Минулих дана мења се фокус бриге због пратећих последица тзв. избегличке кризе. Уместо свеприсутне и хвале вредне забринутости за судбину стотина хиљада несрећних људи који лутају према западу и северу Европе, под врелину рефлектора стижу економске последице. Нарочито после одлука мађарских и хрватских власти да затворе граничне прелазе за робни саобраћај. У међувремену је део проблема са мађарским прелазима решен, али суштина спорова остаје.

Ако је могуће да на европском континенту, први пут после пада изолационистичког комунизма, без најаве и једностраним одлукама, било ко и било када затвори границу и онемогући превоз робе или пролазак људи са уредним документима – да ли то значи да је Европа у ризику да изгуби кључну пословну предност у односу на неке друге делове света: извесност и релативно широку слободу кретања и пословања?

Још не знамо одговор на то питање, али допустићу себи да ми нада буде дубља од стрепње. Верујем да нико у Европи, па макар то били и политичари, није довољно луд да не израчуна потенцијалну штету од губитка тако велике предности. Губитка кључног мотива који деценијама гура сваког на свету ко планира озбиљнији посао са извозом да укалкулише Европу као тржиште од толико стотина милиона људи са, у односу на многе друге регионе, прилично издашним новчаником отвореним и спремним за куповину свега, од ајвара до паметних телефона.

Акутне кризе не дозвољавају да људи дигну главу и погледају ширу слику. Међутим, обавеза свих који политику воде јесте да се постарају да дара не буде скупља него масло. Не знам како у Хрватској, рецимо, преводе ову изреку, али сигурно постоји неки живописни израз за то и код њих. Дакле, од тога да ли је орао пао или није, без обзира на то ко је мува, а ко орао, много је важније да ли бркати пословни предузимач из Анадолије зна да његов возач камиона може слободно и на време да превезе робу коју је намерио да прода „на Западу” преко делова Балкана и даље. Поменути Турчин, и његов пандан из Штутгарта, Немац с брковима или без њих, тачно је, не учествују, рецимо, на хрватским, мађарским или српским изборима. Можда они због тога делују помало наивно када их занима само да роба стигне, а не да ли Орбанов Фидес мора да затеже „у десно” да би одбранио део свог бирачког тела „непријатељског преузимања” са екстремније деснице. Не зна вредни човек из Штутгарта ни да Зоран Милановић, као и увек у сличним темама, потпуно погрешно мисли да ће затезањем према Србији намолити неког зајапуреног обожаваоца Руже Томашић да гласа за његове реформисане комунисте уместо, рецимо, за Главаша. Њему то, изгледа свеједно и небитно, чак и када дође у Макарску на море.

Жалосно је, међутим, ако политичари, мађарски, хрватски, српски, словачки или шведски, не разумеју да им и те како зависе политичке шансе и будућност од процена насумично изабраних скромних привредника из Турске и Немачке. Или, још више, од локалних привредника који воле национални набој, али највише воле свој новчаник и озбиљно су љути на политичаре кад им зауставе камион на граници или не умеју да им кажу да ли ће следећег месеца моћи да извезу робу коју су уговорили. У ту робу они су уложили скоро све што имају, судбину породица, и због ње их јуре банке код којих су се задужили зато што су имали сигурне извозне послове.

Не би било добро изгубити из вида још једну важну околност, пре свега нашу унутрашњу. Српски политичари би морали да воде рачуна и о тој врло политичкој ствари. Ако унутар Европске уније државе подижу ограде на националним граница, то ће искористити они који су дубоко против политичке, економске и културне интеграције Србије у западну Европу. То већ организовано чине. Кажу да се Европа срушила. Ваде полуинформације, врло вешто фалсификују анализе о „крају краја Историје”, све да би искористили шансу која се отворила након слома прича о томе како српски домаћин неће моћи да пече ракију када дођу бриселске бирократе да нам запечате дедине казане.

Сада је време за разумност. За прорачунавање тренутне, али и потенцијалне штете од могућег слома концепта Европе (скоро) без граница. То није никаква компликована рачуница. Акумулирано богатство и вредан бренд Европе ће врло брзо изгубити вредност ако концепт буде озбиљно нарушен. Атрактивност Европе ће и у политичком смислу такође пасти. Неко други ће покушати да на томе, политички и економски, заради. Надам се да то знају европски шефови држава и влада. И да то помно прате и такође узимају у обзир и регионални доносиоци политичких одлука.