Прочитај ми чланакПрошло је двадесет година од дана када је Србија, по мишљењу многих, била на ивици грађанског рата. Као одговор на протестне шетње грађана, које су због изборне крађе организовали опозициона коалиција „Заједно“ и студенти (и који ће трајати три месеца), режим Слободана Милошевића аутобусима је у Београд довезао своје присталице на тзв. контрамитинг.
Прошло је двадесет година од дана када је Србија, по мишљењу многих, била на ивици грађанског рата. Као одговор на протестне шетње грађана, које су због изборне крађе организовали опозициона коалиција „Заједно“ и студенти (и који ће трајати три месеца), режим Слободана Милошевића аутобусима је у Београд довезао своје присталице на тзв. контрамитинг.
У сукобима је смртно претучен опозициони демонстрант Предраг Старчевић, а Ивица Лазовић остао је трајни инвалид.
Корак по корак, док вуче леву ногу у истрошеним ципелама, а повез му придржава одузету руку, Лазовић је, како пише Слободна Европа, приближава се новинарима у Кнез Михаиловој улици у центру Београда, истом оном месту на ком му је социјалиста који је дошао на позив Слободана Милошевића, пуцао у главу.
„Нико ми није давао две године да ћу живети. Ево на данашњи дан, 24. децембра истиче пуних двадесет година“, започиње Лазовић своју причу.
Тог дана 1996. године планирао је да се придружи демонстрантима који су на улицама месец дана уназад протестовали због изборне крађе, али на месту трагедије се затекао случајно.
„Био сам овде сваки дан, али сам тих дана имао свињску даћу код нас кући и имао сам пуно чварака. Понео сам их покојном Звонку Остојићу и овима из Српског покрета обнове што су погинули, наручили су ми и ја пон’о две и по киле њима и сигурно три киле да се овде почастимо“, сећа се.
Био је то дан када је Слободан Милошевић организовао контрамитинг у центру Београда.
„Комбијем смо дошли ту близу, паркирали смо се у овој улици иза нас и кренули према СПО-у. Нагло сам се окренуо да видим ди су ми ови што смо дошли заједно и у том моменту сам добио метак и пао доле. Да се нисам нагло окренуо, погодио би ме право у чело. То је последње што се сећам овде ди стојимо сада“, каже Лазовић.
Снимак на ком Живко Сандић, активиста СПС-а који је дошао из Врбаса, испаљује метак у Ивицу Лазовића, обишао је свет. Видели су се касније на суђењу.
„Питао сам га – зашто брате пуца на брата, каже – нисам хтео… Тако ми је нешто одговорио.“
Живко Сандић осуђен је на две године и четири месеца затвора због изазивања опште опасности, али је после краткотрајног притвора пуштен да се брани са слободе. Иако је због њега остао тежак инвалид с одузетом левом руком и једва покретном левом ногом, Лазовић каже да му је опростио. Данас не жали ни због месеца шетњи, ни због тога што се кобног дана затекао на овом месту.
„Ништа није било узалуд, морало је тим током да иде… Ни секунде немам ниједну реч кајања, ни жалбе.“
„Стварно не знам шта је Слободан Милошевић тада мислио, осим да ће та маса људи (контрамитингаша – прим.ред.) да престраши демонстранте. То се наравно није десило, осим што је град и Србија била на ивици грађанског рата“, каже Гордана Суша, ауторка филма „Пиштаљка јача од пендрека“ који је документовао тромесечне догађаје у Србији.
На улицама до пред почетак контрамитинга, скоро да није било полиције. Тог је дана један од лидера коалиције „Заједно“
Зоран Ђинђић сишао из просторија Демокраске странке на Теразијама, међу опозиционе демонстранте.
„Да није сишао и буклавно их позивао, а то је била једна непрегледна маса људи, да иду према Тргу републике било би свашта“, каже Суша.
Када се приближио моменат у ком ће се Милошевић појавити на бини на Теразијама и на скандирање присутних „Слобо ми те волимо“ изговорити чувену реченицу „Волим и ја вас“, кордон полиције почео је да потискује опозиционе демонстранте.
Од батинања је преминуо демонстрант Предраг Старчевић. Његово тело пронађено је на мосту Газела, а режимски медији тврдили су да је умро од срчаног удара.
Милошевић наредних дана забрањује шетње, слике батинања постају све чешће, а на улице излазе и водени топови упркос температурама испод нуле. Но, грађани и студенти, који су организовали засебне шетње, нису одустајали.
Иако више нису могли да крећу у шетње од платоа испред Филозофског факултета, односно Трга републике, грађани су налазили начине да протестују. У пола осам, када је почињао централни дневник РТС-а, лупало се у шерпе, у Коларчевој је била дискотека „Код Плавог кордона“, грађани су доносили храну и чајеве.
Да ли су схватили величину жртве Ивице Лазовића? Српски покрет обнове му је у почетку финансирао рехабилитацију, а онда су се, каже, сви разишли. Новинари Слободне Европе су га посла рзговора испратили кући. Од центра града до свог села Бољевци крај Сурчина, промениће неколико аутобуса.
„Имам туђу негу и помоћ, са тим примања изађу 17 и по хиљада један део. То је 34 хиљаде отприлике. И задовољан сам. Није важно колико примиш пара него колико можеш да се растегнеш“, каже Лазовић уз осмех.
СПС, који се никада није оградио од свог активисте који је пуцао, од 2008. је поново на власти, а Лазовић до данас није успео да наплати одштету за оно што му се догодило. Цео видео и текст погледајте на сајту Слободне Европе.
