Прочитај ми чланак
(Двери српске)
Врло битне подударности наводе нас на занимљиво размишљање да је ЛДП у Србији данас оно што је КПЈ била у Краљевини Југославији.
Aналогију као логички метод посредног закључивања можемо користити када упоређујемо различите историјске догађаје, процесе или личности. У том погледу нашу је пажњу окупирала једна историјска аналогија која се може направити између политичких идеја и деловања Комунистичке партије Југославије у Краљевини Југославији и нама савремене Либерално демократске партије у Републици Србији.
Невероватна подударност у неким од најважнијих одлика њиховог политичког деловања, наводи нас на занимљиво размишљање о томе да је ЛДП у Србији данас оно што је КПЈ била у Краљевини Југославији.
Идеолошка задојеност и заслепљеност
Оно што се заиста мора ценити код ЛДП-оваца, и вероватно једино, јесте искреност њихових уверења. Многи чланови ЛДП-а, а пре свега омладина, налазе се тамо јер искрено верују у исправност програма своје партије, у добронамерност и моралну чистоту Чедомира Јовановића. Наравно, да су функционери само обичне партијашке мутикаше, који би колико сутра постали најватренији русофили рецимо, када би им се то политички и финансијски исплатило. Али је чињеница да се људи који су из уверења пришли ЛДП-у налазе тамо у далеко већем проценту него људи који се из уверења налазе у било којој другој идеолошки блиској партији у Србији.
О идеолошкој задојености комуниста не треба уопште трошити речи. Једина разлика је што су они заиста сви били искрени комунисти, чак и највиши функционери и тако је било бар до освајања власти 1945. године. Били су то идеолошки чврсто опредељени људи, који су за своју идеологију били спремни да погину и поднесу страдања.
Тачно је да у ЛДП-у не постоји толико јака идеолошка чврстоћа, али она данас не постоји ни у једној другој партији. Међутим, проценат чланова ЛДП-а, који су то постали од пуноће срца, далеко је већи него такав проценат у СНС-у, СПС-у, ДС-у или било којој другој програмски блиској партији у Србији, чије се чланство умножава искључиво на личној користи. У случају ЛДП-а, поред користољубља које несумњиво постоји, убеђење је ипак најважнији мотив за учлањење у партију, и тиме се не може похвалити ниједна од горе поменутих странака.
А будући да је идеологија комунизма данас само ружна успомена, као што ће ускоро постати све оно на чему ЛДП заснива своју политику, јасно је да је заслепљеност важна сличност ондашњих комуниста и данашњих ЛДП-оваца.
Москва и Вашингтон
Несумњиво једна од најважнијих подударности ове две политичке појаве јесте инострани газда или господар.
КПЈ је апсолутно сваки свој став заузимала по директиви из Москве и сваки потез повлачила после наређења отуда. КПЈ је била толико послушна Коминтерни из Москве да се то често граничило са апсурдношћу. Тако се, на пример, ова странка у Југославији од 1924. године залагала за разбијање Краљевине као версајске и империјалистичке творевине, док после Седмог конгреса Коминтерне (1935) они добијају наређење из Москве, да се залажу за државотворну целовитост Краљевине Југославије и то постаје истог момента њихова партијска линија.
Притом, треба подсетити да су југословенски комунисти добијали плату из Москве, логистичку помоћ и сваку могућу подршку.
Слободно можемо рећи да и ЛДП данас има своју Москву и своју Коминтерну који се налазе у Вашингтону, те да је ово једна од њихових важнијих подударности.
Совјетски или европски рај
Вероватно је најзначајнија храна која је хранила комунистичке желуце било погрешно уверење да је Совјетски Савез створио рај на земљи. Комунисти су били дубоко убеђени у огромну снагу совјетске економије, највиши стандард совјетских грађана и уопште у то да је Совјетски Савез створио најидеалније услове за живот својих становника од било које друге земље у историји света, и да је самим тим до доказ исправности њихове идеологије.
Зато су неки паметни антикомунистички политичари тог времена предлагали као најефикасније средство за борбу против комунизма, да Краљевина Југославија финансира екскурзије младих комуниста у Совјетски Савез, јер су били чврсто уверени да ће се многи од њих после једног непосредног сусрета са совјетском бедом страховито разочарати и отрезнити од свог комунистичког пијанства.
На комунистичку опијеност СССР-ом данас умногоме подсећају ЛДП-овци када говоре о Европској унији. Можда би држава Србија данас требало да организује екскурзије младих еврофанатика у државе Европске уније како би својим очима могли да виде како стварно изгледа тај свет. Да виде како тамо нису сви запослени, а како они који су запослени напорно раде, многи и по два посла или по две смене, како штеде, како се породични иметак стиче генерацијама, а не пада са неба, како нема бескрајних ноћних провода, како су кафићи радним данима пусти, а пуни само викендом. Требало би да виде како је то један много другачији свет.
Заиста би требало да проведу неко време у Европској унији и упознају ту земљу које су толико жељни. Можда ће тада коначно схватити да Европска унија није „Земља Дембелија“ у којој је живот идеалан и без тешкоћа и да Отаџбина може бити много лепша и пријатнија од било које стране државе само када млади људи науче да је воле и да се за њу боре, а не да се ње одричу и чекају да им бољи живот донесу странци.
Разарање српске државности
Запањујућа је сличност у односу према српској државности ове две политичке организације.
Комунисти су били главни протагонисти слабљења српске државотворне потентности и разбијања државне целовитости. Комунисти су ти који су отцепили један део Старе Србије и створили републику Македонију, затим започели процес отуђења Црне Горе, Војводине и остатка Старе Србије (Косова, Метохије и Рашке области), који се завршава у нашем времену. Такође су српске земље преко Дрине доделили федералним републикама Хрватској и Босни и Херцеговини, које су касније претворене у независне државе.
ЛДП се данас јавља као настављач овакве политике, односно као политичка организација која већ годинама најјасније и најгласније подржава ове резултате комунистичке владавине и наставља делатност у том смеру залажући се за даљу дезинтеграцију српске државе. ЛДП тражи враћање државних прерогатива Војводини гарантованих комунистичким Уставом из 1974. године, аутономију Рашке области и јужне Србије, чиме служи своме иностраном господару у разбијању Србије, исто онако као што су комунисти служили својим господарима.
Интернационализам, анационалност и атеизам
Неопходност совјетских интеграција чинила је главни садржај спољнополитичке оријентације КПЈ, као што неопходност европских интеграција чини основицу спољнополитичке оријентације ЛДП-а.
Главни циљ КПЈ био је извођење комунистичке револуције и улазак Југославије у СССР, који је са своје стране сањао реализацију светске револуције и стварање Светског савеза социјалистичких република. СССР ће се овакве политике одрећи тек после Хитлерове агресије, када је рат за њих постао пре свега антинацистички са основним циљем уништења главног непријатеља нацистичке Немачке. Зато Стаљин није дозволио КП Француске да 1945. године покуша извођење комунистичке револуције зашта је она у том тренутку имала снаге.
Као прави настављач спољнополитичких идеала КПЈ, данашњи ЛДП се у условима свог времена јавља и показује као најважнији и најчвршћи заговорник уласка Србије у Европску унију по сваку цену. Обе партије су у свом времену најтврђи интернационалисти.
Важан предуслов за неговање интернационалног политичког става јесте анационалност његовог заговарача.
Комунисти су се одрицањем од националног идентитета поносили, тврдећи да су они по народности пролетери, а не припадници историјских народа. Тако и ЛДП-овци данас, колико год тврдили да се не одричу свог српског идентитета или да се њиме поносе, заправо не држе много до њега. Зато и не придају значаја опасности коју по опстанак српског имена (националног идентитета) крије улазак српског имања (националне државе) у атар Европске уније.
Важан предуслов за одрицање од националног идентитета и родољубља зарад интернационализма и космополитизма јесте атеизам или тачније антитеизам.
Комунистичка мисао извире из атеизма и на њему гради читаву идеологију. Међутим, како атеизам од антитеизма дели само један корак, они су га брзо направили. Тако су врло брзо постали богоборци који су зверски прогонили Српску Православну Цркву, док им неке друге тзв. верске заједнице нису сметале, што потврђује антихришћанско порекло њихове идеологије која није могла да подноси постојање Једне Свете, Саборне и Апостолске Цркве у својој близини.
И данашњи ЛДП заузима непријатељски став према Српској Православној Цркви, па можемо закључити да су ЛДП-овци већински атеисти, којима не смета понашање њихових функционера, или антитеисти какви су углавном били комунисти. Њихови функционери у својим јавним наступима показују недвосмислену православофобију и мржњу према свему што је „свето и честито и миломе Богу приступачно“. Овакав однос према Српској Православној Цркви неодољиво подсећа на понашање Комунистичке партије, јер одаје утисак да је СПЦ једина верска заједница која им смета (премда, морамо рећи истине ради, да СПЦ није верска како то пише у законима ове земље, већ Богочовечанска заједница).
Као последица анационалности и атеизма, тј. неукорењености у националном и верском идентитету, јавља се код комуниста идентификација са глобалном идеологијом Интернационале, а код ЛДП–оваца са савременом идеологијом глобализма. Комунисти су хтели да обришу разлике у људским мозговима како би сви становници света постали комунисти са истим укусом и размишљањем, без свог језика, државе и националног идентитета, док ЛДП-овци желе да сви постанемо грађани Новог светског поретка, тј. становници глобалног села, са истим одликама, јер ћемо једино тако постати довољно добри робови њиховим господарима. Први су се клањали црвеној петокраци (пентаграму), а ови други жутој.
Верујемо да смо овим радом успели да дотакнемо суштину аналогије између ове две временски удаљене политичке организације.
Да ли постоје суштинске разлике између КПЈ и ЛДП-а?
Не постоје. Све разлике које постоје (а неке су прилично велике) падају у други план када се упореде сличности. Њихови ставови потпуно су идентични у неким од најважнијих питања.
Поред свега већ наведеног, додајмо и то да су и једна и друга странка сматрале себе авангардом у односу на друге политичке опције, нарочито у односу на идеолошке противнике. Комунисти су највећи бес у Краљевини показивали према југословенским националистима, а ЛДП-овци данас према српским националистима. Тоталитаризам комунистичке партије показао се на делу за време њене власти, а какав би био тоталитаризам ЛДП-а можемо само да наслутимо из њихових јавних наступа, позивања на забране, хапшења, лустрације и разне друге елементе тоталитарне контроле друштва и прогона политичких неистомишљеника. ЛДП се проглашава најдемократичнијом странком исто онако као што су и комунисти тврдили за себе да су највећи демократи. Велики су противници монархије.
Комунисти се нису залагали за легализацију геј бракова, јер тако нешто у њиховом времену није било замисливо, али се зато јесу залагали за промену традиционалне свести о браку и породици на начин који је био у складу са духом тог времена. Чиме су заправо прокрчили пут онима који се данас у Србији залажу за озакоњивање „геј бракова“, јер они опет на тај начин заговарају нову промену свести о браку и породици. Идентичност постоји и у погледу односа према абортусу, као последица антирелигиозног погледа на свет.
Комунисти су опростили свим српским непријатељима и убицама, усташама, шиптарским, мађарским и бугарским окупаторима и другим србоубицама, тако се и ЛДП данас односи према онима који су нас убијали у претходним Одбрамбено – отаџбинским ратовима, одузимајући нам територију и протерујући српски народ са вековних српских земаља.
Занимљиво је, такође, да ЛДП у свом називу користи реч партија, а не странка, као што су и комунисти чинили. Од ситнијих сличности треба поменути до скора доминантну црвену боју, инсистирање на латиници, став да је истина само код њих и да је једино они имају снаге да народ воде правим путем. ЛДП и данас (2013. године) тврди да је Равногорски покрет генерала Михаиловића био издајнички, а да су се једино КПЈ и партизани борили против окупатора. ЛДП такође подсећа на КПЈ када даје себи за право да етикетира политичке противнике као фашисте, што је манир некадашњих комуниста. Подједнак је и значај који су обе организације полагале на моћ пропаганде и бескрајно понављање лажи. ЛДП нарочито подсећа на КПЈ, када говори о Европској унији, што чини на исти начин на који је некада КПЈ лагала о Совјетском савезу.
Тако да поред свих разлика које раздвајају ове две политичке опције (ту пре свега мислимо на непоновљив временски оквир, затим тероризам КПЈ, као и то да је КПЈ била илегална организација, док је ЛДП у Србији већ годинама парламентарна странка) можемо слободно рећи да је ЛДП у Републици Србији данас суштински исто оно што је КПЈ била у Краљевини Југославији.
Да није тако зар би Латинка Перовић, Јово Капичић и њима слични данас подржавали ЛДП? Зар неко мисли да су овакви људи случајно препознали себе у политици ЛДП-а? Сигурно не, сматрамо да је то управо један од најчвршћих доказа да се ради о две суштински еквивалентне организације, које имају једнак предзнак деструктивности и служења страним и антисрпски оријентисаним господарима који добро плаћају и редовно врше своје исплате.
Једноставно ове две партије делују на различитом простору и у различитом историјском тренутку, али сагледајући њихов рад можемо закључити да је КПЈ следила дух свог времена у истом смеру у коме ЛДП данас следи дух свог времена. Дакле, ради се о организацијама једнаког антисрпског, интернационалног, антиправославног, тоталитарног и свеукупно деструктивног духа. Комунисти су у складу са духом свог времена служили Интернационали и Совјетском савезу, а ЛДП-овци данас служе Новом светском поретку и Европској унији.
