољи је издавао бункер на стадиону Партизан, где је полиција нашла дрогу и оружје, али никад за то није одговарао.

 

Познат је по аферама са бројним певачима којима је о трошку државе 80-их и 90-их спонзорисао албуме, по дугогодишњој вези са Весном Змијанац и уредницом РТС-а (након 5. октобра Пинк-а, а 90-их Милошевићу склоне ТВ Политике) Оливером Ковачевић.

Бивши председник Томислав Николић је у Скупштини Србије рекао за Вучелића да је „муцави туцач кафанских певачица“. Иако он то није први изјавио већ је цитирао друге, први је који је то јавно изговорио у микрофон.

Велики је пријатељ са Емиром Кустурицом (којем је Комуна продуцирала најпознатије филмове), a близак је и са Матијом Бећковић, Миланом Беко, Војиславом Коштуноцом који су присуствовали и промоцији његове књиге за коју је УКРАО наслов од култог питање бившег амбасадора Русије Александра Конузина „Има ли овде Срба?“ упућеном тадашњем режиму Тадића и Дачића.

Оснивач ЈУЛ-а Мирјана Марковић је можда најпрецизније објаснила карактер Милорада Вучелића, будући да је била свакодневно у присним односима са њим док је служио Слободану Милошевићу.

„Вучелић не може да одоли ничему што није његово, што је туђе. Неодољиво га привлаче туђе идеје, туђи новац, туђе жене, туђе партије, туђа борба, туђи идеали. Он нема ништа своје. Све што употребљава отео је од других. Скромно образован и некреативан није могао да дође ни до једне идеје, ни до једног избора упоређивањем и усклађивањем са својим системом вредности. Све је преузео од других, допало му се како су на другима изгледали: политичка уверења, ципеле, избор музике, марка кошуље, име ресторана, врста хране, цигаре… Кад би срео неког новог, некога коме друго политичко уверење и друге цигаре стоје лепше, одмах је прелазио на њих – на друга политичка уверења и на друге цигаре. Пошто је углавном мало радио, и док је кратко време био запослен, а највећи део живота није ни био запослен, новац за живот није могао да заради. Али је, ипак, целог живота живео сјајно – описала га је Мира Марковић 2002. године у „Националу“.

Милорад Вучелић слови за једног од најбогатијих Срба иако се званично не води као тајкун, нити има пословну империју. Близак  је са Милом Ђукановићем још од 90-их, док је овај био „велики Србин“, као и са владиком бачким Иринејом Буловићем и његовим предлогом за патријарха Порфиријем, који је потом и изабран.

Син Бранислав

Вучелић је свог сина из брака са глумицом Љиљаном Драгутоновић запослио у моћном државном предузећу „Југоимпорт СДПР“, односно у њеној ћерки-фирми „ПМЦ Инжењеринг”. Млади Вучелић одмах је добио место помоћника директора за маркетинг и односе с јавношћу, које је измишљено само ради његове плате. Уз функцију, добио је тадашњих великих 120.000 динара и слободу да се на послу појављује кад хоће, пише Магазин Таблоид. Иако је Бранислав уписан као сувласник фирме „Baam trade“, која је оснивач и сувласник предузећа „Наш печат“, у јавности је познатији по романсама с естрадним лепотицама Аном Николић, Сани Армани, a тренутно је у озбиљној вези са водитељком Маријом Килибардом. Ужива бројне привилегије и у „татином Партизану“.

Ознаке: Милорад Вучелић, патријарх Порфирије, служба, удбаш