Прочитај ми чланакНедавно признање градоначелника Крагујевца Радомира Николића да је свастику поставио за директорку јавног предузећа и при том рекао ‘’да у њу има највише поверења’’, још једном је отворило питање непотизма у српској политици. Овакав став открива манире високих функционера (а и оних ниже рангираних) по којима су за њихове рођаке и најближе пријатеље "резервисана" директорска места, а за друге шта остане.
Судећи према бројним аферама које су се појављивале у медијима, а које откривају муњевите каријерне успоне, чланова ближе и даље фамилије и блиских пријатеља истакнутих носилаца јавних функција на домаћој политичкој сцени, може се рећи да је у Србији политички непотизам постао правило, а не изузетак.
Скоро да не постоји ниједан, широј јавности познат политичар, који свој положај није искористио као пречицу за успон својих најближих. Тај механизам се доста добро “примио” не само на републичком нивоу, већ и на нивоу градова и општина.
У мањим срединама не може да остане непримећено како људи блиски власти преко ноћи постају “стручњаци”, “помоћници”, “саветници” и “директори” ангажовани у фирмама, управама и у делатностима којима се никада раније нису бавили, или истицали као стручњаци.
Фамилија, кумови, свастике и зетови политичара и даље су на руководећим позицијама, па градови, а и сама држава више личе на породичне фирме, него на озбиљну и одговорну јавну службу.
Бесконачни списак злоупотреба
Најсвежији пример запошљавања родбине, открио је бивши градоначелник Крагујевца Верољуб Стевановић, када је на седници локалног парламента оптужио Радомира Николиће да је пре 20 дана запослио пашенога на месту координатора у ‘’Паркинг сервису’’,а раније и свастику као директорку Јавног Стамбеног предузећа .
У нашем језику ова појава је добро позната као ‘’ухлебљавање’’, те је тако Николић уз свастику, обезбедио још једног члана фамилије пре званичног напуштања градоначелничке фотеље. Ове оптужбе, Николић не да није негирао, већ је сам себи честитао речима ‘’она води предузеће у ком су паре Крагујевчана, морао сам неког свог да ставим, а у њу сам имао највише поверења’’. Ништа мање поверења нема ни у кума Николу Дашића, коме је ‘’утабао терен’’ за градоначелничку функцију на предстојећим локалним изборима. Да не остане недоречено, и сам Николић је до своје функције дошао преко рођачких веза.
Кркобабићи су још једна позната политичка лоза, која је специјализована за област комуникација, предузетништва и менаџмента.
За само три године Стефан Кркобабић, унук некадашњег потпредседника владе, Јована и син Милана Кркобабића, у време кад му је тата био директор Поште Србије, “превалио” је пут до потпредседника Привредне коморе Београда. Његова каријера је ишла од Центра за економску политику ПКБ, преко позиције менаџера за социјално предузетништво, да би након тога освануо на позицији потпредседника Привредне коморе Београда. Његова успешна каријера је настављена, па је у мају 2019. именован за в.д. директора Јавног предузећа за развој планинског туризма “Стара планина” у Књажевцу.
Председник покрајинске Владе Игор Мировић лично је пре две године потписао решење којим је његов брат именован за члана Надзорног одбора у Јавном предузећу Воде Војводине, а пре само недељу дана, запослио је и снајку. Он је супрузи свог брата, обезбедио петогодишње радно место на позицији заменика правобраниоца Аутономне покрајине Војводине.
Српски политичари ангажовање своје фамилије и пријатеља у јавности представљају као ‘’људе од поверења’’ покушавајући на тај начин да замаскирају непотизам. Алексанадар Шапић је на парламентарним изборима 2016. као градоначелник Новог Београда , на изборну листу ставио оца, мајку и рођака, а тада је чак изјавио и да му је жао што не може и рођеног брата да има на листи. Њега је, како је тада рекао, ‘’спречавало то што има пребивалиште у Земуну’’.
Исти сценарио са ‘’родбинском изборном листом’’ применио је и председник општине Стари град, Марко Бастаћ, када је на изборима 2016. године (у то време члан Демократске странке) на листи имао, по сопственом признању, пола фамиље. Он је кандидовао супругу, свастику, кумове, рођаке, кумову мајку и у томе није видео сукоб интереса. После избора, чланови његове фамилије добили су и одборничке мандате и функције на општини Стари град.
Српска јавност је 2013. године брујала о запошљавању уже и шире фамилије Сулејмана Угљанина, док је био министар без портфеља у Влади Србије. Он је тада, како су преносили медији, у општини Нови Пазар запослио своје ћерке, зетове снајке, браћу, братанице и братанце и другу ширу родбину.
— СРБИН инфо (@srbininfo) June 10, 2020
Јавност треба подсетити и на случај директора Београдске пословне школе Ђуре Ђуровића, за ког је Агенција за борбу против корупције утврдила да је 2018.‘’сам себе изабрао за директора’’, а сина за асистента. Ђуровић је тада изјавио да није у сукобу интереса, јер није ‘’у крвном сродству сам са собом’’. Преко партијско-рођачких веза у Београдској пословној школи посао су добили рођаци високих функционера, међу којима снајка Томислава Николића, сестра Ивице Дачића и син Вељка Одаловића генералног секретара Министарства спољних послова.
Директор Трговинско угоститељске школе у Лесковцу, Градимир Илић, својевремено је запослио сина, снаху, брата, сестричину, као и децу просветног инспектора. Очигледно је да механизам политичког непотизма у Србији савршено функционише годинама уназад, а запошљавање фамилије не зауставља се на једном члану.
За разлику од друштава у којима се строго поштују закони и правила и у којиима се често дешава да јавни функционери моментално подносе оставке чак и када у медијима само освану афере тог типа, у Србији таквих случајева преузимања одговорности нема. Политичари у Србији по овим питањима остају неми, замењују тезе, говоре да су процедуре испоштоване итд, итд.
Политички непотизам је идеална подлога за распламсавање корупције. Ове две појаве су уско повезане и међусобно се преплићу, а када политички непотизам цвета, логично је да ће и корупција имати свој пуни развој.
