Прочитај ми чланак
Искрено, ни сам се по том питању не разликујем од наше заводљиве и европском џепу прихватљиве српске туристичке понуде са сплавова – ни сам не правим разлику међу њима. Нити сам знам, нити познајем икога ко зна једну иједну драмску реплику Србљановићеве која је изашла из позоришта у свакодневни говор, као што не знам никога ко зна иједан рефрен неке Карлеушине песме. Дочим сам о њиховим твитовима и испадима већ обавештенији. Наравно, немам намеру да на тај начин понизим нашу драмску класикињу са светском каријером, дозвољавајући да се моја равнодушност према њеном раду припише мом незнању и ароганцији. Тек, држим да са светом који је Србљановићевој ставио венац славе на главу, који је Наташу Кандић произвео у кандидата за Нобелову награду за мир, који је Срђу Поповића, пса демократских револуција, препознао као свог лидера будућности – да са тим светом дакле нешто дубоко није у реду, док сам ја сасвим ОК. Колико год то изгледало самоизолационистички, неевропски, противно Универзалној декларацији и колико год било патријархално и са белим луком и Косовом.
Мој далтонизам који ме онеспособљава да разликујем ове две иконе сасвим је функционалне природе. Наиме, ниједна од њих није се прославила трагом који је оставила у свом главном послу. Не знамо, дакле, реплике из драма Србљановићеве, али знамо за њене политичке ставове; не знамо ништа о њеном односу према савременом театру, али знамо да Коштуницу мрзи као Немца; појма немамо ко су њени позоришни преци и потомци, али знамо да јој је Добрица Ћосић на крв и нож. Како је то могуће? Не знамо ниједан рефрен Карлеуше, али знамо да јој је Чеда Јовановић политички узор; не препознајемо ниједну њену песму, али знамо колико мрзи Србију којој се не допада геј-парада. Како је то могуће?
Врло једноставно: док се у елиту, како пише у уџбеницима, улази или рођењем или делом које неко остави у свом основном послу, Србљановићева и Карлеуша ишли су супротним путем. Обе су своју карту за елиту купиле у медијима, и не само то него су преко медија потом оствариле и успех у свом основном послу – прва као пожељан став једне нове постисторијске Србије, чији су бардови толико смарали и рђаво деловали на омладину, пишући о слободи, историји и отаџбини; друга као лице те исте Србије, редуковане на пар силиконских уметака и еротске уздахе, наш најважнији извозни производ и знак међународног распознавања епохе Петог окотбра.
Да ли неко уопште зна да је Миљенко Дерета телевизијски редитељ – запамтили сте нешто од њега? Да је Соња Бисерко дипломата – прочитали сте неку њену анализу о светским догађајима? Које су важне историографске књиге Латинке Перовић? Читали сте драме Чеде Јовановића или само оне у којима је био један од ликова? Сећате ли се неког новинског текста Вукашина Обрадовића из НУНСа? Знате ли за неки доказ писмености Динка Грухоњића? За неку књигу или макар специјалност свих ових који се по телевизијама представљају као политички аналитичари?
Нема, постоктобарска српска елита не живи у делима, ње има само у медијима, она само функционише тамо, и нигде више. Ако смо се сагласили с тим колико су медији били важни за интернационално поентирање списатељског талента Биљане Србљановић, како онда објаснити њену љутњу на свет који је за њену каријеру и успех значајнији од свега што је и прочитала и написала?
АГРЕСИЈА И ПОРАЗ
Врло једноставно: разлог томе је поразан закључак оних који су из Србије лансирали Србљановићеву у свет, наравно, не зато што им је тамо била потребна, већ да би је вратили назад са печатом траде марк, онога у шта се не сумња. А тај закључак, иза кога стоје пажљива истраживања, гласи: Срби све мање верују медијима. Није у томе помогло ни освежавање политичке и јавне сцене доласком напредњака на власт, није помогла ни делимична промена главних јунака у њима – једноставно, Срби им не верују. Самим тим не верују ни Србљановићевој када пореди „Марш на Дрину“ и „Лили Марлен“, као што не верују ни томе да је толика њена промоција западних интереса у медијима за рачун било каквог српског добра. И зато је Србљановићева бесна на медије: звезде се полако гасе, а она, наравно, не мисли да је проблем у њој зашто јој се Србија онако покварено смеје, већ да је проблем у медијима.
Е сад, има ту још једна веома важна свар. Елита која функционише само у медијима, а не у свом опусу морала је да физички елиминише конкуренцију да би уопште могла да доминира тим простором. Зашто? Једноставно: замислимо да о српском позоришту или о било чему другом пред камерама разговарају очи у очи Србљановићева и Синиша Ковачевић; да о Добрици Ћосићу полемишу Светислав Басара и Мило Ломпар (утолико пре што ни он није „ћосићевац“); да о праву говоре Коста Чавошки и Владимир Тодорић, да о Косову полемишу Леон Којен и Славиша Орловић. Шта би се догодило? Не би то био смак света, али би смак једне елите зацело био.
Управо због тога што не би издржале никакву озбиљну конкуренцију, медијске елите морале су да наступају свих ових година са толико агресивности, искључивости и настојања да дискредитују и елиминишу саговорнике. И онда, кад су у јавном простору остале саме, када више тамо није остало никога коме би се веровало осим њих – не верује се ни њима. Неподношљиво, зар не?.
Управо то неподношљиво и јесте мотив за последњу медијску офанзиву из Радио-телевизије Војводине, из које се, уз помоћ целе компрадорске мреже медијских комесара, настоје дискредитовати не само они који другачије мисле него и сви којима би се могло више веровати него њима, којима се више ништа не верује. Колико је та њихова све мања и све мрачнија рупа натопљена бензином, показало се тиме колико је био довољан само један мали потез, какав су ћирилични написи на новосадским аутобусима. И ти дисплеји су тада постали, колико год мали, део јавног простора – па је све експлодирало, од Пајтића до Панчића.
Од само неколико словних знакова настала је космичка паника да ће „самозванци“ ући у тај одсудно брањени јавни простор, који не може да функционише никако другачије осим ако је херметички блокиран за све што није из матрице петооктобарских елита. И тако смо дошли до тачке у којој се више верује једном обичном баналном аутобусу на коме ћирилицом пише „Лиман“ него Радио-телевизији Војводине, скупом пројекту чији задатак је да од Покрајине направи забран у који из Београда може да уђе само оно што су тамо послали Веран Матић, Б92 и понека западна амбасада.
ЦРНА ЛИСТА КАО СТРАТЕГИЈА
Отуда је медијска офанзива са РТВ покушај да се не само у Војводини одбрани једина европска, униварзалнодекларацијска, антипатријархална Србија, да се спасе једина истина петооктбарске елите, yа коју би присуство било које друге истине поред ње било равно смаку света и експлозији космоса. Зато је кампања против „Печата“ у основи кампања искључивања другачијих гласова из јавног простора.
Та кампања и све што се догађа око ње почива, међутим, на једном аксиому и на подели опасног „ћириличног“ протовника на три групе. Аксиом је следећи: Срби се ничега не плаше више од понављања 90-тих. И, колико год да се осећају лоше и колико год гладовали на европском путу Србије, они ће лако да одаберу ако им се 90-те поставе као једина алтернатива томе што имају.
Потом је онај део елите који се противи наставку колонијализације Србије подељен у три групе. У прву су ставили, условно речено, рањиви део „ћириличара“. У том делу су они који могу да се у широј популацији идентидикују са 90-тим (Вучелић, „Печат“) и они који, не познајући механизме функцинисања јавног простора, у њему праве озбиљне грешке (Наши).
Наравно, колико год Србија 90-тих била медијски слободнија и уравнотеженија од данашње, петоокотбарски пропагандисти, са једне стране, сугеришу да би се повратком Вучелића у јавни простор вратиле 90-те са санкцијама, изолацијом, а можда и бомбама. Наравно, ради се о сасвим бесмисленом аргументу, али зар аргументи који би требало да делују на нашу психу и треба да буду логички смислени. Довољно је што се плашимо и што постоји неко коме сваки дан нашег страха значи дан више лаког живота о нашем трошку.
Са друге стране, кад Наши прозивају „стране плаћенике“, са становишта истине они су потпуно у праву. Али то што су у праву не ради посао ни њима ни Србији. Јер средњи слој ћутљивих и плашљивих Срба, чије је освајање пажње и поверења увек пресуђивало у борби за јавни пропстор, такве ствари једноставно плаше, и таквим наступом им Наши једноставно праве осећај нелагоде, колико год знали колико су Ивановић и друштво у праву. И зато, када РТВ, Б92 и РТС јавно нападају ову групу, тада порука гласи – сви су они овакви, цела алтернатива безусловном ЕУ погледу на свет је насилна, искључива и сви нас враћају у мрачне и гладне 90-те.
Друга група алтернативне елите, самосвеснија од прве, управо је она која не плаши тај опортунистички средни слој и која својим суперирорним аргументима петооктобарску елиту ставља у проблем. Зато је та група, као најопаснија за петооктобарце, готово сасвим игнорисана у медијма. Другим речима, имена припадника те групе једина су права, истинита и ефективна црна листа која функционише у Србији. Зато би Нашима, и свима осталима који се боре за нормалнију Србију било много боље да су поставили питање тих црних листа – понављам: јединих које заиста постоје у Србији – него што су правили попис медијске пете колоне. Јер, ако поред већ постојеће црне листе, на којој се налазиш и сам, правиш још једну од оних који су те на црну листу ставили, тада делегитмишеш своју морално супериорну позицију и истовремено легитимишеш њихову, доказујући да је разлика међу нама и њима само у томе што су они први потегли пиштољ. Утолико пре што алтернативној елити, њеним аргументима и циљевима не би сметало да дели јавни простор са петом колоном, док ови други функционишу само ако су у јавном простору сами.
Коначно, трећу групу алтернативне елите петооктобарци су, са једне стране, веома пажљиво бирали међу њеним најнеквалитетнијим, најтупљим и најмутавијим примерцима. Њиховом пуштањем у јавни простор шаље се порука како је алтернатива управо онаква какви су и ти примерци – инфериорна, бескорисна, јалова. Са друге стране, у тој групи која има улазницу за јавни простор су и они који једном ногом стоје на страни алтернативне, а другом на страни петооктобарске елите. Тиме служе као нека врста медијске мирођије, функцинишући као легитимација толеранције и демократичност петооктобарске елите – мало се противе, мало се опиру, али на памет им не пада да изађу из кошуље свог опортунизма и угрозе било који од трулих темеља данашњег поретка.
Наравно, смена власти није довела до жељене промене на тој сцени: и даље они из прве групе служе као страшила; они из друге попуњавају црне листе, а они из треће остварују ситни ћар. И даље је свако ко озбиљно и разложно сумња у Србију за чији пут у Европу није прескупо ништа, од Косова до статуса колоније и протектората, непожељан у таквом јавном простору.
И зато су Биљана Србљановић и РТВ – који су љути на медије јер су демаскирани и уплашени, због чега неће да деле јавни простор ни са ким ко не мисли као они – данас бољи путоказ од многих са друге стране који добро мисле и рђаво раде. И зато је право питање које се мора поставити заправо питање јединих црних листа које заправо постоје. Само постојање тих листа, на којима су људи који деле мишљење са већином грађана Србије, веома је озбиљно питање рационализације једног политчког става. Јер, ако та рационализација изостане, неће изостати и став, али ће се појавити као бунт и насиље маса зато што се јавни простор, пошто се победом напредњака на тренутак учинило да неће бити тако, још више разишао са вољом и интересима већине грађана. Такав раскорак увек се показивао као најбољи пут у насиље, а њега данас најуверљивије призивају управо ликови попут Србљановићеве и менажерије са РТВ.
(Жељко Цвијановић, Нови стандард)
