Прочитај ми чланак

Миливојевић: Опозиција да размисли о два озбиљна кандидата за председника

0

„Пошто је очигледно да опозиција нема идеју „ко сме да (све њих и нас) погледа у очи“, и леве и десне, и еврофанатике и евронихилисте, и русофиле и натољупце, а да тај и такав има некакве шансе на председничким изборима против Вучића, можда им је мудрије да – ако се, ипак, одлуче да изађу на изборе по сваку цену – поразмисле о два озбиљна кандидата који могу да помире два пола опозиционе Србије“.

Овако политички аналитичар и стручњак за маркетинг Цвијетин Миливојевић анализира могуће стратегије опозиције за излазак на председничке изборе.

PRINTSCREEN

Он у разговору за Данас каже да, у случају да опозиција овако поступи и припреми два кандидата за председника – не би било расипања гласова, а онај који не би ушао у други круг, имао би обавезу да позове своје гласаче да у „плеј офу“ подрже опозиционог кандидата.

„У супротном, Вучић ће их разбити у парампарчад већ у првом кругу јер је он, у свести конзумената овдашњих медијских тровачница, истовремено – и највећи Србин и највећи еврољуб кога је српска мајка у српској историји родила“, наводи Миливојевић.

* Увелико се говори о могућностима за заједнички наступ опозиције на различитим нивоима избора који ће се одржати 2022. године. Колике су шансе за формирање једне опозиционе листе за београдске изборе, може ли се тако спречити расипање гласова?

Пошто је опозиција, и „бојкот“ и „конструктивна“, већ пропустила да раздвајање датума тзв. великих (редовних председничких и ванредних парламентарних) од локалних избора у Београду и још неколико градова и општина „реши“ још у претквалификацијама, као услов свих услова да уопште уђе у дијалог „без странаца“ или „под странцима“, а у оба случаја, заправо, „под спикером октроисаног парламента Дачићем“ – остала јој је само килава нада да ће европарламентарци којима командује европска партија-мајка наших напредњака, притиснути Вучића да то учини!?

Ако локални избори, на којима би требало да се гласа не само срцем, него и вијугама и стомаком, заиста буду раздвојени од избора на којима поданици бистре „високу политику“ на основу онога што им пропагандне тровачнице саспу у мозак, онда јединствена листа опозиције за Београд има смисла. У супротном, било какав излазак на некакве „опште“ изборе – а за очекивати је опет антиуставно наткриљене крилатицом немачких националсоцијалиста из 1936. „Унсерен Киндерн – Дие Зукунфт дурцх АВ“ („Наша деца – Будућност под АВ“ – превод новинара), као што се десило прошле године – има смисла само за утописте, хроничне мазохисте, санчо пансе или адекватно награђене „електричне зечеве“.

* Да ли је добитна стратегија за опозицију да стави фокус на Београд или ту лежи опасност да пропусте озбиљнију припрему за председничке изборе?

Уместо да чека на „милост“ европарламентараца и „самилост“, уставно церемонијалног, председника Србије, опозиција је требало да их „зачикава“, призива, макар једне, изборе пре Нове године, а као свој знак добре воље и спремности на компромис, понуди свој излазак на те неке изборе који би се одржали пре оних што следе почетком пролећа. У том случају, већ бисмо видели на које су то „уступке“ у погледу изборних услова спремни Вучић и његови политички патрони из Европске народне партије, а на тим изборима који би уследили до краја године, испробала би се озбиљност те друге, доминантније преговарачке стране. После тога, опозиција би, у марту или априлу, знала на чему је, а бојкот би јој остао као последњи, али и убитачно јак „џокер“!

* Колико би афера Беливук могла да утиче на опредељење бирача? И раније је било озбиљних афера али је подршка Вучићу остала стабилна, мислите ли да се случај Беливук по нечему разликује?

Не заборавите да одлуку о томе за кога ће да гласа, већински српски бирач доноси на основу онога шта му препоручи Други дневник јавне медијске куће и целодневни 24/7 ружичасти ријелити најгледаније и осталих телевизија са националним фреквенцијама. Покушајте да уђете у кожу тог грађанина: њему је поручено да је та криминална група хтела да убије нашег председника зато што је једини он имао храбрости да јој се супростави! Ех, да: а тај клан су створили, наравно, Ђилас, Јеремић, онај „жути олош“ који још није прешао у напредњаке итд! Како тренутно ствари стоје, једина нада опозицији да постигне неки озбиљни резултат на изборима под садашњим изборним неусловима (а не видим да се ту нешто променило у односу на прошлолетње, нелегитимне, али и нелегалне изборе) јесте да призива и навија за нека инцидентално-акцидентална гибања унутар саме Ес-Ен-Ес.

* Шта ће се, по вашем мишљењу, десити у односу СНС према Небојши Стефановићу?

У „кеч ол“ странци коју, ни у идеолошком ни у политичко-програмском смислу, не можете ухватити ни за главу ни за реп, одлазак нити једног од 750.000 партијских паравојника, макар се он звао и Стефановић др Небојша и, до јуче, словио и за леву и за десну руку противуставног (ко не верује нека још једном прочита члан 115 Устава) председника странке – не би значио ништа. Заправо, не би значио ништа да овде није реч – као у оној „деда за бабу, баба за репу…“ – о рату тајним фиокама, фасциклама и фајловима, у коме јесте да је председник СНС и, у слободно време, Републике Србије, неприкосновен, али и она чистачица која је чистила те фиоке (узмимо да је то др Стефановић) понешто о њиховом садржају зна. Та „деакумулација“, тихо склањање чистачице у неку удобну амбасаду на некој егзотичној дестинацији или избор за почасног „члана Савета федерације“, једно је од могућих решења.

Али, изненадићу вас својом наивношћу: ја и даље верујем председнику свих грађана Србије да ће се, како је већ девет пута обећавао и орочавао се од 2017. наовамо, на следећем конгресу у октобру коначно и отићи са противуставне функције шефа странке и, ратосиљан тог терета, поштено изаћи на председничке изборе на пролеће, са великим изгледима да у тој утакмици и, додуше мало теже, победи. Или да се, ако заиста одлучи да поштује Устав на коме се (уз Мирослављево јеванђеље) заклео и у коме пише да председник Републике има само осам церемонијалних надлежности, а да права власт „станује“ у Влади – и не кандидује за председника Републике, већ да предводи своју партију на парламентарним изборима.