Прочитај ми чланакПротест, који је одржан 16. септембра, дословце је био ударац у осиње гнездо (што су и потврдиле потоње изјаве градских званичника и других представника власти) а мени донео и незаборавну животну поуку.
У једном тренутку видела сам старију госпођу како узима две банане од једне од девојака које су се ушетале међу окупљене. Младић, који је био поред ње, погледао је и упитао зна ли шта ради, да ли је свесна да јој се примитивци подругују. Одговорила је: “Сине, кренула сам до оближње пијаце да видим има ли која паприка да је остала на некој тезги, спремила бих мало сатараша. Учитељица сам у пензији. Син и снаха раде, али и школују две дивне девојчице. Њима дајем пола пензије, толике колика је. Ове две банане су за моје унучице, а овај горе (упери прстом у Митровића) још је 90-их показао да ништа не вреди, да је болесник, са јасном дијагнозом којој нема лека. Такав мене не може да понизи. Тебе и све вас овде – још мање. Не љутим се ни на ове девојке у нашим дивним ношњама. Нису оне криве што их искоришћавају за плату мању од моје пензије. Ја сад идем својим путем, а ви останите на свом. Видим да ипак има наде. Хвала, децо…“
Као што знамо, протест је био испред зграде Пинка, оне медијске куће која има националну фреквенцију, те као таква учествује у обликовању свести нације, а суштински служи ширењу лажи и инсинуација док накарадним садржајима маскира медијски мрак у Србији.
Недуго пошто је скуп отпочео власник ТВ Пинк је међу окупљене послао младе девојке, обучене у народну ношњу, да нас уместо погаче и соли, дочекају бананама са почетка приче. Остаће нејасно шта је већи доказ немања ичега људског у Митровићу: да ли подсмех онима који су дошли да јасно и гласно изразе своје негодовање или његово неартикулисано и неконтролисано понашање док је са једне од тераса покушавао да не види јасну границу коју је овај протест подвукао. Границу између пристојног, здравог и културног друштвеног понашања у односу на оно друго, „пинковско“, у свему супротно од првог.
Ону драгу, дивну учитељицу, док је мирно одлазила својим путем, испратили су погледи пуни суза и саосећања, али и одлучности. Одлучности да се још јасније повуче граница између људскости и ружичасте шизофреније.
Данијела Перишић,
ОО Двери Младеновац
