Прочитај ми чланак
* Избора не би било, бар не у марту, да се ја нисам сложио * Николић је рекао да ће навијати за СНС и његове изјаве доживљавам у том контексту * Ја остајем премијер коме су уручени кључеви врата Европе * Никако не бих поредио Динкића и Радуловића, који је био израз искрене тежње за реформама.
Социјалистичка партија Србије је чврсто била на линији приоритета на којима је и формирана влада – преговори са ЕУ, Косово, реформе. Избори нису били међу тим приоритетима, па је такав био и наш став према њима. Укратко, Србија је имала, по нама, преча посла од избора.
Очекујете ли да ће у кампањи ваши политички противници посегнути за неком новом афером против вас?
– Ма јок. Баш очекујем да неће објављивати те глупости и да ће према мени сви да буду фини, цивилизовани и надасве пристојни. А ви?
Опет, када су расписани, свака прича о томе да ли су потребни, или не, постаје излишна. Они, једноставно, „јесу“, ту су, и све друге теме престају. Иде се на изборе, то је све – каже у интервјуу за Данас Ивица Дачић, лидер Социјалистичке партије Србије и одлазећи премијер Србије, у првом Данасовом предизборном интервјуу, којим и почињемо наш свакодневни специјални додатак „Изборна грозница“.
Дачић напомиње и да му није жао што је свега годину и по био премијер, јер је и за тако кратко време успео да врати међународни углед Србији, да пресече косовски Гордијев чвор, отпочне преговоре са ЕУ, доведе „Јужни ток“ и постане кандидат за Нобела…
Нејасно је шта су, заправо, разлози за распуштање владе. Да ли је то промена премијера?
– И то је још једна, данас, погрешна тема. Ја сам, уосталом, питао Александра Вучића да ли хоће да заменимо места, управо да бисмо добили одговор на то питање. Он је одлучио да иде на изборе.
Новог премијера ћемо, дакле, добити после њих. И биће то онај ко буде имао довољно гласова и потенцијала да формира владу. То је чињеница, све остало су беспотребне спекулације.
Да ли ће 16. марта бити организовано и гласање на Косову и Метохији?
– Србима на Косову успели смо да изборимо право да имају своју заједницу, своје изборе, своје представнике. Наш став је, и борићемо се за њега, да они треба да имају право и да гласају на српским изборима.
У ауторском тексту почетком године написали сте да „као да неко намерно хоће да растури победнички тим“. На кога сте мислили?
– Опште место у историји Србије. Чим нешто урадите, а ова влада јесте урадила, сви би одмах да вам виде леђа. Ваљда зато да их не би подсећали на сопствену неуспешност. Што су резултати били већи, то је и притисак, да се зауставимо, растао. Уосталом, избори су и расписани само неких шест-седам дана после највећег успеха који је Србија постигла у новијој историји – после почетка преговора о приступању ЕУ.
Но, ја сам и поред тога задовољан. Успех је записан, остаје, као што и ја остајем премијер коме су уручени кључеви врата Европе. То не може да се избрише, па ни на изборима, кад год и због чега год да су расписани. Уосталом, избори воле резултат. Ми га имамо. И то највећи.
Колико су тврдње председника Србије Томислава Николића да информације цуре из полиције и да га неко прислушкује убрзале расписивање избора?
– Не верујем, нити ми је то, као што сам већ рекао, сада важно, бар када је о изборима реч. Оно што ми јесте важно, а то ће бити и изборна тема, јесте како нам раде институције и колико су нам јаке. И залагаћу се за државу у којој моћ лежи у систему и институцијама. Када их створимо, свако цурење и сваки утицај са било које стране биће искључени. Верујем да ће то одговарати и сваком председнику Србије, пошто и он треба, на првом месту, да буде институција.
Очекују ли се и избори у Војводини ове године? Како ћете приволети СВМ и ЛСВ на то?
– Свакако их не очекујем у марту, и свакако не мислим никога да на њих приморавам.
Избори су, увек, резултат или договора или немогућности неке власти да обезбеди већину.
Тако, и само тако, биће и у Војводини
Зашто је Николић одједном почео да сумња да сте ви добар премијер?
– Господин Николић је рекао да ће на изборима да навија за Српску напредну странку и ја, тренутно, његове изјаве доживљавам управо у том контексту. И апсолутно га разумем. Као што сам га разумео и после прошлих избора. И као што ћу га разумети после ових.
Ви и ваши коалициони партнери тврдите да је влада радила сложно. Чему онда избори?
– Не бисмо имали ама баш никакав резултат да нисмо сложно радили и сложили се око кључних питања. И о изборима је, на крају, постигнут консензус. И не би их било, бар не у марту, да се ја нисам сложио. О небитности разлога већ сам све рекао. Дакле, зашто избори – сада није важно.
Кажете да за СПС нема бољег тренутка да се изађе на биралишта. Аналитичари вам не прогнозирају неки велики успех?
– Једна од ствари које никада нисам радио у политици јесте да нисам имао своје новинаре и своје аналитичаре. Имао сам, а имам и сада, своје резултате. И с њима идем на изборе, од њих очекујем гласове, а већина осталих могу слободно да иду са својим новинарима и аналитичарима. Ништа друго и немају. И тако ће да прођу.
Да ли ће ови избори бити битка за друго место, јер аналитичари тврде да се победник унапред зна?
– Ко год иде на изборе да би се борио за друго место, боље да и не иде. На изборе се иде да би се добила већинска подршка за своју политику и за своју идеју о томе у ком правцу друштво треба да се креће и како може да напредује и да сваки грађанин живи боље. Ми ту политику и идеју имамо, кандидоваћемо их, а остали нека слободно губе време у анализама. На крају, нису ли, пред прошле изборе, објављивали Николићеве слике, на насловним странама, с насловом „Губитник!“ Толико о њима, и о томе зашто ме не занимају.
Ваши политички противници тврде да је достигнуће ове владајуће коалиције 20.000 запослених партијских кадрова?
– Да, сада ће још да испадне да је свако, ко је у последњих годину и по добио посао, пре тога добио партијску књижицу.
Ми, у СПС, нисмо имали баш толику навалу, мада нам је број чланова порастао. А нисмо им нудили посао.
Са старим коалиционим партнерима идете на изборе?
– СПС нема предизборну коалицију. СПС има коалицију која траје већ неколико изборних циклуса и избора. И никада се, за разлику од других, није свађала, делила или, на било који начин, била нестабилна. И овај пут се ништа, када је о томе реч, не мења.
Има ли истине у медијским спекулацијама да ПУПС тражи чак 40 одсто мандата или ће се у противном приклонити СНС-у?
– Има, колико и у свим другим спекулацијама. И зар и сама та реч не значи ону врсту преваре којом неко, због сопствене добити, покушава да снизи цену неком добром производу? А наша коалиција јесте добар производ, редак на овом нашем политичком тржишту. Отуда и сви ти несрећни покушаји.
Да ли је тачно да сте са напредњацима договорили да ћете поново бити у коалицији након избора?
– Ми и СНС смо се договорили о оном основном – да идемо на изборе. Све остало је пука машта. И ми и они врло добро знамо да се договори праве тек после избора. И да зависе од броја гласова, а онда и од других, математичких, радњи. Према томе, ни то, данас, није тема. Идемо на изборе, не бавимо се нашим жељама него жељама бирача. И не нудимо им договоре него политику, идеју и резултате, то јест доказе да можемо и да умемо. Ако још неко то докаже, свакако ћемо с њим разговарати.
Спекулисало се и да ћете можда бити шеф дипломатије, министар одбране… Шта би вам више одговарало?
– Још једном – желим да на изборима победи моја политика. Све остало ме, овог тренутка, не занима.
Да ли вам је жао што је ваш премијерски мандат трајао овако кратко и што сте можда били у сенци првог потпредседника владе?
– Интересантно питање, које бих ја, вама, поставио мало другачије – да ли би вам било жао да сте, за само годину и по дана, вратили међународни углед Србији, пресекли косовски Гордијев чвор, почели преговоре са ЕУ, довели „Јужни ток“, постали кандидат за Нобела… Дакле, да ли би вама било жао?
А што се сенке тиче, 21. јануара у Бриселу нисам био у сенци. Датум сам добио као премијер Србије и тако сам се осећао. Поносно. Као што сам се осећао у Вашингтону, Лондону, Москви… И у Србији, док сам радио све што сам радио. И, притом, никада нисам водио рачуна о томе како ће ме неко препознати. Водио сам рачуна само о резултату. Зато сам га и постигао. И није ми жао.
Готово са свим релевантним странкама сте били у коалицији и са свима сте се на овај или онај начин разишли. Какав је сада коалициони капацитет СПС?
– Боље је питање – какав је њима? СПС је, очигледно, постао странка без које се не може. А остали…? Нека сами размишљају о томе.
Мислите ли да су вам Тадић и Вучић опростили што сте им у неким тренуцима окренули леђа?
– За више од 20 година, колико сви ми трајемо на политичкој сцени, било је и те како много прилика да једни другима и замерамо и опраштамо. Лично, запамтићу оно добро што је заједно урађено. И са Тадићем, и са Вучићем. А њихов однос према мени одредиће они сами. Нећу ту да се мешам.
Да ли је тачно да СНС у новој власти не жели да види Бранка Ружића и Душана Бајатовића?
– О позицијама људи из СПС одлучиваће СПС, и то према њиховим, и својим, резултатима. Не рачунајте да ће бити другачије.
Чини се да сте недовољно, након Вучићеве прозивке, стали на Ружићеву страну. Сличне притужбе својевремено је имао и Обрадовић?
– Није тачно. Тачно је само да смо сви ми у СПС преузели обавезу да нам влада, а не странка, буде на првом месту. Тако смо се и понашали, такве смо и жртве подносили, свесни да је за Србију важније шта ће ова влада да уради него шта ћемо ми да будемо. И Бранко Ружић и Жарко Обрадовић су апсолутно били на тој линији. Зато сам им и захвалан, али зато и с њима идем на изборе, убеђен да ће све што смо радили бити препознато на прави начин. Као спремност једне странке да, за своју земљу, поднесе и жртву, а не само да се бави јурњавом за местом, било каквим, у свакој власти.
Нисте се довољно јасно одредили ни по питању оставке министра Саше Радуловића и његових оптужби да влада кочи реформе?
– Последње што сам причао са господином Радуловићем било је о потреби да заједно седнемо са синдикатима и нађемо најбоље решење за Закон о раду. То је било десетак дана пре његове оставке. Другим речима, нисам, а заиста не могу да кажем да је и било ко други, имао намеру да кочи реформе. Мислим да је, просто, дошло до застоја у комуникацији између Радуловића и оних који су га предложили, и мислим да је свима жао због тога. Сам, са Радуловићем, нисам имао никакав проблем. Поштовао сам то шта ради и рачунао сам да ће и он поштовати моју социјалдемократску оријентацију и потребу да се борим и за права радника у реформама. Нажалост, нисмо ни стигли до фазе у којој би могли да сучелимо мишљења.
Да ли је избор Радуловића за Динкићевог наследника, из ове перспективе, био погрешан?
– Не мислим да је грешка. Влада се одлучила за реформе и наш коалициони партнер се, у том послу, одлучио за Радуловића. Не очекујте од мене да сада, због избора, упирем прстом у њих или да се радујем због њиховог размимоилажења са Радуловићем. Поштовао сам тај избор, поштујем га и сада, и не верујем да су, било коме, намере биле лоше.
Радуловић тврди и да влада никада није радила као тим, а да су министри углавном ћутали из страха?
– Температура је по том питању прилично повишена и све изјаве, ја лично, посматрам кроз ту чињеницу. Господин Радуловић је ипак превише дуго био у овој влади, без примедби те врсте, да бих данас с њим могао да се сложим. Ми јесмо били тим, радили смо заједно, а да ли се неко плашио то већ не знам. Ја и министри које сам предложио – Тасовац, Ружић, Славица Ђукић, Јовановић… сигурно нисмо. Не верујем да се плашио ни Радуловић.
Изгледа да нам баш не иде с министрима привреде, прво Динкић па сада и Радуловић…
– Никако не бих поредио њих двојицу. Радуловић је, успешан или не, био израз искрене тежње ове владе да крене с реформама.
Напредњаци траже да се кривично преиспита рад Радуловића и Драгана Ђиласа. Да ли вам то личи на хајку против неистомишљеника?
– Свака кампања, нажалост, овде личи на хајку, али мислим да то више није чак ни политичко питање. Уосталом, нико од нас у томе није поштеђен. Вучићу и Радуловићу су газили децу, Ђиласу, и ево сада Тадићу, траже љубавнице, мени организују скривене камере и подмећу банане… О мукама обичних људи, попут родитеља Тијане Огњеновић, да и не причам.
Зашто је то тако?
– Све заједно, те хајке сведоче не о политичкој атмосфери него о месту које, као друштво, заузимамо на цивилизацијској лествици. И сваки помак ка нормалности, пристојности, ка бољем, цивилизованијем… можемо само као друштво и да остваримо. Да поједноставим. Покажите ми новинара, уредника који ће, први, ономе ко му понуди „проверену информацију из поузданих извора“ да каже – не, и ја ћу вам показати пут из овог нашег блата.
Да ли сте са СНС можда постигли неки договор о ненападању?
– Мислим да би заиста било необјашњиво, неразумно, да не кажем глупо, да две странке које су радиле заједно, одлучивале заједно и заједно решиле да иду на изборе, сада почну да се нападају у кампањи. То би била тако лоша порука бирачима да неки посебан договор о ненападању није чак ни потребам. А када је реч о прљавим кампањама, оне су, и овде, и у свакој другој земљи, део уобичајеног политичког фолклора. Неизбежне су.
Иако се говори да се реформе које је одлазећа влада покренула не смеју зауставити, није много јасно које су то реформе заправо покренуте, осим хапшења и почетка преговора са ЕУ?
– Чини ми се да се баш и нећемо сложити око тог „само“ и „осим“. Нарочито док ми неко не наведе владу која је, бар у последњих двадесет и више година, имала веће резултате. А питање реформи, верујем, више није ствар нечије политичке воље него нашег пуког преживљавања. И можда се ми не слажемо око начина спровођења, око модела, али сам сигуран да више нико у Србији не сумња у њихову неопходност. Зато и неће бити заустављене.
Озбиљни сте кандидат за Нобелову награду за мир. Да ли вам то ласка?
– Право је питање зашто, било коме, смета то што су премијера Србије кандидовали за Нобелову награду. И то амерички конгресмени и европске социјалдемократе. Да ли је то мало? Не за мене, него за државу, владу, и за сваког грађанина Србије? И то петнаестак година после бомбардовања, санкција и стварања готово санитетске зоне око земље која је проглашена, малте не, за извор заразе.
Зар вам не смета што сте на путу ка Нобелу у друштву Хашима Тачија?
– Када је реч о Тачију, није ми сметало да с њим ратујем, и уопште ми не смета да са њим разговарам о неопходном миру. Према томе, немам намеру да се правдам због нечега што је успех ове државе. Уосталом, зар и тај Нобел није део оног цивилизацијског напретка који нам је потребан? Даље, зар, свима нама, није потребно да то наше окружење, па и Тачија, престанемо да доживљавамо као змије, але и аждаје, већ као људе са којима треба да разговарамо, а наши сународници и да живе, у сигурности и миру? И, на крају, зар није време да почнемо да се радујемо нашим успесима?
