Прочитај ми чланак

ПАТРИОТИЗАМ, АЛИ НЕ НА НЕРВНОЈ БАЗИ: И Вучић може бити користан

0

vucic-patrioti5

Да ли је време да странке и организације које се декларишу као патриотске науче нешто од другосрбијанаца.

Кроз целу српску историју и колективно несвесно провлаче се два антипода – јединство и неслога. Уз издају, (не)слога је најприсутнијa у нашим предањима. Ипак, мало је народа који више причају о јединству и народа које је лакше поделити и завадити. Када се то пренесе на политичку раван, најпримеренија је она изрека о два Србина и три партије. И унутар српског корпуса свађама и деобама склоније су оне странке и покрети који највише позивају на саборност – они на патриотској и десној страни.

Патриотизам и борба за националне и државне интересе у историји света најчешће су нешто саморазумљиво. Нажалост, Србија још увек нема консензус у том смислу. Држећи до тога да су патриотизам и национализам вредност колективног историјског искуства а самим тим и кућног васпитања, а не идеологије – бавићу се патриотским политичким спектром у Србији и дилемом да ли је боље да он буде јединствен и препознатљив у једној колони или расплинут у што је могуће више различитих пора сложеног друштва. То питање не може се поставити само у равни политичких странака, долазећих избора и мандата у парламенту у већ најопштијем смислу – у целокупном односу снага у српском друштву, институцијама, унутар catch all странака итд.

Патриотизам заиста може бити само однос јаких речи и мало дела као и последње уточиште ниткова. Може бити искоришћен и злоупотребљен чак и за потребе непријатеља. Неке истинске патриоте несвесно из најбољих намера могу својим потезима нанети велику штету. Но, и поред тога, патриотизам је племенита и једина исправна ствар. Па ипак, наша стартна позиција морала би да почива на доброј вери да симпатизери и чланови свих странака и покрета са патриотског спектра заиста желе најбоље овој земљи. Наравно, таква вера и обавезује организације тог типа да се клону контроверзних личности у свом врху, јер такво избегавање обавеза прети да цео цео један покрет означи као кукавичје јаје јер ће поистоветити сумњиве личности са хиљадама искрених патриота који покрет подржавају.

vucic dacic patriotska opzicija -foto-emil-conkic_f

ДВА ПАТРИОТСКА ПРИНЦИПА

Патриотски спектар у Србији углавнoм испуњава један од два неопходна услова здраве политике. Реч је о програмском залагању за очување српских националних интереса и супротстављање снагама којима су туђи интереси пречи од српских. Упитно је, међутим, у којој мери већина тзв. патриотских странака и покрета поседује други неопходан елемент – план и способност да се ти програмски интереси реално остваре. Озбиљније разматрање проблема у домаћим условима води нас ка питању да ли је добро све патриотске циљеве и јавно прокламовати? На пример, искуство Сиризе, за чијег мандата је за дуже време осујећен отпор Грчке мерама усмереним на њено сламање, показало је колико је важно да такав спектар не сачињавају само снаге које нуде једноставна решења и свет виде све црно-бело. Свет је данас толико сложен да је понуде брзих и лаких решења правилније клонити се него им се предати.

Кад је реч о родољубивом спектру српског друштва, чини се да њим доминира управо понуда лаких решења. Да ли је, дакле, реална понуда одмах прекинути све односе са ЕУ, НАТО и Западом и ући у савез са Русијом, и то у облику какав Србији никад није понуђен нити је сада могућ бар без великог страдања. Управо држава на коју се та врста нашег политичког става позива – Русија – пример је како се у 21. веку и сложеним околностима води патриотска политика – истрајно, али шаховски промишљено, уз свест о тренутку у ком се налазите. Да ли би, на пример, наш преовлађујући патриотски став имао разумавања за Путиново потписивање прекида ватре у Сирији у моменту кад се снаге сиријске армије, уз руску подршку, налазе надомак уласка у Алеп и Раку, чиме би отпор Исламске државе био дефинитивно сломљен? Вероватно не би, као ни за много Путинових двосмислених маневара за више од деценију и по његове владавине. Логично је да се код нас више виде Путинови резултати него његови методи, који, иако је он лидер суперсиле, често укључују тактичке компромисе са непријатељима. Политика је саткана и од стрпљења, нежељених компромиса, понекад и пакта са ђаволом, а, бар кад је реч о земљама снаге и положаја Србије, редовног избора између два лоша решења.

У деловању већег дела патриотских странака и покрета често, осим излагања циљева, нема дубље стратегије која би до тих циљева водила. После 16 година ултимативног пута ка ЕУ, полуокупације и инфилтрације страних агентура у све поре система и друштва, посебно у ванредно деликатном светском тренутку нагли заокрети Србији, осим добрих намера, не би донели ништа добро. Један 27. март био је довољно погубан да би зазивање новог имало смисла. (Узгред, управо то је датум за који је заказан наставак протеста против НАТО?)

MRX_7233

ЗАМКА ЗДЕСНА

Да ли то значи да одсуство стратешке промишљености и дубљег сагледавања околности чини да је рад патриотских покрета обавезно штетан?

Апсолутно не. Било би веома добро кад би они после избора били присутни у парламенту и кад би артикулисали ставове великог процента грађана. Чак ни неки екстремни и нереални захтеви и критике не морају нужно да буду лоши. Они могу да буду снажан коректив, вид екстремног притиска за случај да власт, иако неће испунити њихове захтеве, не склизне у другу крајност, повлачећи потезе којима би били задовољни искључиво другосрбијанци.

Зато је протест Заветника, као релативно новог покрета и гласа младих патриота против НАТО сјајна ствар. Наравно, иако ништа неће променити поводом споразума са НАТО, он је показује да постоји велико незадовољство народа према пузајућем увлачењу у тај пакт, којим би идеја о евентуалним наредним корацима могла да се суочи са много снажнијим отпором. Као што би власт морала да буде реална у проценама критика на свој рачун и да не дочекује сваку критику подједнако и на нож, тако би и патриотски покрети и странке ваљало да повећају дозу објективности. Иако власт вуче потезе од којих се већини диже коса на глави, ваљало би сагледати околности тренутка, окружења и проценити да ли у овом тренутку постоји изгледна алтернатива. Често смо склони да предимензионирамо капацитет личних уцена са којима су од странаца суочени наши лидери, али занемарујемо огроман капацитет државних уцена, односно тога колико сама Србија има слабих тачака.

Није дакле проблем када многе патриотске странке од дрвета не виде шуму, па ни кад нису спремне да признају ни неке добре потезе власти, чак ни када власт сматрају издајницима. Проблем је кад су спремне да против властзи сарађују и са прозападним странкама бившег ДОС на другосрбијанској парадигми критике власти – на пример, око наводне медијске цензуре и измишљене немогућности фер избора. Они који су здесна упали у ову замку показали су безнадежну кратковидост а они који их у то гурају – поквареност.

Можда би странке патриотске оријентације могле да понешто на плану политичких тактика уче од грађанистичског спектра, који мањак популарности у народу надокнађује својим утицајем. Грађанисти су паметно подељени у односу према власти – неки жестоко иступају против Вучића, а неки му дају подршку, настојећи да задрже утицај на њега. Вођени истим циљевима обе те групе раде свој део посла.

Неспорно је да је власт СНС и СПС више просрпска од оне коју би чиниле странке некадашњег ДОС. Неки десничарски кругови упорно понављају мантру да је СНС гори и од Тадића и ЛДП, што се на плану емоција да бранити њиховим очекивањима, али се на плану чињеница коси са здравим разумом.

12737029_10206811494624729_214487127_o

НЕ ПОД ЈЕДНУ КАПУ

Да ли је Србији неопходно јединство патриотског спектра?

Не. Не може се под једну капу ставити један толико сложен феномен и слој који слаже у општим циљевима, али дијаметрално разликује у тактици и стратегији. У условима меке полуокупације тако нешто би било и ризично. Уколико би суверенистички спектар био директно супротстављен еврофанатичном, то би и олакшало посао српским непријатељима. Због тога нам је нужна подела улога међу снагама које сматрају да се боре за српске интересе – да имамо и оне најекстремније, чак и ирационалне, али и оне који се померају ка центру, па и да онда у самом центру и власти такође постоје људи који ће, ако већ не потпуно спроводити оно што би хтели, барем бити ту где се утиче и чинити колико је могуће. Србији су потребни и патриотски јастребови и голубове, и патриоти екстремисти и центристи. Патриотска опција морала би да покрива много шири спектар него што га данас нуде постојеће странке.

Укупно гледано, патриотска опција морала би да буде много разуђенија, мудрија и прожета на више нивоа, баш као што је супротни табор на различите начине премрежио Србију и своје деловање учинио сложенијим. Зато, кад се говори о јединству тих снага, оно не требало да буде схваћено сви под један барјак, већ да се боре за исти циљ на начин на који мисле да је најпримеренији, без осипања дрвља и камења на оне са чијим се методама у остварењу тих циљева не слажемо.

Патриотске снаге у Србији данас су правилно дефинисане једино својим противницима. Зашто би онда међусобно били већи противници него што им је свима другосрбијанска политика?

То је лакмус колико је неко способан да допринесе тој причи – ко је спреман да се удружи с странкама ДОС под било којим изговором тешко да пролази тај тест. Кад видимо које личности из власти су трн у оку атлантиста – а неке дефинитивно јесу – зар патриотама пре него што баце камен на њих није мудрије запитати се зашто је то тако, па и пружити им подршку у том окршају, док се могу оштро критиковати по другим питањима. Ако су на удару атлантиста и „издајници“ у власти и „ретрогадни националисти“, онда нека у те две групе веома греши у процени. Обзиром на озбиљност процењивања пре свега странаца, диструбуираних по дубини домаћих атлантиста, рекло би се да више греше патриоте.

Постоје десни кругови који се оштро противе неким кључним потезима ове власти, што им не смета да их бране по другим питањима. Напад на такве људе и жигосање сваког ко припада овој власти или јој је близак као издајника унутар саме власти ојачава онај други слој. На том фону и Соња Бисерко поручује Вучићу да се отараси мангупа у својим редовима и рашчисти са десничарским и антинато елементима. Кроз њена уста никад не говори само она, већ је то порука неког много моћнијег, па је зато ваља озбиљно схватити.

Можда би патриоте на исти начин могли да притискају Вучића да очисти мангупе у својим редовима, али оне које имају стране газде. То је у овом тренутку далеко продуктивнија солуција, него викања „уа Вучић!“ увек и у свакој прилици. Ако бисмо то постигли барем бисмо избегли да се, као декларисани патриоте, подсмевамо државном врху чак и око неких ствари као што је хрватска претња оружјем и наш евентуални одговор на то. Тако се држава не прави, ни са Вучићем ни без њега.

Извор: Нови Стандард – Урош Николић