(Драган Петровић)

Скромног сам утиска – скромног онолико колико је субјективан – да се ствари у Србији у последњих више од годину дана развијају веома лоше по земљу и грађане. Са друге стране, под истим тим скромним утиском, држим да се пројектанти наших догађања –велике силе, пре свих она преко океана, са својом машинеријом и бројним сарадницима и статистима у Србији – могу сматрати итекако задовољним. Мало је тога за чим су до сада имали да зажале и што се у главним цртама није одвијало по њиховом плану.

Бирачко тело и јавно мњење добрим делом су слуђени и дезинформисани. У оквиру постојећег политичког система већина водећих актера је “скувана”. То значи да су доведени у стање професионалне деформације, где, јурећи успех у професији, политичар временом схвата да боље пролазе они који се ослоне на страни фактор или му макар битније не пружају отпор.

Ако су једна земља и народ изложени притиску у континуитету, отуд постоји стална потреба отпора, покушаја сарадње са пријатељским земљама, врдања у односу на притиске, и тражења легитимитета и подршке од бирачког тела у односу на страни фактор. Дакле, уз располагање демократским залеђем, међународним јавним мњењем, ослонцем на силе које су вам више наклоњене, уз ослонац на елиту или највећи део ње, покушавате да одбраните што више у односу на стране притиске.

Каква је у тме ситуација у Србији данас? Медије држе странци, и то они који су нам ненаклоњени. Значајан део елите (тзв. “олош-елита”) постављена је у савезу или макар у сарадњи са тим истим страним фактором, због чега је у повлашћеном стратификационом положају у односу на остатак елите, пре свега у односу на тзв. патриотску елиту. Проблем је што у политичком естабилишменту, дакле у тзв. политичкој елити, странци имају можда још већи утицај и контролу него кад је у питњу сама елита.

ВЛАСТ У КРИЗИ

На овом месту прелазим са јадиковки, којих смо сви сити, на покушај тражења конкретног решења или мање лоших решења. Огромна енергија народа је утрошена да се на парламентарним и председничким изборима 2012. замени претходна власт. Нова власт је у највећем наставила континуитет са претходном и тко разочарала велики део грађана, укључујући и оне који су за њих гласали. Када је власт у јесен прошле године показала да ће унајвећем изневерити очекивања и кренути у правцу континуитета са претходном влашћу, она је, укључујући и странке које чине режим, постала веома рањиве. Та рањивост се огледала и у томе што се тежило да се што пре и са што мање таласања удради најважнији посао на Косову и Метохији, па је врх СНС, после ванредног конгреса 29. септембра, обуставио обавезне унутрашње изборе на свим нивоима са образложењем да се неколико младића потукло у изборима за месне одборе почетком октобра на Новом Београду.

Тако су, “док се не смири ситуација”, избори на унутрашњем нивоу странке остали неодржани до даљњег. Зашто се прибегло том непопуларном потезу, који је органе странке учинио де јуре неважећим? Скромна је процена писца ових редова да се врх СНС плашио да се окупља толика маса чланства током предвиђених избора за месне, општинске, ресорне, и друге одборе и савете у читавој Србији јер би окупљено чланство размењивало искуства и ставове. То би могло да појача утисак њиховог незадовољства политиком странке, посебно око Косова и економије. Била би то и прилика да многи од њих изразе незадовољство сопственим статусом и добицима које су очекивали, а до којих су само неки и дошли. То ванстатутарно стање трајало је све до окончања косовске приче, дакле све до лета 2013. године. СНС је функционисако у том периоду само са малим бројем активних виших функционера и активиста, а општински одбори и остала тела радили су на кашичицу. Томе треба додати да је било огромно незадовољство што се није дирала власт Драгана Ђиласа у Београду.

Нисам подробније упознат са стањем у СПС, али претпостављам да је и ту било одређених сличности. Очекивао се дакле покрет опозиције, која је тада, а и дугопосле тога могла да формира неку врсту макар интересне сарадње, бар у правцу заједничког садржиоца критике власти и провођења одређених акција. Извесна таласања у патриотским групама, попут низа акција групе Никад граница, мотивисаних косовским питањем, додатно су ишла у прилог таквом виду сарадње опозиционих странака и мањих покрета који им теже. Прилика за то је било и непосредно укључивање косовских Срба у протесте, посебно од априла, као и Бриселски параф. Митинг од 10. маја дао је велики простор, који се нудио све до заказаног митинга као финала замишљених манифестација за Видовдан, 28 јуна.

Овде ћу застати са једном једином визијом: не би требало копати по свежим догађајима и успоменама, нека се то остави хроничарима и накнадним анализама, када ће вероватно и више нових чињеница испливати на површину. Сада је веома важно да се окренемо будућности и покушамо да спасимо шта се спасити може.

ШТА МОЖЕ ДСС?

Какви су сада стање и перспективе? Кад већ неће бити патриотског блока – што је, по мом мишљењу, било најбоље решење, јер би се избегло расипање гласова и постигла синергија уз низ других у које сад не бих посебно разрађивао – какви су стање и перспектива опозиције. Чињеница је да се ДСС, као парламентарна и највећа странка у. патриотској опозицији, жилаво бори, поставивши ствари програмски и идејно. Из тога закључујемо да ће ДСС бити тврд орах за режим и подстицај за шире опозиционо јавно мњење, о чему говори и у недељу одржани скуп у Сава центру. Предност ДСС је и то што има имиџ странке демократског капацитета, коју респектује и страни фактор. Дакле потезе и саму странку, посебно њеног лидера, нико не може стигматизовати, омаловажити и одстранити из јавног живота Србије.

ДСС има више него било која друга опозициона патриотска странка извесну подршку друштвене елите, урбаних слојева и већи утицај у развијенијим деловима земље и привредним центрима. Снажнија је у вишим и средњим слојевима становништва, него међу оним слабијег материјалног стања и образовања.

Забрињава, међутим, утисак да се страни фактор у оквиру меке окупације земље сада може ослонити на нешто шире основе, макар на први поглед, у односу на ранији перод. Окупациони апарат у Србији је након 2000. године углавном могао да рачуна са већим утицајем међу интересним слојевима који су придобијени за колаборацију у последње две деценије. Ради се се о утицају који је географски више концентрисан у Београду, већим градовима и Војводини, него у осталим областима земље.

Међутим, влада има додатну предност да преко СНС и у мањој мери и СПС, које су масовне странке са више стотина хиљада чланова, ауторитарно заснованим организацијама и чланством пре свега у нижим слојевима становништва, са командном структуром на месном и општинском нивоу која одлично функционише – има значајан уплив у ниже слојеве становништва. Зато је власт у односу на могућност претходних режима постоктобарског окупационог апарата знатно снажнија и жилавија. Тако једна странка, чак и програмски квалитетна и доследна попут ДСС, али без јаке организационе инфраструктуре и утицаја на нивоу општинских и месних одбора, не може сама превише уздрмати такав систем. У сваком случају, ДСС не може сама да искористи постојеће бољке владе у домену високе политике. Део слабости су и статутарна решења ДСС, према којима председници месних одбора и струковних савета на нивоу општинских одбора нису аутоматски и њихови чланови, што у пракси широм Србије умањује могућности организације и квалитетног рада месних одбора, уз недовољно коришћење постојећих кадровских и стручних потенцијала. Ту је и одсуство масовног и систематског рада на терену, какво је својствено, рецимо, Александру Вучићу, који је тај систем до савршенства разрадио, њиме руководи, надгледа га и усмерава са невероватном енергијом и добро одабраним теренским руководиоцима.

Једном речју, ДСС сама у једној колони, као саставни део интегралне патриотске и демократске опозиције постојећем режиму, сигурно ће знатно поправити свој изборни рејтинг у постојећим околностима, али неће извући у довољноим броју бираче и чланство СНС и СПС, колико би се то могло постићи у другим околностима.

ДСС би далеко више постигла ако би се, чак и да се не одлучи на предизборни савез са Дверима и СРС (до чега изгледа неће доћи), могла макар одлучити на неке мање коалиционе партнере, евентулано синдикате, интелектуалне и струковне групе и сл. Да ли ће до тога доћи, ствар је процене врха ДСС, и то до даљњег остаје непознаница.

ДВЕРИ И СРС

Уколико Двери и СРС не буду обухваћени неким обликом савеза и коалиције са ДСС, онда је за очекивати да би бар оне могле да реализују неки облик коалиционог окупљања. У том правцу су изгледа најдаље отишле Двери са својом иницијативом. Уколико би Двери реализовале макар у неком обиму тај концепт, он би за њих могао да буде веома значајан и битно би им помогао да постигну већи успех и свакако пређу цензус. Наиме, Двери су млада тек организована странка, која, са једне стране, делом има имиџ изразите деснице, а, са друге стране, чини се да није употпунила своју програмску лепезу и њену разраду. Формирањем коалиције са низом мањих организација, покрета, група, угледних и стручних појединаца, Двери би показале јавности и изборном телу да су надоградили своју странку, што би им ојачало имиџ. Са друге стране, то би се постигло преко коалиције, а не уласком тих група и појединаца непосредно у Двери, где би због тога и постојеће организационо-управне структуре, по логици ствари, могло да дође до ривалства око позиције у странци, што у овом случају преко само коалиционог односа отпада. Имам утисак да би Двери, посебно у таквом коалиционом савезу, више него што је за то заинтересована и структуирана ДСС, могле да се упусте и у теренски рад са ширим масама и да повуку себи (посебно у коалицији, која предствља синергију и нови заокружени имиџ) и значајан део бирача и разочараног чланства владајућих странака, посебно СНС.

Најзад СРС, се налази такође у могућности да због слабости режима, и посебно њима ривалског СНС, покуша да поврати макар део бирача и чланства. Међутим, СРС то далеко лакше може урадити у коалицији са опозиционим снагама, и на вођству ове странке је да процени како и да ли да то реализује.

Мишљења сам да би најгора солуција за патротску опцију било решење у коме би свака од три странке самостално ишла на изборе, што се у овом тренутку чини као вероватно. Још горе би било да свака од ове три странке пропусти могућност да око себе окупи у неком виду пратеће или праве коалиције више мањих странака, покрета, удружења, струковних и професионалних удружња и организација, угледних појединаца, које су патриотски и опозиционо оријентисани према политици власти. Уколико би се то десило, дакле да ни једна од ове три странке не оствари неки од модела окупљања, то би био лош потез и пропуштена прилика за бољи изборни резултат.

У свему томе играју и психолошки мотиви јер вероватно би макар део од разочарани бирача владајућих странака, или странака старог режима око ДС, лакше одлучио да се придруже неком новом савезу, коалицији или чак странци него постојећим странкама патритоске опозиције.

У сваком случају, није све изгубљено уколико би странке патриотске опозиције одлучиле да изађу на изборе у више колона или чак потпуно самостално и раздвојено. Било би и тада веома важно да међусобно сарађују и у сваком случају не учествују ни у каквим међусобним критикама јер би те критике, како ствари стоје, највише требало да усмере према странкама власти и бившег режима, које, заједно посматрано, сносе одговорност за несносно стање у земљи данас.

Ознаке: Драган Петровић, ДСС., опозиција, Српски покрет Двери, СРС