Прочитај ми чланакУ Србији је главна власт - у овом или оном паковању - већ пет година код Александра Вучића. Толико су приближно трајали светски ратови.
Та „петеолетка“ лидера напредњака нигде досад није званично оцењена. Испод ње ни у Народној скупштини није подвучена црта.
У јавности су најприсутније Вучићеве оцене и изјаве које, у збиру, чине његов аутопортрет.
Шта је „суви остатак“ досадашње владавине Александра Вучића и Српске напредне странке?
Шта сматрате његовим добрим потезима и успесима, а шта грешкама и промашајима?
Шта Србији обећава првих пет Вучићевих година на врху пирамиде власти?
Фото: Н.С.
Вук Јеремић, бивши шеф дипломатије
Резултати су по свим критеријумима катастрофални. И када је реч о економији и другим националним питањима, а ту, пре свега, мислим на начин на који се водио „дијалог“ о Косову.
Али, најпогубнији учинак је оно што данас имамо у друштву: дубока подела међу грађанима и ситуација у којој демократске институције не функционишу. Тако се затворио пун круг од деведесетих година, пошто смо данас поново на улици борећи се за основна права, људске слободе и базичне премисе демократије.
Наравно, све ствари су поправљиве. Само је питање колико ће нам времена нешто узети. Лакше је нешто разградити, него нешто створити. За сваки изгубљени дан треба најмање два да надокнадите оно што је девастирано. Зато ће нас сваки дан његове владавине скупо коштати.
Спољна политика се, једном речју, свела на бесконачно давање уступака и концесија на штету националних интереса, заузврат тражећи од међународних партнера само једну једину ствар: добијање зеленог светла за наставак репресије над сопственим народом.
То је дубоко погрешна спољна политика, која ће нас на дужи рок и те како коштати.
И сад кад је на функцији председника Србије, неће бити никакве разлике у томе. Он је почео свој период на власти као први потпредседник Владе, па председник Владе, сада можемо да кажемо да је надпредседник Владе – али постоји један континуитет у последњих пет година његовог самовлашћа. Он ће бити настављен.
Једино што ће код њега, због протокола и целог церемонијала који прати место шефа државе, појачавати његов субјективни осећај изједначавања себе и државе. Он ће сваким даном све више изједначавати себе и државу.
А историја нас учи како се те ствари завршавају.
Бранко Павловић, адвокат
![]()
Ако кренемо од Косова и Метохије: Бриселски споразуми су 100% континуитет политике „Боркових“ споразума, тачније Тадићеве форме лаганог признавања сецесије тзв. Косова, с тим да се Бриселским споразумима много темељније и опасније и брже признаје сецесија.
По питању Републике Српске, Вучић је ишао на руку екстремним, истина владајућим, бошњачким политичарима, непрекидним изостављањем критика на њихов рачун, релативизацијом свих напора Срба за очување дејтонске БиХ и Српске у тим оквирима и непрекидним извињавањем за ратне злочине, преко сваке мере и без иједног захтева да се и бошњачка страна такође извини за своје ратне злочине над Србима.
Реч је такође о 100% континуитету политике претходне власти. Вучић је само у свом мандату задао најјаче ударце Српској које је могао да зада – што Тадић ипак није чинио – тиме што се изјаснио против референдума о Дану државности РС, тиме што није присуствовао прослави Дана државности и тиме што није осудио санкције уведене председнику Српске Милораду Додику.
Вучић је 100% на страни Мила Ђукановића: у време најжешћих притисака на Србе у Црној Гори Вучић прима премијера Црне Горе, изјављује да односи никада нису били бољи, а Србе назива националном мањином.
На економском плану, да кренемо од приватизације: Вучићева власт је прихватила претходни модел да све треба распродати одмах и без двоумљења, с том разликом да је раније било прописано да директна погодба онога ко је власт и купца није дозвољена. Под Вучићем су се све најзначајније трансакције обављале управо у четири ока, тако да брутално арчење државне имовине није више ни могуће процесуирати као криминал. Оно што је одувек и свуда било незаконито – за време Вучића је постало законито.
На ту закониту корупцију треба додати да је 100% тендера- намештено, у корист људи блиских премијеру Вучићу. И ту није крај, на то додати невероватну корупцију у иностраним кредитима за инфраструктурне радове, па на то додати невероватну корупцију у подели тзв. стимуланса страним инвеститорима.
Вучићева монетарна политика је главна омча око врата српске привреде, наравно уз готово потпуну контролу и финансијског сектора од стране странаца. Само се додатно стегла. Упрошћено, али не нетачно изражено у бројкама, за додатних 9 милијарди евра, или за око 20% бруто друштвеног производа Србије.
И кад смо већ код те бројке, само да констатујемо да је у истом периоду укупно БДП Србије тек за око 2% већи него што је био 2008. године. Сад би још само требало да смо се задужили 20%, а да никаквог раста није било. То чак ни Вучић не би успео.
Поводом ситуације у Војсци: Вучић – након вишегодишњег успешног одбијања да прихвати војну сарадњу са Русијом – није имао одговор када се Путин досетио како да га натера да узме Србији преко потребно модерно наоружање – па нам га поклања! Да Вучић не би стоти пут измислио како „Србија нема тих пара“ (иначе за много више наоружања од поклоњеног и то по пуним тржишним ценама, укупно издвајање би било око 1 милијарде евра – подсећам Вучић нас је већ задужио за 9 милијарди).
Не би Вучић ни поклон примио, него не зна како да обмане људе да је патриота а не узима поклоњено оружје. Кад би знао како да смисли и ту превару – не би узео ни поклон.
И да додам да се хијерархијски односи, нарочито у полицији, а нажалост и у војсци, урушавају за мандата Вучића до нивоа потпуне деструкције државних органа.
У области спољне политике, односи са Кином су бољи. Али пре свега због две ствари које немају никакве везе са Вучићем: Кина је стратешки одлучила да своје девизне резерве пласира у инвестиције свуда – и у свету и код куће, па је тако пруга Београд-Будимпешта ушла у стратешки план Кине. И друго, због тога што нико са Запада није био заинтересован за железару Смедерево. Иначе, пре уласка Кине из својих стратешких разлога, Вучићева екипа је једнако правила 100 милиона евра годишњих губитака у Смедереву, као и претходна.
Слично као код МИГ-ова, Вучић није имао куд. А како је обећавао, на чисто блефирање, да ће он запослити менаџмент који ће правити профит, што се наравно није догодило, улазак Кине био му је последња сламка спаса.
У време Вучићевог премијерског мандата, доживели смо образовно урушавање, медијску контролу и одсуство сваког озбиљнијег српског становишта у култури. Неке ствари које је Вучић урадио остаће трајна срамота на српству: нису обележени ни 100 година од сарајевског атентата и почетка Првог светског рата, ни 200 година од рођења Његоша…
Даље, Вучић је пет година говорио о одговорности претходне власти. Али, да ли је неко из врха претходне власти процесуиран? Нико. Тадић – не. Пајтић -не. Шутановац – не. Јовановић – не. Петровић – не.
Вучић нема права уопште да говори о „пљачкашком карактеру“ претходне власти. Опљачкано је много (увек треба имати у виду да је далеко највише отишло странцима), али он о томе не сме, после пет година, реч да каже.
И још треба поменути енормне цене по којима се гради инфраструктура, јер се гради из кредита изражених у страној валути, по ценама које су на пример дупло веће него у Кини. А кинески радник има плату од 2016. године као наш професор у средњој школи. Дакле, код нас би километар аутопута морао да буде јевтинији, а он је дупло скупљи него у Кини. То је обим корупције!
![]()
Џевад Галијашевић, експерт за борбу против терроризма
Улога Александра Вучића у креирању и провођењу одређених безбједносних политика има неколико карактеристичних обиљежја.
На унутрашњем плану, безбједносни сектор у Републици Србији је наслиједио доктрину и концепцију јавног реда и мира из ранијих времена када је представљао најважнији елеменат и кључни ослонац, унутрашње безбједности, три пута веће државе СФР Југославије.
Многа знања и вјештине јавне службе безбједности у Србији испољавале су и у мандату Премијера Вучића.
Ријеч је о успјешном дјеловању и добром примјеру очувања јавног реда и мира у условима недостатка потпуне друштвене кохезије и врло често конфликтних политичких процеса и оштрих подјела по многим питањима будућности Србије.
Нарочито је то било видљиво код појединих „мигрантских удара“, које су безбједносне службе дочекале спремно, дјелујући одлучно и професионално.
Без ограде, може се извести закључак, да су безбједносне агенције у Србији положиле тај тест и унапредиле властито дјеловање у „ери Александра Вучића“ и да је његова улога као премијера била за њих и њихово функционисање, стимулативна.
Није била реметилачка него подстицајна и то се осјетило у свим важним елементима друштвеног живота а посебно на пољу функционисања државе и права. Ово је нарочито било битно на југу Србије, посебно око Прешева и Бујановца у свјетлу наглашених међунационалних тензија које генерише албанску више племенска него национална свијест и друштвена заједница.
Кад је ријеч о регионалној безбједности, ту осим добрих намјера премијера Вучића, испољених на декларативном политичком пољу и нисмо видјели пуно јасне и дефинисане политике.
Србија је у провођењу безбједносних политика на Косову маргинализована и не може гарантовати безбједност српској националној заједници.
Формирање Заједнице Српских општина као привидно основни разлог потписивања Бриселског споразума је превише неизвјесно и свакако не зависи од Србије.
Да ли ће Харадинај и Тачи формирати војску Косова или неће – исто тако је питање које изазива безбједносне импликације а на које Влада Александра Вучића није имала нити ће у будућности Србија имати утицаја. Безбједност на Косову и безбједност у вези са Косовом је примјер погрешне перцепције геополитичког значаја Косова.
Косово није митолошко питање наслијеђене историјске свијести и националне догме него, прворазредно питање безбједности и одбране Србије.
И не само ње: чини се да су стратешке безбједносне политике и одбрамбене доктрине у вези са Косовом јасније формулисане и агилније спровођене у Берлину и Вашингтону него у Београду. По том питању осим политике попуштања неме јасне ни конзистентне политике дјеловања на пољу безбједности.
У самом региону, посебно када је ријеч о Босни и Херцеговини, дјеловање Владе Александра Вучића било је веома важно, врло пријатељско и ефикасно.
То дјеловање је спустило тензије између Бошњака и Срба које су биле видљиве у Сребреници када су бошњачки екстремисти и криминалци покушали линчовати Александра Вучића. На примјеру тог догађаја Вучић је показао несвакидашњу толерантност и његова пружена рука помирења и сарадње није остала у ваздуху. Прихватили су је и у Савјету министара (Предсједник Денис Звиздић) али и у владама ентитета (Жељка Цвијановић и Фадил Новалић).
Пројекти заједничке обнове Сребренице и планови заједничких путних инфраструктура – та намјера да се заједнички дјелује, на пољу безбједности дала је видљив резултат у спуштању тензија између Бошњака и Срба, упркос радикализму Бакира Изетбеговића и упркос сукобљеним интересима „сарајевске чаршије“ (исламистичке и „дипломатске“) и објективних интереса Републике Српске да буде самостална у мјери коју јој гарантује Дејтонски споразум.
Истовремено, обавјештајне и безбједносне агенције из Србије, нису деструктивно дјеловале на тлу БиХ иако је од стране Обавјештајно безбједносне агенције БиХ било таквих акција („Операција Ушће“).
Ипак, политичка кооперативност и добронамјерност на пољу односа Бошњака и Срба, дала је одличне резултате и највидљивија је.
![]()
Владимир Ђукановић, посланик СНС
Вучићев кључни успех је финансијска стабилност државе и претварање Србије у место пожељно за стране и домаће инвестиције, раст БДП-а (дошли смо на скоро 3 одсто раста а почели смо на минус четири). Економска и финансијска ситуација у држави је много боља него што је то било раније.
Ситуација у спољној политици је изванредна, јер имамо одличне односе са Руском Федерацијом, а нисмо покварили односе са Западом. То су велика достигнућа Вучићевог мандата.
Војска је ојачана, у сваком погледу – покретање наших војних завода и института, њихово оживљавање. То су неспорни успеси.
У наменској индустрији су профити скочили четири пута. То је велика ствар.
Инфраструктура: направљено је више од 120 километара пута. Где год се могу градити локални и регионални путеви, радило се.
Мало тога је урађено у здравству и образовном систему. То треба да буде кључ следеће владе. Суштина је да се људи навикну на промену да они треба да покрећу бизнис, а не да очекују нешто од државе. У том смислу је један од успеха и рационализација државне управе, чији је апарат сада ефикаснији и мањи. Али, мора се учинити више да се покрену мала и средња предузећа.
Велике индустрије доносе највећи профит држави, али тамо где човек на личном плану може највише да профитира (нпр. пољопривреда) држава треба да учини више да подстакне мала и средња предузећа.
Образовни систем и здравство су области у којима се много урадило, али још није довољно. Отворене су нове сале, реновирани објекти, донет је и гама-нож, али кључно код обичног човека је што и даље чека на листама.
БОНУС ВИДЕО
Народни посланик Српске радикалне странке, Миљан Дамјановић, говори о томе како режим СНС, на челу са Александром Вучићем врши изборну крађу гласова током локалних, парламентарних и председничких избора. Послушајте:
Ако вам се свиђају емисије, лајкујте и Фејсбук страницу – ФЕЈСБУК – ЦЕНТАР
и претплатите се на Јутјуб канал: ЦЕНТАР – ЈУТЈУБ или нас можете контактирати на 064 24 24 123.
