Прочитај ми чланак
Како су и зашто неке од наших најпознатијих жена на политичкој сцени одлучиле да се баве баш политиком? То је једно од питања из књиге Дијане Суботички „Тиха већина – животне приче политичарки из Србије”, на које, уз остала, одговара 14 политичарки. Ауторка је већ објавила књигу „Животне приче политичарки из Војводине”. Политичарке су у средишту и њеног академског образовања на докторским студијама у Центру за родне студије АЦИМСИ Универзитета у Новом Саду.
Све је почело од Удружења грађана „Постпесимисти Кикинде”, који су, после интерне радионице, закључили да млади активисти схватају да се без политике не може, јер управља нашим животима. „После пројекта о повећању свести грађана о родној равноправности у фокусу су нам жене из политике и јако смо задовољни реакцијама, јер су политичарке схватиле наше добре намере, као и то да нам је повећање утицаја жена у политици важније од тога преко које политичке организације то остварују, тако да нашим скуповима можете видети жене из партија од крајње левице до деснице, а да се одлично слажу.”
Славица Ђукић-Дејановић је припремала докторат у библиотеци Медицинског факултета у Београду када јој је пришао колега и рекао да је предложио за председника Акционе конференције Савеза комуниста. После тога се нашла на ванстраначкој листи – Демократски покрет жена Крагујевца. Оне су од ње тражиле да носи ту листу, и пошто су сјајно прошле на изборима, ушле су у парламент. Добила је велики број гласова и постала посланик. Онда се Савез комуниста Србије трансформисао у Социјалистичку партију Србије. „Схватила сам да су комунистичке идеје већ преживеле, без обзира на то колико су биле значајне у неком моменту за највећи број наших људи, када је у питању здравство, образовање и било ми је природно да се комунистичка партија трансформише. У СПС-у сам као млада жена, доцент наука, постала пожељна за разне листе за Шумадију.”
Александра Јерков у политику је ушла у средњој школи и не слутећи да ће се политиком бавити професионално. „Укључила сам се зато што сам схватала да то што се дешава деведесетих није у реду, да није нормално. Имали смо осамнаесте рођендане, а ниси могао да изведеш на пиће пријатеље, ни кући да их позовеш да прославиш, а не да се праве нека велика славља.” Желела је да се прикључи борби против Слободана Милошевића. „У Отпору нисам видела свој пут. Заједно са својим најбољим другом отишла сам у Лигу социјалдемократа Војводине. То је било месец дана пре мог 18. рођендана. Ми смо питали да ли можемо да се учланимо, да бисмо хтели да помогнемо борби против Милошевића и то смо учинили. Бавила сам се међународном сарадњом у омладини, одлазила на састанке омладине Социјалистичке интернационале. Неколико пута сам била кандидат омладине за различите функције и тако сам 2007. године била изабрана за посланика у Скупштини Србије.”
Гордана Поп-Лазић је започела политичку каријеру после избора 1996. године, на којима је Српска радикална странка победила на локалним изборима у Земуну. „Нисам била члан ниједне странке.” Али била је упућена у политичку сцену, а када су радикали дошли на власт у општини Земун, нису имали секретара општине и тако је почело. Уследили су парламентарни избори 1997. године. „Нисам била на страначкој листи, а нисам то ни очекивала. Ми смо добили 82 мандата, преговори са СПО су пропали. Војислав Шешељ је ишао на разговоре са Слободаном Милошевићем око могуће коалиције. Излази он из канцеларије, јави ми се и каже да иде на разговоре да види шта ће бити. Пожелим му срећу и кажем да ми јави какав је резултат. Стигла сам кући, кад у шест сати звони телефон, зову ме да хитно дођем у странку, тада сам већ била члан странке.” Гордана Поп-Лазић постала је министар за локалну самоуправу.
Санда Рашковић-Ивић имала је политички узор у свом оцу Јовану Рашковићу, лидеру Срба у Хрватској. После доласка у Београд, била је у ванстраначком крилу ДЕПОС-а, и члан Демократског центра Драгољуба Мићуновића, до прикључења ДЦ-а Демократској странци. Она се прикључила ДСС-у, јер је „садржавао оно што је мени било врло значајно – јак демократски и национални набој. Била сам комесар за избеглице, а после и народни посланик у Савезној скупштини и истовремено сам имала приватну ординацију и бавила се психијатријом”.
И Олгица Батић ушла је у политику због оца Владана Батића. „Морам да кажем да се мој политички пут интензирао тек после смрти мог оца. Живећи са политичарем, неприродно би било да не пратите политику, да вас не занима шта ваш отац који је политичар, ради.” На изборној скупштини Демохришћанске странке Србије у Обреновцу изабрана је за председника. „То сам првенствено прихватила, не због тога што сам себе сматрала неким политичарем, ни дан данас се не сматрам политичарем, могу да кажем да сам законски заступник једне странке и представник некога.” Место председника је прихватила, како каже, због моралне одговорности према оцу и људима који су гласали за њу.
(Политика)
