Између ставова које заступају Латинка Перовић и њени истомишљеници и правих либералних вредности нема много додирних тачака.

Наслов ваше нове књиге је У тражењу новог: Индивидуализам и либерални дух у српској култури (1894–1914). Шта сте ви сами током рада на књизи тражили, а шта сте пронашли?

— Као што наговештава поднаслов моје књиге, две деценије пред Први светски рат за Србију нису биле само доба најзад успостављене пуне политичке демократије (после Мајског преврата 1903) и ослобађања Старе Србије у Балканским ратовима 1912–1913. То је и време великог културног процвата, у чијем корену леже индивидуалистичке и либералне идеје широко прихваћене међу образованим, посебно млађим грађанством у свим видовима друштвеног живота, од теоријске мисли и књижевности до практичног политичког деловања. Преврат 29. маја 1903. не би отворио врата демократији да српско друштво, пре свега када је реч о интелектуалној и политичкој елити, али добрим делом и када су посреди шири народни слојеви, већ није било спремно за њу.

Може ли Србија из прве деценије и по 20. века да се пореди са Србијом из прве деценије и по 21. века? И шта овој данашњој Србији највише недостаје из тог времена?

— У поређењу са Србијом од пре сто година, данашња Србија има све оне предности које су природна последица цивилизацијског и техничког напретка. Али Србија с почетка 20. века имала је и неке одлике на којима јој наше данашње друштво може само позавидети. Између 1903. и 1914. у њеном политичком животу активно су учествовали многи од њених најобразованијих и најспособнијих људи. Стојан Новаковић, Љуба Стојановић, Милован Миловановић, Коста Стојановић, Јован М. Јовановић, Миленко Веснић, Јаша Продановић, већ афирмисани као бриљантни професори, научници и писци, били су у том периоду председници владе и министри у најосетљивијим ресорима. Без доприноса ових и других интелектуалаца, који су најмање били професионални политичари, тешко је замислити да би мала, економски неразвијена Србија могла успешно да прође кроз сва искушења Царинског рата са Аустроугарском и анексионе кризе, и коначно их преброди склапањем Балканског савеза и победом у два Балканска рата. Ни у једном каснијем периоду, а сигурно не у последњих петнаест година, у српској политици није било толико знања и памети, а могло би се рећи ни толико правих успеха као тада.

Али многи данашњи интелектуалци, и то они који себе сматрају либералним, вероватно би вам овде приговорили да управо тај политички ангажман у борби за националну самосталност и национално ослобођење показује да није била реч о искреном прихватању либералних и индивидуалистичких вредности. Не чини ли вам се да међу нашим данашњим либералима има много више присталица евроатлантских интеграција него поборника Србије која би тежила самосталности у односу на велике силе, по узору на Србију с почетка 20. века?

— „Либерали” на које ви мислите немају много везе ни са либералним становиштем како се оно схватало пре једног века, и у Србији и ван ње (ја сам у књизи показао да су тадашњи српски либерали били под великим утицајем Џона Стјуарта Мила), а ни са либералним становиштем како се оно схвата данас у западном свету, било у политичкој теорији и политичкој филозофији било у практичној политици. То су најчешће интелектуалци који отворено жале за Југославијом (многи прикривено и за наводно „меким” титоистичким комунизмом), а као свој главни задатак, слично Латинки Перовић, виде критику свега што сматрају српским национализмом. Између овог става, који су Латинка Перовић и њени истомишљеници заступали и када су били на власти као добри комунисти пре 45 година, и правих либералних вредности као што су пуне економске и политичке слободе, владавина права, пуна слобода мишљења и изражавања, толеранција према различитим начинима живота док они не штете другима, итд. нема много додирних тачака.

Ипак, у каквој су вези били национални успеси од пре једног века које ви помињете са либералним идејама тада доминантним у Србији?

— Основна либерална вредност, слобода, у животу се не може тако лако раздвојити на своју унутрашњеполитичку и своју спољнополитичку страну, како нам то можда изгледа док само теоријски посматрамо ствари. Није никаква случајност што је Србија почела да тражи путеве ослобођења од аустроугарске доминације тек када је њено унутрашње устројство заиста постало демократско. Милану и Александру Обреновићу зависност од Аустроугарске (или неке друге велике силе) била је добродошла уколико је могла да послужи као спољни ослонац њихове ауторитарне, изнутра оспораване владавине. Ни српска елита ни шири народни слојеви нису после 1903. године имали разлога да тако гледају на положај своје земље; тежња ка слободи у односу на велике силе постала је много јача са успостављањем демократије, а таква, демократска власт брзо је успела да нађе људе способне да почну да спроводе у дело амбициозно замишљен план осамостаљења од аустроугарског утицаја.

Ви се очигледно слажете са Слободаном Јовановићем који је пред Први светски рат написао да „права снага једне државе не лежи у њеној организацији него у моралним и умним својствима њених поданика”. Какав нам је онда данас морал, а каква памет ове нације?

— Судити о моралу друштва у којем сам живиш врло је незахвално, јер је тешко бити непристрасан и тачно раздвојити оно што је заиста морално неприхватљиво од оног што је само израз донекле друкчијих моралних схватања. Али, када је реч о „памети нације”, бар у једном погледу ствари су колико-толико мерљиве. У данашњем свету основни центри интелектуалног стваралаштва и научног истраживања су велики универзитети, а они се већ више од деценије сваке године рангирају на тзв. Шангајској листи, која обухвата 500 најбољих универзитета на свим континентима, рангирајући их према релативно објективним критеријима у математичким дисциплинама, природним наукама и (само делимично) друштвеним наукама.

„Памет нације” се, према томе, бар делом може сагледати кроз успех њених универзитета, а већ летимичан поглед на Шангајску листу показује нам колико је тешко мањим и сиромашнијим друштвима да у овом погледу држе корак са развијеним светом. Рецимо, од 400 првих универзитета на листи, преко 310 је из свега 11 држава: америчких је чак 125, британских 33, немачких 28, кинеских 27, аустралијских 19, француских и канадских по 18 и више од 40 из Холандије, Јапана, Италије и Шведске. Насупрот томе, у првих 400 је свега 6 источноевропских универзитета, укључујући ту и Русију. То су Московски државни универзитет (осамдесет шести, једини у првих 100), Карлов универзитет у Прагу (рангиран у групи од 200 до 300 најбољих) и четири универзитета рангирана у групи од 300 до 400 најбољих: Санктпетербуршки државни универзитет, Варшавски универзитет, Београдски универзитет и Јагјелонски универзитет у Кракову.

У 400 најбољих светских универзитета нема, дакле, ниједног из многих европских држава које су некад биле део комунистичког света: Мађарске, Словачке, Румуније, Бугарске, Хрватске, Словеније?

— Не, као што нема ниједног из Грчке: два мађарска, два грчка и један словеначки универзитет рангирани су у групи од 400 до 500 најбољих, и то је, уз шест поменутих, све што се тиче Источне Европе односно Балкана. Када би бар по неким економским и социјалним показатељима Србија међу европским државама била приближно тамо где је Београдски универзитет у европској академској заједници, јасно је да би нам свима било далеко боље него што јесте. Успех БУ тим је већи што су средства којима он располаже знатно мања него код других универзитета међу 400 најбољих: за већ поменуте земље то је очигледно, а ништа је мање тачно и за преосталих девет европских земаља чији се универзитети налазе међу првих 400 (Белгија, Данска, Швајцарска, Аустрија, Финска, Норвешка, Шпанија, Португалија, Ирска).

Када се има у виду колико је Србија сиромашнија од свих тих земаља, успех БУ последњих година прави је подвиг. Зато би било природно очекивати да држава, упркос садашњим тешкоћама, повећа улагања у научне пројекте БУ и тако му омогући да даље напредује и обнавља свој кадровски потенцијал: то је инвестиција која би се, у релативно кратком року, вишеструко исплатила. Нажалост, о томе се уопште не мисли, већ се на БУ гледа исто као на јавни сектор у целини, без увиђања да у његовом случају не би требало прибегавати решењима (рецимо, смањивању броја запослених за 10 посто) која могу озбиљно довести у питање његов садашњи успешан рад.

На шта тачно мислите?

— Упркос скромним средствима, Београдски универзитет данас добро ради и зато што факултети, поред буџетског финансирања, имају и сопствене приходе којима самостално располажу. Нови закони, неки већ донесени а неки у припреми, који се тичу јавног сектора (државне управе, школства, здравства итд.) срећом не дирају у ово решење, неопходно да би факултети могли на време да одговоре потребама наставе или научног истраживања које се не могу увек унапред предвидети и уклопити у буџетску рачуницу. Али универзитету је исто тако неопходно да му се остави да сам пронађе начин како да се смање буџетска средства намењена запосленима а да се што мање угрозе потребе наставе и научног рада. То није само у складу са аутономијом универзитета, него је и једини начин – уз повећавање средстава за већ афирмисане научне пројекте – да БУ и даље задржи свој садашњи висок квалитет и настави да напредује. Они који су у влади задужени за реформу јавног сектора морали би да схвате да БУ није исто што и неко јавно предузеће са енормним вишком запослених који су се ту нашли по „страначкој линији”.

У светлу свега што сте казали, како коментаришете одлуку Агенције за реституцију, коју је потврдило и Министарство финансија, да се Београдском универзитету не врати ниједна од многих задужбина које су биле његово власништво док их комунистички режим није национализовао?

— Ова одлука двоструко је забрињавајућа: она је жалостан доказ неспремности да се најзад стави тачка на пљачку приватне имовине после 1945. године, а уједно је и знак неразумљивог ниподаштавања Београдског универзитета као централне инститиције високог образовања у Србији. БУ се, наравно, жалио на ту одлуку и Управном и Уставном суду, и желео бих да верујем да ће и један и други суд исправити очигледну неправду (и велику материјалну штету) која је универзитету тиме нанесена.

Ви као да мислите да у власти уопште нема много разумевања за културу и науку. Ако је тако, како је до тога дошло? Зар није једна од основних нада демократске опозиције из деведесетих година, којој сте и ви припадали, била да ће с Милошевићевим падом наступити доба правог разумевања између власти и културе?

— Равнодушност свих влада после 5. октобра 2000. према култури можда је моје највеће разочарање. Ни данас не разумем зашто од тада до данас држава не само да није финансирала ниједан велики културни пројекат од националног значаја, чак ни када они нису много коштали, него је и неопростиво дуго била равнодушна према урушавању кључних културних институција (Народни музеј, Музеј савремене уметности, а низ година и Народна библиотека) као да је се то практично не тиче.

Тачно је да је садашња влада предузела кораке да се најзад реши питање музеја, и ту јој се мора одати признање. Ни она, међутим, није показала да има праву културну политику. Да има, зар би пропустила да једном великом ретроспективном изложбом обележи стогодишњицу смрти Надежде Петровић, што би била прилика да се поново сагледа њен опус у целини, да се приближи младим генерацијама, које досад једва да су могле да упознају ову велику уметницу и, најзад, да се бар део те ретроспективне изложбе затим прикаже и у некој од европскиух ликовних престоница? Или, да наведем само још један пример, да ли било где осим у Србији било могуће да држава упорно одбија, а реч је о смешно малим средствима, да финансира издавање најстаријег књижевног часописа у Европи Летописа Матице српске?

Југославија већ две деценије није архивирана, чак напротив отровне стрелице севају и из Београда, и из Загреба, и из Сарајева. Не улазећи сада у то ко је крив за распад СФРЈ, хоћу да вас питам шта је Србија изгубила уласком у Југославију?

— Са временске дистанце од близу једног века, изгледа јасно да је формирањем југословенске државе 1918. Србија више изгубила него добила. Држава која је тада створена била је толико хетерогена по етничком саставу, вери, социјално-психолошким одликама и културним традицијама да је од самог почетка њена будућност била неизвесна. Непомирљиве политичке супротности између српске и хрватске политичке елите испољиле су се већ приликом доношења првог устава нове државе, Видовданског устава из 1921, а затим су се само продубљивале, да би доживеле крвав расплет геноцидом над Србима у Павелићевој НДХ.

После 1945. Југославија је обновљена као комунистичка диктатура, у којој су недемократско устројство и идеолошка фикција „братства и јединства” били непремостива препрека свакој рационалној расправи о српско-хрватским и другим међунационалним односима. Када је нестао комунизам и с њим вештачки одржавано државно јединство, распаду Југославије кумовали су исти они аргументи који су се с хрватске стране износили у расправи о Видовдансом уставу. То је најбољи доказ да је југословенски пројекат био илузоран 1990. као и седамдесет година раније. Србија је стварањем југословенске државе после Првог светског рата изгубила шансу да настави да се развија као самостално демократско друштво, које је имало све шансе да мирним путем напредује и на економском, и на социјалном, и на културном плану. Негативни ефекти тих тешких деценија, у којима је сваки напредак био под знаком питања због крхкости државног оквира, не могу се избрисати. Али би бар требало да нас увере да је за Србе југословенство било и врло скупа идеолошка заблуда и потпуно промашен политички пројекат.

Јесте ли се покајали што сте се уплитали у политику? И кад смо као држава направили највећу грешку?

— Ни најмање, али сам задовољан што сам из ње на време изашао. А што се тиче другог питања, никад не постоји само једна грешка те врсте: али мислим да је фатална заблуда свих српских лидера у последњих четврт века што нису изградили механизам који би им омогућио да најважније одлуке не доносе потпуно сами.

Извор:  Објављено у „Недељнику“ 01. октобра 2015. – Ненад Чалуковић

Ознаке: леон којен, Ненад Чалуковић, политичке странке, српски либерали, српски лидери