Врли премијер, скрушен и уједно драматичан како га је драги Бог дао, поручио нам је: Главу горе! Уз нас је стала и Папуа Нова Гвинеја! Ништа још није готово!

Повод је, наравно, био Унеско, где су премијерови пријатељи дигли руку да се Косово, то легло дивљих племена и варвара пресвучених у листер одела, прими у друштво заштитника културне баштине.
Иначе ће срушити и оно што досад нису.

Слушао сам умног и честитог Леона Којена, који је напустио Тадићев кабинет чим је овај крочио на пут отворене издаје. Тај човек гранитног карактера је на атоме разлагао шиптарску отимачку стратегију и подсетио да смо светињу отписали кад смо тешке преговоре извукли испод окриља УН, где и дан-данас имамо праве пријатеље, и дали их у шапе Европској унији. Потом се славни Вук Јеремић усрао у гаће од те исте Европе и заједно с њом смрљавио резолуцију која нит је смрдела, нит мирисала, за разлику од његових гаћа.

И сад – пиши пропало.

Дође ти да прокључаш од беса и искочиш из све тешње коже када слушаш Вучка, Ивицу и екипу. Дачић, у паузи између две чваркијаде, поручује како у земљама-противницама косовског чланства у Унеску живе милијарде људи, као да планира да их насели око цркава и манастира. Ударају нам ‘ладне облоге, успављују лажном надом, бусају се у пилеће груди.

Леон Којен је имао петљу да каже цару да је го, је ли мајка родила јунака да данас иступи и издајницима каже да су издајници и да се с њима ни у исти клозет не улази, камоли у кабинет?

Таквог нема. Док се народ о јаду забавља, немоћно гледајући како му наживо ваде срце, као у Жутој кући, самозвана политичка елита пљачка ли пљачка. Као некад чувени Коча Пескар, који је српску голготу у Првом светском рату користио да гладној и намученој војсци лиферује брашно мешано с песком. Пашићев син Раде није презао ни од трговине са Швабама, лиферујући им платину, док су његови сународници ишли на голи немачки бајонет.

Све је исто, само рата нема, а банде пљачкашке колико ти душа иште. Граби, отимај, па кад те у’вате удри у патриотске жице, оптужуј, трчи на полиграф, кукај и запомажи како ти центри моћи раде о глави.

Шиптарску браћу у Унеско је здушно погурао још један премијеров пријатељ, Дон Мило Монтенегро, с којим, шушка се, има Бебу. Та Беба је круна њихове љубави, симбол заједничког пута и евроатлантских интеграција, кад год погледају њу, виде себе: плачљива и усраних пелена.
Зато наш вођа ћути и кад Дон Мило прогони српске попове, протерује српски језик, затвара НАТО обруч око Србије, нуди се да нам кркне нож у леђа кад год то заједнички пријатељи са Запада затраже.

Њихов пут је исти, а на том путу, мајку му, мора понешто и да се жртвује, на пример историја, сећање, част.

Драги, Срби, што би рекао Вођа, главу горе! И видећете обрисе кула на београдској води, коју су обећали наши пријатељи. Да, да, исти они што су аплаузом поздравили оне што су широм Косова пијуцима и динамитом затирали српску душу и сећање.

Уместо цркава, нићи ће џамија, с погледом на Саву и Дунав. Да не буде да нам пријатељи баш ништа нису оставили.

Извор: Милан Јовановић / Вести

 

 

Ознаке: Александар Вучић, Милан Јовановић