Прочитај ми чланак
(НСПМ)
Поводом текста првог потпредседника Владе Србије и министра одбране Александра Вучића „Срби морају у Европу“ (Данас, 9. мај 2013. године)
У свом пледоајеу за стварање „успешније, модерније и снажније Србије“, први потпредседник Владе Србије и министар одбране Александар Вучић изнео је низ ставова који почивају, како на одређеном броју логичких грешака, тако и на одређеној дози наивности својственој човеку који чврсто и несумњиво искрено верује у своја свежа убеђења.
Наравно, циљ о којем говори Александар Вучић свакако је неспоран. Сви желимо да земља доживи економски процват, да досегнемо ниво пуне запослености, да повећамо стандард, да се изборимо са корупцијом, да изградимо ефикасан здравствени систем, да значајно подигнемо ниво образовног система, да унапредимо науку и технолошки развој, да премрежимо земљу аутопутевима, да уклонимо дивље депоније… Другим речима, и да не бисмо овај списак одужили у недоглед, сви желимо да уредимо нашу заједничку кућу и свима нам је амбиција да Србија засија.
Проблем настаје, међутим, када се осврнемо на средство којим се наведени циљ жели постићи. У мисли Александра Вучића, то средство може искључиво бити учлањење Србије у Европску унију. Проблем настаје и када се погледају кораци које на том европском путу Србија треба да предузме.
Наиме, Александар Вучић нас на том путу прво позива да размислимо о сопственим грешкама и сопственој кривици („макар делимичној“) из прошлости кроз карактеристично питање које поставља: „Како смо то ми, увек најпаметнији, успели да све ујединимо против себе. Није ли нас наш инат прескупо стајао? Нисмо ли могли да будемо реалнији у својим жељама и захтевима (…)“. У овим упитним реченицама готово је све погрешно. Од чињенице да никада нису „сви“ били уједињени против нас, до наивне идеје да смо могли да преокренемо оне који заиста јесу били против нас тих година. У суштини, Александар Вучић се овим позивом директно надовезује на наводну потребу реинтерпретације историје која би се налазила на трагу званичне западне верзије југословенске кризе и коју су до сада у Србији промовисале разне невладине организације и ЛДП. Истина је да су ратови из последње деценије прошлог века Србији били наметнути и да је борба српског народа била легитимна. Ту чињеницу не може и не сме да промени ни преиспитивање које логично следи након сваког пораза.
Први потпредседник Владе нас такође позива да променимо „наш однос према Европи и западном свету“, истичући истовремено да Србија не жели „да крије и да се стиди“ својих ставова.
Позивање на промену односа у најмању руку може да чуди јер се односи између држава не заснивају на емоцијама и пријатељству већ на голом рачуну. Србија своје односе са светом мора да гради искључиво на основу сопствених интереса, без икаквих комплекса (посебно без комплекса ниже вредности), без љубави и без мржње. То је аксиом који Александар Вучић својим позивом суштински игнорише. Наивна је такође и идеја да ће „пријатељски“ односи са Европом и западним светом омогућити Србији да не „крије своје ставове“, што се уосталом јасно види на примеру Косова и Метохије.
Највећи проблем у тексту првог потпредседника Владе лежи, међутим, у одабиру самог средства и идеји да се не може створити „пристојна и нормална Србија“ без чланства у ЕУ. Независно од питања неизвесне будућности ЕУ у њеном садашњем облику, констатације да ЕУ одавно више није простор економског благостања, као и питања да ли би Србија уопште могла да постане њена пуноправна чланица у наредних десет или петнаест година, макар и експлицитно прихватила сецесију своје јужне покрајине, наведена идеја је напросто погрешна. ЕУ не представља гаранцију модернизације, као што не представља ни њен нужан услов. И то је емпиријска чињеница.
Сасвим супротно од става првог потпредседника Владе, може се створити пристојна и нормална Србија без чланства у ЕУ. Може се створити пристојна и нормална Србија без прихватања историјских неистина о ратовима у бившој Југославији, „геноциду“ у Сребреници и општој српској одговорности. Може се створити пристојна и нормална Србија а да не будемо прва генерација у модерној историји Србије која ће, предајући Косово и Метохију, својој деци оставити мању државу него ону коју је затекла својим рођењем. Не само да се може, већ се и мора јер је то заправо једини пут, колико год он тежак и компликован био, да би се „пристојна и нормална Србија“ створила.
И управо је ту основна грешка Александра Вучића. Иако на моменте сасвим правилно истиче да се у овој земљи не ради довољно, и да пречесто чекамо да нам ствари падну с неба, и он сам упада у исту замку сматрајући да се средство за постизање циља налази изван нас самих. Заправо, највећа грешка Александра Вучића је што Србији не нуди пут ка модернизацији, већ пречицу звану ЕУ. Проблем је, међутим, што у овако озбиљним питањима, која задиру у судбине људи и судбине нација, пречице никада не постоје. Постоје само путеви и странпутице.
Аутор је потпредседник Демократске странке Србије
