(Видовдан)

Србија је од 2000.г. имала „маринетске“ кабинете и владе састављене од политичких противника Милошевића и његових следбеника. Утицаји амбасадора моћних држава били су на састављању владе и владајуће парламентарне већине. Владе од 2001 до 2008 године имале су власт ДС, ДСС и Г 17 плус. Оне су имале задатак убрзане приватизације по „Чикашкој“ неолибералној школи уз корупцију и политику поделе плена.

Влада ДС, СПС и Г 17 плус оверена је од амабасадора САД, Велике Британије и Немачке у Србији. Ова влада требала је да постигне „помирење“ ДС и СПС и да тако САД за свог савезника добију СПС и Ивицу Дачића. Млађен Динкић је био немачко-британска осовина уз подршку кругова у ММФ о ЕБРД-у. Лидер ове колације је био и шеф државе Борис Тадић који је „вешто“ одиграо улогу националног „помиритеља“ две зараћене партије СПС и ДС. Лидер СПС-а добио је задатак да буде потпредседник владе и министар полиције и да тако ојача своју позицију уз подршку САД и структура безбедности који се боре против мафије и тероризма, а то су ФБЈ, ЦИА и НСА.

Коалција Тадић-Дачић-Динкић била је екипа почетка и највеће буре глобалне економске рецесије и кризе у Европи и ЕУ. Интерес САД и њених савезника у Србији био је да преко контроле владе Србије постигну контролу мафијашких катрела на Балкану и са Балкана и из Србије и припреме терена за „ампутацију“ Косова из Србије без отпора. Велика Британија је у име политичких структура САД и уз подршку Немачких дипломатских и других интереса добила задатак да „пацификује“ СРС која је јачала, неутралише др Шешеља и припреми „отпаднике“ из СРС за фазу евро-атлантистичког курса.

Коперникански обрт Србије према ЕУ

Тај пут је реализован формрањем СНС као евероатлантистичке партије.Тако су две партије које су биле критичари ЕУ и САД пре, свега СПС и СРС, добиле нову улогу. СПС је као део власти постао „стуб“ европског пута Србије. СНС је добила улогу лидера европског пута Србије. Избори 2012. године стварају нову реалност владу СНС-СПС-Г 17 плус (УРС). Србија има слабу опозицију пре свега ону евроскептичну, оличеној у политициДСС, затим СРС као ванпарламентарној странци и НВО и организацији „Двери“ и делу СПЦ. Све у свему политички потенцијал 10-15 одсто бирачког тела.

Само 2007 и 2008 године ЕУ је имала своје критичаре код 60 одсто припадништва моћних партија попут СРС,СПС, ДСС. Ситуација се за пар година радикално променила и улога СПС, СНС. САД и Немачка створиле су снагу СПС-СНС где им у овом часу није потребна у власти ДС и УРС због корупције, сукоба и нтереса и погрешних потеза Бориса Тадића и Млађена Динкића. Али то је само привремено за неки кратак период када ће обе партије бити део нових политичких еврпских савеза у Србији. Сада је и игри моћ СНС и Александра Вучића као „оца“ владе и Ивице Дачића као „крунисаног“ премијера коме је Вучић дао круну за привремено, као и кругови у САД и ЕУ.

Увозна влада контролисане политике

СНС покушава да направи владу по потреби тренутних политичких интереса и сугестија пријатеља са Запада. Тако Србија треба да добије владу коју никада није имала. Владу страног утицаја „послушника“ разних страних „отпадника“ и домаћих политичких следбеника као „војника партије“. Будућност старе-нове владе је у периоду од највише годину дана, и мање до нових избора са намером да се истисне СПС и да СНС по пријатељским саветима направи нову владу са својом већином уз могућност нових веза са ДС и УРС кад дође време.

Реконструисана влада уз стране „експерте“ и виђене „отпаднике“ са политичке сцене ЕУ јесте добијање датума за почетак преговора о чланству у ЕУ и покушају да се „напуни“ државна каса која је на издисају. Сада је унутар владе Србије „дискретан“ сукоб интереса СПС и СНС али и унутрашње борбе у обе партије за поделу „политичког плена“ и позиционирање страначке инфраструктуре. Ивица Дачић је тај који ће распустити садашњу владу и посланичку већину онда када то буде било процењено и договорено.

Животна игра Александра Вучића?

Александар Вучић је добио своју „животну шансу“ и подршку у ЕУ, а Ивице Дачић је има у САД. Млађен Динкић је својим потезима око блокаде „СИМПА“ који је под контролом СПС-а пред силазак с власти задао тежи ударац који иде у прилог јачању СНС и будућим интересним договорима Динкића и Вучића. Слично је и са односима лидера ДС Ђиласа и Вучића око пројекта „Београд на рекама“. Истина СПС може срушити Ђиласа као градоначелника, али им се то сада не исплати због профита и утицаја који СПС има у Београду. Немачка и и САД желе прозападну и проевропску владу која ће реализовати све договорено око Косова и државног одвајања Србије од Косова.

Други разлог је контрола мафијашких канала који преко Србије прелазе у ЕУ. Трећи разлог је доминација политике ЕУ и САД у односу на политику Руске федерације у Србији и према влади Србије. Четври разлог је ширење утицаја Хрватске на Балкану пре свега економски и позиција Србије као тржишта тзв. „Олош економије“. Пошто је Србија високо задужена држава, са високом стопом незапослености, корупцијом која је лидерска у региону као и сивом економијом, јасно је да је стратегија “олош економије“ приоритет. Србија има још потенцијала који су значајни за моћ појединих компанија и влада. Пре свега аграр, енергетика, некретнине, рудна богатства и знање кроз „одлив мозгова“. Читава операција унутрашњег саморазарања Србије може трајати наредних три до пет година.

Ознаке: Александар Вучић, ЕУ, Ивица Дачић, Томислав Кресовић