Прочитај ми чланак
Ситуација на политичкој сцени Србије све више се запетљава. Полако се назире и једна нова (опозициона) групација која има шансе да постане нови „миљеник“ Запада.
Српска напредна странка, захваљујући енормном страху (тешко је разумети откуд он стиже) све дубље срља у онај глиб који је сама направила пренаглашеним „одбранама“ свог љубљеног лидера. Добија се утисак да је чланство СНС-а добило задатак да устаје у свако доба дана и ноћи на било какву критику „великог вође“, ма откуд и ма од кога та критика долазила.
СНС има готово пола милиона чланова. Откако је победила на последњим парламентарним изборима, у њу се народ масовно учлањује и у њу прелазе бројне присталице других странака. Чине то углавном из користи, у нади да ће остварити некакву личну амбицију, било у форми новог положаја на пословном или политичком плану, било да се тако надају да ће добити посао или да ће путем партије запослити неког од својих најближих.
Пошто их је превише, сами чланови СНС странке се довијају на разне начине да некако испливају на површину у таквој страховитој гужви и вашару најнижих људских страсти и похлепе. Сви траже пут како да се докажу (додворе) своме „вољеном“ и „једином“, јер им се чини да само исказивањем оданости „њему“ они имају шансу да их Партија награди и да се тако помере ка врху из оне масе која се дави у блату властитог подаништва. Отуда „браниоци“ лика и дела „великога сина нашег народа“ непрестано искачу као гномови из мрака, како у реалном животу, тако и у виртуелном свету.
На своју жалост, данашњи неспорни српски вођа није успевао да схвати да ће му кичму поломити они који га највише „воле“. Најтеже се контролише љубав маса, далеко теже и од мржње. Иако је некада, не тако давно, инстинктивно наслућивао да му се „приближило“, јер су Срби „незахвалан“ свет, он такву слутњу, очигледно, никада није узео у озбиљно разматрање. Сада вероватно увиђа да она премониција, која га је однекуд упозоравала да „неће још дуго“, никако није била нуз производ његове стрепње, већ да је то био јасан знак на који је требало много раније да реагује.
Све своје потезе на унутрашњем и спољњем плану српски политичар број један је дуго времена вукао „како ваља“. Тешко је могао да погреши, јер је требало да следи, с једне стране захтеве Запада, а с друге – народна надања. За то му није била нужна посебна политичка мудрост. Све што је немачки Бундестаг испоставио у свом чувеном ултиматуму од седам тачака он је прецизно испуњавао.
На Космету више нема ни трага од „паралелних институција“. Тај део српске земље сада је чврсто инкорпориран у уставноправни поредак натовско-шиптарске парадржаве. Процес „преумљења“ , како на Косову и Метохији, тако и у Србији, доведен је близу свог краја. Срби су се, изгледа, помирили са својом злехудом судбином и све очи су упрте у “Великог Вођу” који ће им донети избављење у стилу библијског Мојсија. Народ још увек не схвата да је вођина харизма заснована на голој лажи – почев од силних милијарди од којих није било ништа – нити ће икада бити – па до Канцеларије са брзе одговоре (без одговора) и Заједнице српских општина (ЗСО).
Оно што некада Аустроугарска није успела својом огромном војном силом, Немачка је данас остварила ЕУ шаргарепом на дугачком штапу. А како је то успела? Па, рекло би се, врло једноставно. Пронашла је, инсталирала и инструментализовала вођу којем српски народ верује. А како га је инструментализовала? Уобличила га је Хагом, оним истим у коме вођин бивши шеф тринаест година трули, безнадежно покушавајући да докаже да није крив. Заправо, оних „сто муслимана“ не силазе са грбаче српског неспорног лидера – првога међу неједнаким. То је његова ноћна мора, о којој јавност мало зна и коју слабо ко примећује.
И баш када је помислио да је ствар довео до краја и да је успео да се ослободи поменутих утвара из прошлога века, кола су кренула низа страну. Откада је српски лидер последњег дана марта ове године изјавио да – „нећемо уводити санкције Русији и никада нећемо учествовати у томе, јер би тиме ишли против оних који никада нису уводили санкције Србији, чак ни када је била бомбардована и када су јој неки други узимали територијални интегритет“ – отада је Запад изгубио веру у њега.
Српске вође, као и други лидери малих земаља, никако да схвате да они немају право на властити став. Тога, изгледа, није био свестан ни данашњи српски вођа. Када је такву истину схватио, било је већ касно. Запад не признаје поправни. Онај лидер коме није јасно да се може бити само са Западом или против њега, то јесте, онај који трага за некаквим „средњим путем“, мора обавезно да падне у немилост окцидента. А ко год је тамо пао у немилост, такав никада није успео, ма колико се вредно и искрено трудио, да у том свету промени представу о себи.
Из свега, чини се, постаје поприлично јасно да Запад припрема новог вођу Србима. Оног вођу који ће довршити оно мало посла који је још остао око дефинитивног политичког и духовног поробљавања Србије. Остаје још да се види ко ће бити њихов „изабраник“. Можда Бојан Пајтић? Такав избор изгледа мало чудно, је ли? Али, сачекајмо да видимо да ли ће нам то исто изгледати чудно за неколико месеци.
