Прочитај ми чланак
Жељко Цвијановић
Зашто је одржавање црних листа у српским медијима најкраћи пут српског друштва у насиље
Нема више љубави између ње и српских медија, отвара своју осетљиву списатељску душу и признаје Биљана Србљановић, сан сваке овдашње девојке која верује како би постала пета пријатељица из „Секса и града“, само да није око ње толико сељака који мрсе о Косову и смрде на бели лук. Жарковићево „Време“ јој је, каже Србљановићева, отказало већ договорен интервју; постала је, наставља, „лака мета у свакој оркестрираној кампањи“; не разуме је, авај, чак ни Теофил Панчић; новине јој ваде твитове из контекста; постала је, закључује, фигура која „доноси(м) читаност на један дан“.
Како још није пронађен Србин који би рекао за себе да је пропао због ичег другог осим зато што је био добар човек, тако су и извори проблема Биљане Србљановић узвишени док потанко открива зашто у оваквој Србији „уопште не смем да постојим“. Зато што, каже, „заговара европске вредности“. Које? Хришћанство или људскоправашку идеологију? Марлоову Европу нација или Анри-Левијеву атлантску Европу, која у име идеологије људских права, и у име права света да личи на нашег мудрог Бернара и мисли као он аплаудира покољима у Србији, Ираку, Либији и Сирији? Не воле је Срби, додаје Србљановићева, зато што се „руководи Универзалном декларацијом о људским правима“. Како племенито, хуманистички и универзалистички, зар не? Само хајде да мало протрчимо и кроз ту „Магна карту укупног човечанства“, како је Декларацију звала Елеонора Рузвелт. Има ли дакле данас неког у Европи коме је више угрожено право на живот и слободу од Срба на Косову? Нема, али наша хуманисткиња ни реч о томе. Има ли данас, ако је веровати статистикама, народа у Европи – или појадинаца из народа, ако јој је драже – коме је угроженије право на рад и социјалну заштиту од оног са којим осим свог презимена и језика не дели много тога? Нема, па опет ни мукает од наше љубитељке Универзалне декларације.
Има ли међу њеним политичким неистомишљеницима у данашњој Србији понеког да нема право на мишљење и изражавање? Има, али она једнако ћути о томе, да ли зато што је Универзална декларација толико универзална да се не односи на Србе или зато што јој је „Време“ отказало интервју да би простор дало Кости Чавошком, Леону Којену или Милу Ломпару, које нешто не виђам често по српским медијима да слободно мисле и изражавају се, бар не колико то чини једна друга икона Друге Србије Јелена Карлеуша. А нешто не видим ни да им „Блиц“ цитира твитове, ваљда зато што им, за разлику од Биљанине, мука о којој мисле и изражавају се не стаје у 140 карактера.
БИЉАНА И ЈЕЛЕНА
Српски медији немају милости према јединој нашој списатељици коју изводе на светским сценама зато што је, још каже, „жена која не пристаје на патријархални образац који управља друштвом“. Биће да је српски патријархат из јавног простора изгнао нашу класикињу на Твитер; биће да је цензор онај исти свет мушкараца који мрмља о Косову и смрди на бели лук. И који, ево, још увек не да српској жени да мрдне из четири зида, тако да мора да су оне девојке са сплавова – обучене као курве, мислећи као курве и понашајући се као курве – или део неког неконтролисаног Мишковићевог увоза из модернизоване Молдавије или прогресивна српска женска ребелија, која сања да се уда за имућног странца или бар домаћег фудбалера, по чему не прави разлику између Србљановићеве и Карлеуше.
