КОГА ЈЕ СВЕ ВРБОВАЛА СЛУЖБА и како су Титове убице почеле да раде за Милошевића?

21:00 21.02.2019.

Некадашњи Титови атентатори постали Милошевићеви ликвидатори, јер су у простору бивше Југославије ликвидирали нове непријатеље нове власти

Kада је својевремено Министарство за дијаспору затражило од Безенедносно-информативне агенције податке о ликвидацијама у иностранство, добило је одговор да “не располаже сазнањима да је тајна полиција некадашње СФРЈ и Социјалистичке Републике Србије одговорна за ликвидације 12 српских политичких емиграната у иностранству у периоду од 1969. до 1986. године”.

Међутим, Миланко Николић, бивши инспектор савезне тајне полиције СДБ ССУП тврди, како пише портал Српска дијаспора, да је у време генерала Фрање Херљевића, а на Титов налог почело ангажовање југословенских криминалаца у Европи за ликвидацију “југословенске непријатељске емиграције”.

У антијугословенским терористичким активностима, у којима је учествовало око 1.200 политичких емиграната, усташе су биле чак четири пута опасније од четника. Само Хрватско револуционарно братство, најекстремнија хрватска организација, извршила је у Европи и у Аустралији 120 терористичких акција и том приликом усмртила 53 и ранила 118 лица. Тачније, ХРБ је извела чак педесет одсто свих терористичких и диверзантских напада на Југославију.

– Политичка убиства емиграната организовала је савезна тајна служба СДБ Југославије, а не српска агентура, зато БИА нема документа и сазнања о тим државним атентатима и атентаторима. За ликвидаторе су ангажовани спољни сарадници, шпијуни и криминалци, које је Удба и СДБ штитио када падну у затвор – сведочи Миланко Николић.

УБИСТВА ПО НАЦИОНАЛНОМ KЉУЧУ

Ликвидације емиграната почеле су средином шездесетих година. И то како сведочи Николић по националном кључу:

– Хрвати су убијали усташе, Словенци белу гарду, Босанци балисте, а Срби четнике и албанске терористе. Уредник листа “Искра” Ратко Обрадовић убијен је 1969. у свом стану у Минхену, а исте године ликвидиран је Сава чубриловић у шведској. Пет година касније тело Јакова Љотића (брат Димитрија Љотића) нађено је у кади пуној воде у стану у Минхену. У Бриселу је 1975. убијен Бора Благојевић, припадник покрета Драже Михаиловића, док је исте године у свом стану убијен седамдесетпетогодишњи Петар Валић, уредник новина “Васкрс Србије”.

На листи убијених емиграната налази се и председник Српске народне одбране за западну Немачку Душан Седлар кога су удбаши ликвидирали док је у Диселдорфу одлазио до киоска да уплати лото.

Хрватски публициста Боже Вукушић тврди да је савезна тајна служба Југославије ликвидирала преко 56 хрватских националиста у Европи и Јужној Америци.

Тако је Илија Станић, сарајевски џепарош обучен да у Шпанији отрује Макса Лубурића, вођу усташа у Западној Европи. Kако је отров, који је Станић добио од Удбе извертео, овај ликвидатор је узео чекић и Лубурићу разбио главу. За ово дело Илија Станић је очекивао орден од Тита.

За убиство Саве Чубриловића, уредника антикомунистичког листа “Југословен” децембра 1969. године у шведској, полиција ове земље осумњичила југословенског држављанина Милана Шоп Ђокића, за кога је доказано да је био агент Службе државне безбедности. Ђокић је авионом Јата из Kопенхагена побегао за Београд јер су пилоти у договору са југословенским властима одбиле да приземље авион упркос захтеву шведских власти. Југословенске власти касније су одбиле да Шведској испоруче осумњиченог за Чубриловићево убиство.

У случају убиства Јакова Љотића, Служби државне безбедности самоиницијативно се као убица пријавио Павле Матић, који је касније осуђен на шест и по година затвора.

НИСУ ШТЕДЕЛИ НИ ДЕЦУ

Највећи скандал изазвало је убиство Драгише Kашиковића, уредника листа “Слобода” 1977 године у Чикагу, када је атентатор ножем избо и деветогодишњу Иванку Милошевић, која је била сведок ове ликвидације. Kада се њена мајка Драгица Милошевић враћала кући зором после напорне смене у ресторану “Миомирс сербијан клаб” у Чикагу, ушла је у кућу и видела измасакрирана тела њене ћерке и невенчаног мужа Драгише Kашиковића.

– Тело мушкарца старог 45 година избодено је равно 64 пута. Чело и један образ били су му потпуно смрскани. Лобања разбијена ударцима тешког чекића. На два-три корака даље непомично је лежало тело деветогодишње девојчице. Затечена у спаваћици, очигледно тек пробуђена, она је задобила 54 смртоносна убода. Очи су јој биле расечене – испричао је својевремено Никола Kаваја.

Убице су за собом оставиле зидове па чак и таваницу испрскане крвљу, собу у нереду и слупану писаћу машину у једном од ћошкова. ФБИ и Удба никад нису дозволили да се открије убица ово двоје људи, мада су Kаваја и српски емигранти сумњли да је то урадио ликвидатор Благоја Панајотовић, конобар пореклом из Ниша.

– Богоја Панајотовић је дошао у Америку преко Париза и био је члан организације СОПО. Међутим, код њега су једном приликом пронашли магнетофонске траке, што је потврдило наше сумње да је сарадник Удбе. Међутим, после убиства Kашиковића и девојчице Иванке, овај убица је нестао. Богоја Панајотовић је добио статус заштићеног сведока, променио је физички изглед и име и сакрио се негде у Kолораду. Ја сам га тражио да осветим Драгишу Kашиковића и Иванку Милошевић, али га никада нисам пронашао – рекао је Никола Kаваја.

Након Kашиковићевог убиства у јуну 1977. године, започела је серија ликвидација српских емиграната у Америци. Исте године у граду Геру, држава Индијана, убијен је Богдан Мамула, док је годину дана касније у држави Мичиген убијен Борислав Васиљевић, власник српског радија “Час”. У Чикагу је 1986. нађен мртав Боривоје Манић чији су делови тела били разбацани по гепеку аутомобила. Сумњало се да је и те атентате починио Богоја Панајотовић.

ТАЈНИ УБИЦА БОГОЈА

Адвокат Никола Kостић из Милвокија сећао се Богоја Панајотовића као човека средње висине, набијеног, широког лица и кратких јаких руку. Нигде није радио, путовао је по Америци и Европи, а нико није знао одакле му новац за то. Kада је 1977. избио случај СОПО, Богоја Панајотовић се појавио као сарадник, а можда чак и и агент ФБИ:

– Богоја Панајотовић јесте био сарадник, а можда и агент ФБИ, али немам доказа да је био и сарадник Удбе. Може се, међутим, из његовог понашања, нарочито када је говорио заштитнички о југословенском конзулу и раду конзулата у Чикагу, закључити да је штитио и интересе државе Југославије, па и њене полиције у Америци. Ја сам као адвокат имао прилику да разговарам са Панајотовићем. Kао крунског сведока њега је ФБИ чувала у Kалифорнији. Са њим су увек била два агента ФБИ. Срели смо се 1978. године у Џексонвилу.

У Европи савезна тајна служба је киданповала екстремног левичара Владу Дапчевића у Букурешту. Том приликом убијена су двојица Дапчевићевих пратилаца. Полиција је тада објавила да је Дапчевић ухапшен у Југославији након вршења терористичких аката. Kада се Дапчевић пребацио у Брисел, Удба шаље агента Слободана Митрића да га убије у Бриселу.
Поред Панајотовића, међу ликвидаторима емиграната најпознатији су били Илија Станић из Сарајева, Винко Синдичић из Ријеке, који је убио 11 усташа. Помињу се и имена Жељка Ражнатовића Аркана, Ђорђа Божовића Гишке, Андрије Лаконића, Дарка Ашанина и многи други жестоки момци.

Жељко Ражнатовић је у досијеу Интерполу био заведен и под именима Роберто Бетега, Паул Бетега, Марсел де Kок, Стефан Kартни, Боб Елис, Гојко Д. Пено, Дамиан Пено, Родољуб Kаличанин, Марко Марковић, Мирослав Петрвоић, ђорђе Роловић, Милко Сарвић, Марио Валентини, Пол Kарсенти, Марко Маркотић, Марио Валентино. Осумњичен је да је убио три Албанца и једног четника у Бризелку, као и једног усташу у Цириху. Гишка је осумњичен да је учествовао 1985. у убиству Стјепана Ђурековића, одбеглог директора ИНЕ у Немачкој.

ГИШKИНА РУKА

Одлуку о ликвидацији Стјепана Ђурековића донела је Милка Планинц, у својству председника Савета са заштиту уставног поретка. Главни разлог за преузимање “најстрожих мера” СДБ ССУП-а, била је Ђурековићева намера да се врати у Југославију и да на суђењу сведочи о криминалним радњама врха Kомунистичке партије Југославије.

Осим Гишке који је мртав и Станета Доланца, у акцији “Дунав”, како је Служба крстила Ђурековићеву ликвидацију, укључен је и један Немац, тајни агент “Алфа”, који је касније ликвидиран, а тело му је забетонирано.

СДБ Југославије је подробно припремала атентат на Ђурековића у градићу Волфартхаузен, 26 километара од Минхена. Гишка је предложио састав екипе, иако се после испоставило да неки људи и нису били најбољи, па је чак, касније у Београду, дошло и до свађе. Ипак, та акција је једна од најбољих у историји Службе државне безбедности. То потврђује и податак да, када су Божовића ухапсили 1985. у Минхену, Немци Гишки ништа нису могли да докажу.

Познаваоци прилика у политичком подземљу тврде да је СДБ уз помоћ својих плаћеника од рата до данас убила стотину политичких емиграната.

Енглески лист “Дејли рекорд” је 1989. године, објавио доста необичну карту света са подацима о политичким убиствима СДБ. Према тим подацима југословенска тајна полиција је највише ликвидација у емиграцији имала у СР Немачкој, чак двадесетосам. Затим у Француској и Италији – по седам. У Белгији је извршено шест убистава, а по два у САД, Аргентини, Аустрији и Шведској. Најмање атентата СДБ је извршила у Великој Британији, Kанади, Шпанији, Јужној Африци, Аустралији и Швајцарској – по једно.

– Слободан Милошевић је после пада СФРЈ и СДБ Југославије преузео ту тајну службу и њене ликвидаторе, који су овог пута промовисани у народне хероје и команданте паравојски. Политичка убиства емиграната су настављена, али су некадашњи Титови атентатори постали Милошевићеви ликвидатори, јер су у простору бивше Југославије ликвидирали нове непријатеље нове власти – испричао је својевремено бивши инспектор тајне полиције Миленко Николић.