Али то што му Балкан испрва није био интересантан, није значило да није морао да се њиме бави, јер је аустријско-руска борба око премоћи над тим просторима уносила раздор у Лигу три цара – савез Немачке, Русије и Аустроугарске – који је Бизмарк видео као кључну полугу за тадашњи немачки интерес да изолује Наполеонову Француску.

Скоро век и по касније, наследница „гвозденог пруског канцелара” настоји да не препусти случају и другима то на коју ће страну Балкан, нарочито државе настале распадом Југославије.

Кад су пре две године канцеларка Ангела Меркел и шеф немачке дипломатије Франк-Валтер Штајнмајер сазвали конференцију о западном Балкану у Берлину, започели су такозвани Берлински процес, у којем настоје да подстичу земље некадашње СФРЈ и Албанију на сарадњу која ће им помоћи на путу ка чланству у Европској унији.

Како се може сазнати од немачких дипломата у Берлину, циљ Немачке јесте да регион максимално стабилизује на путу ка ЕУ, али и да уједно умањи утицај Русије. Међутим, поприлично је различито како то чини у којој држави, као и како на те земље гледа немачка јавност.

Словенија може да забрине Берлин само ако су њене банке неликвидне па прете стабилности еврозоне, док се не схвата трагично кад словеначки председник Борут Пахор угости руског председника Владимира Путина, упркос санкцијама које је ЕУ увела Русији.

И Хрватска традиционално има „попуст” у Берлину. Понашање Загреба у току избегличке кризе, потом блокирање Србије у преговорима о чланству у ЕУ, као и ужарена националистичка реторика у току предизборне кампање, нису баш радовали Берлин. Ипак, јавне критике су изостале. 

ОПШИРНИЈЕ У ШТАМПАНОМ И ДИГИТАЛНОМ ИЗДАЊУ