Зашто је антисрпска политика за Мила Ђукановића питање политичког живота и смрти.

Некадашњи план црногорског лидера Мила Ђукановића – поједностављено изречен – да његову земљу „Русија храни, а Америка брани“ разбио се у парампарчад. Наиме, најпре су САД одустале (привремено?) од тога да Подгорицу „бране“, када су одложиле пријем Црне Горе у НАТО, који је, према Ђукановићевим очекивањима, требало да се догоди до краја 2014. године. И поред обећања из Вашингтона и потпуног потчињавања Ђукановићеве политике том циљу, остало је да од пријема у НАТО неће бити говора пре краја 2015. године.

Том циљу било је усмерено и Ђукановићево придруживање санкцијама САД и ЕУ против Русије, што је доживљено као скандал без преседана, с обзиром на традионално добре односе две земље, запечаћене тиме што је, поред огромне подршке коју је уживала, Црна Гора цела два столећа била и буџетска ставка руског цара. У четвртак се у склопу одговора на санкције, које је Русија најавила против земаља које су се сврстале у табор њених противника, нашла и Црна Гора, тако да је на неодређено време одложена иначе жива привредна сарадња Москве и Подгорице. Тиме је отпао и онај други део Ђукановићеве стратегије – да Русија „храни“ Црну Гору.

Поред тога, Ђукановић се, после избора на којима није било јасног победника, нашао на прагу губитка локалне власти у Подгорици, што многи посматрачи виде као прву степеницу за његово склањање и из републичке власти. Избор „антиђукановићевског“ градоначелника би се, по свој прилици, већ догодио да нема притиска из Америчке амбасаде у Подгорици на странку Позитивна Црна Гора, без које није могуће формирати локалну владу. За то време, чини се да земље ЕУ, посебно Немачка, желе Ђукановићев одлазак, будући да се залажу за проглашење градначелника из редова његових противника, али за сада ниједна страна не може да учини више од тога да избор првог човека Подгорице држи блокираним.

УТИЦАЈ АНДРЕЈА ПОПОВА

Колики је Амерички утицај на власт у Подгорици, најбоље се показало крајем 2012. године, кад је опозициони лидер Небојша Медојевић оптужио америчког дипломату Андреја Попова да, „као резидент CIA у Подгорици, утиче на дешавања на црногорској политичкој сцени“. Лидер Покрета за промјене навео је, између осталог, како је Попов утицао и на својеврмено формирање црногорске владе и на смене на врху тамошње обавештајне агенције – АНБ.

Из Америчке амбасаде демантовали су те наводе, објашњавајући да је Попов један од првих секретара амбасаде, а не резидент CIA. То саопштење зауставило је полемику, али остало је како су председник владе Ђукановић и Душко Марковић, министар правде и практично други човек владе, били незадовољни радом АНБ (Агенција за националну безбедност), те су од директора АНБ Бора Вучинића захтевали да смени неке своје високе сарадника, да би, кад је овај то одбио, покушали да смене њега.

Умешали су се Амбасада САД и Попов, и Вучинић је остао на свом положају, док Ђукановићу и Марковићу није преостало друго него да кажу, како је писао дневни лист Вијести, да су Вучинићем задовољни „само у једном сегменту: у размјени тајних информација са иностранством“. Да је Медојевићеве изјаве требало схватити озбиљно показало се веома брзо, приликом избора за директора Управе полиције. Кандидовао се и Владан Јоковић, бивши функционер АНБ, који, према медијским извештајима, није прошао јер су „дипломатски представници неколико НАТО чланица, посебно Американци“ дали до знања да „Јоковић није добродошао на ту функцију због праћења дипломата“.

Још један „отисак прстију“ Америчке амбасаде у цногорској политици је главни архитекта црногорског уласка у НАТО, помоћник министра одбране Иван Машуловић, некада такође функционер АНБ и саветник за безбедност бившег премијера Игора Лукшића. За Машуловића је у марту 2012. Медојевић рекао да нема „безбедбносни кредибилитет“ за обављање високе функције у Министарству одбране.

Наиме, Машуловић, још један од функционера-курсиста који су прошли „америчку обуку“, кандидат за министра одбране, један је од оних црногорских функционера који су се у хијерархији пробијали спремношћу да проводе антисрпску кадровку политику у свом Министарству. Наиме, у Министарству одбране више нема Срба на иоле вишој функцији унутар професионалног корпуса службеника. Истина, није другачије ни у Министарству полиције, Министарству спољних послова, поменутој АНБ…, без обзира на то што су Срби у Црној Гори најбројнија национална мањина и што је та врста дискриминације у супротсности са нормама Европске уније, којој Црна Гора тежи.

Наравно, велико је питање ко заправо проводи овакву националну политику у Црној Гори – црногорски државни врх или њихови западни ментори? Питање је утолико значајније што слична политика влада и у другим балканским земљама у којима су Срби мањина и у којима Американци воде главну реч.

Прекидајући своје историјске везе са Русијом, чак и захлађујући контакте са водећим европским државама, попут Немачке, која има највећи утицај у црногорским опозиционим странкама, Ђукановић је своју судбину у потпуности везао за Вашингтон. Вођен Кисинџеровом девизом да је „опасно бити амерички непријатељ, али је погубно бити амерички пријатељ“, Ђукановић је одлагањем пријема у НАТО доживео велики ударац.

Постоји неколико теорија зашто се то догодило. Према првој од њих, лансираној управо из америчких кругова, Црна Гора је на чекању зато што у својој војсци има много руских шпијуна. Истинита или не, ова теорија најбоље је послужила у понижавању Ђукановића. Према другој теорији, пријем Црне Горе и Грузије блокирала је Немачка, са аргументацијом да би то отворило врата и пријему Украјине, односно да би ти пријеми били очигледно изазивање Русије.

Чини се, међутим, да је истини најближа трећа теорија. Наиме, Американци желе да у НАТО Црну Гору приме заједно са Србијом. Речју, Црна Гора је, гурајући Србију заједно са собом у НАТО, добила свој последњи задатак у једноиподеценијској политици притисака на Београд. Ако се то оствари, биће то последња антисрпска мисија Мила Ђукановића, која ће накнадно објаснити и смисао његове антисрпске кадровске политике у Подгорици. Ако се не оствари, црногорски премијер остаће и без свог последњег заштитника. Закључак је очигледан и једноставан: антисрпска политика је за Мила Ђукановића питање политичког живота и смрти.

(Нови стандард – Андреј Миловановић)

Ознаке: NATO, Амбасада САД, Андреј Миловановић, ЕУ, Мило Ђукановић, Србија, Црна Гора