Прочитај ми чланак
(Србин.инфо)
Куда плови српски брод недавно су најбоље показали премијер и његов заменик Ивица Дачић и Александар Вучић. Први је изјавио да без правих пријатеља, Србија није могла да добије више од бриселског споразума. Други, да не жели да води државу без подршке Немачке…
Да ли Србија заиста нема савезнике или их само тражи на погрешном месту?
– Налазимо се у дуплој заблуди. Прва је да нико не жели да буде са нама партнер, па немамо пријатеље у свету. Друга заблуда је та што партнере тражимо искључиво на Западу међу водећим земљама НАТО пакта, што је једноставно неизводљиво. Сви државни интереси свели су нам се на улазак у ЕУ, који је немогућ не само због притисака из Брисела, већ и због целокупног расположења унутар Уније, где влада велики отпор даљем ширењу – објашњава Душан Пророковић, директор Центра за стратешке алтернативе.
Главни ослонац Србије, сматра Пророковић, могао би да буде Москва, из које у последње време из Москве стижу веома отворене понуде за блиску сарадњу.
– Руска политика према ЕУ се знатно променила у последњих шест година. Док је Москва имала одличне односе са Бриселом, онда су препоруке Србији биле „немојте у НАТО, можете у ЕУ“. Сада се ствари мењају. Односи Русије и ЕУ су лоши и због тога руско руководство и жели да са Србијом има близак однос на обострану корист.
С друге стране, Србија је на корак од тога да својим потезима изгуби све економске привилегије из односа са Русијом, а да од Брисела не добије ништа. Пре свих, пољопривреда и грађевинска индустрија ће доживети велики ударац, а неће имати алтернативу у ЕУ. Слично се догодило и Бугарима – подсећа Пророковић.
Ипак, од блиских односа са неком великом силом, по мишљењу нашег саговорника, још је важније да креирамо другачију регионалну политику.
– Да бисмо поново имали савезнике, пре свега морамо да променимо спољнополитичке циљеве и пронађемо савезнике према тим циљевима. Чак и у окружењу имамо потенцијалне сараднике које смо потпуно занемарили уместо да са њима тражимо заједничке циљеве. Пре свих, ту мислим на Румунију, Бугарску и Грчку. Турска је највећи спољнополитички изазов за Грчку и Бугарску, Мађарска за Румунију, а Албанија делимично за Грчку. Неважно је што су ове земље чланице НАТО савеза, јер су у питању сукоби мимо ЕУ и северноатлантске алијансе. Спор између Румуније и Мађарске је постојао и у време Аустроугарске и никада није решен. За развојем економске кризе, сва ова питања ће поново почети да се отварају – наглашава Пророковић.
Пророковић истиче да ће шанса за проналажење партнера у региону бити још већа са слабљењем НАТО пакта.
– То се већ дешава, а потврда за то су Украјина и Македонија. Да је НАТО јак као 1996. или 1998. године, ове земље би већ постале чланице. Такође, разлике унутар ЕУ постају све веће. Неке државе ће у наредним годинама бити много ближе Србији, пре свих Француска и Италија. И ту треба тражити шансу. С друге стране, можемо да очекујемо да ће односи с Немачком да буду много гори, јер Берлин има друге савезнике на Балкану – закључује Пророковић.
