Међутим, истовремено је српска влада позвала на даљи наставак преговора на истом месту и са истим медијаторима, чији непоколебљиви ставови у вези косовске независности не дају српској страни право на велики оптимизам. Стога се многи питају, да ли је заправо јучерашње „не“ из Београда само „да“ са одложеним дејством?

Наиме, по речима премијера Дачића споразум је одбијен јер је заснован на принципима који не би довели до коначног и одрживог решења и преовладавања садашњег стања на Косову и Метохији, али је влада ипак одлучила да затражи хитан наставак дијалога са Приштином уз посредовање Европске уније, која до сада није показала посредничку непристрасност, него се сасвим супротно, ставила на страну Приштине.

А то је пре неколико дана Дачић сликовито описао, рекавши да је у Бриселу само недостајао вагон за потписивање капитулације, мислећи на чувени железнички вагон у Комјењу, у коме је Хитлер 21. јуна 1940. године у Другом светском рату принудио Француску да потпише капитулацију.

А поводом изјаве председника Србије Томислава Николића да би дијалог о односима Србије и {Шиптара на Космету требало да пређе под окриље Уједињених нација, вицепремијер Вучић је рекао да то по њему није реално, те истакао да јучерашње «не» понуђеном споразуму не сме да значи затварање врата Европској унији.

Са своје стране, посредник у дијалогу Кетрин Ештон је изјавила да је још на почетку разговора постављен временски оквир до лета, у коме Европа жели да види напредак Србије и Косова.

Отуда се поставља питање, поготово међу грађанима и организацијама које и даље не прекидају своје протесте на београдским улицама, може ли тренутно «не» српских власти да се после козметичких, тривијалних дотеривања споразума, до лета претвори у стидљиво «да», са тужним уздахом и речима оправдања.

Јер, као што је на протестном скупу изјавила представница студената – «упркос томе што Влада данас каже „не“, ми ћемо се поново окупити, јер не верујемо да Влада у наредним данима неће измислити неки нови споразум да замаже очи грађанима Србије и да ипак преда Косово.»

А сличне ставове поводом актуелних бриселских преговора је изразио и председник Републике Српске рекавши следеће: «Међународна заједница је признала државу Косово и она, не због Албанаца, него због себе, неће дозволити омекшавање своје позиције,“ и наставио, „Србија мора да јача своје капацитете и да их окреће више ка Истоку.

Доста је више тог фанатизма и веровања да се без ЕУ не може живети. Што је најгоре, не би било напретка ни кад би Србија прихватила ову уцену, јер за њу нема чланства у Европској унији ни за деценију, а на крају те приче је чека признање Косова.“ И напослетку, Додик се упитао – шта ће Србија у тој Европи ако остане без земље?

Међутим, иако је Србија у овом тренутку јасно изрекла своје „не“ понуђеним условима под којима се Србима не нуди ништа, она је ипак одлучно позвала на хитан наставак преговора који, овакви какви јесу, и на темељима на којима почивају, тешко могу задовољити српску страну чак и ако буду настављени. Јер, као што је добро приметио председник Додик – „Међународна заједница је признала државу Косово и она због себе неће дозволити омекшавање своје позиције.“

Стога има основа да се верује да би у наставку бриселских преговора под окриљем Европске уније, у незнатно измењеним околностима, одлучно српско „не“ могло лако да се претвори у „да“ са одложеним дејством, уз тријумфално проглашење тешко избореног компромиса.