Прочитај ми чланак
Кад већ нису могле да се уједине, важно је да патриотске странке не ураде ништа у правцу међусобног затезања односа
Шта може да уради опозиција у Србији, и то она стварна, са постојећим стањем у земљи, које је, као и заказивање ових избора, врло добро испланирано да земљу додатно гурне у провалију из које се тешко може извући, чак и ако се наставе релативно позитивни трендови у окружењу. Такође, још једном ћемо се осврнути на опасности које прете овој земљи, и како се према свему томе и до које мере односе владајуће странке, и оне формално опозиционе – које чине континуитет не само са постокобарском Србијом, што можда и није толико спорно, колико са наставком вођења те политике од 2008, када су се ствари у свету толико промениле да је могуће водити далеко мање понизну колаборационистичку политику.
У веома кратком року Србију чекају избори, парламентарни и за Београд. У том микровремену не може се превише учинити за оне подухвате за које је пропуштено последњих петнаестак месеци, али ипак се може још увек доста тога предузети. У прилично сивим тоновима могли смо да пратимо поновно одбијање ДСС и СРС да подрже идеју Двери за обједињавање патриотске опозиције за предстојеће изборе. Двери су одустале од настојања да са низом мањих политичких и друштвених покрета и организација патриотског профила направе заједнички наступ на предстојећим изборима, које је испланирао СНС и Вучићем на челу, подржан од страног фактора који држи Србију у мекој окупацији.
Та подршка је везана за конкретне противуслуге, а то су настављање погубног економског неолибералног концепта који наставља Лазар Крстић, укључујући и катастрофалан предлог закона о раду (тренутно због реакције јавности и синдиката повучен), предају Косова и Метохије укључујући и северни део, потом наставак неупитног пута ка ЕУ упркос свим чињеницама које говоре да то није у интересу земље под оваквим околностима, затм одржавање недирнутог окупационог апарата у земљи те најзад усиљено и неискрено сарађивање са силама које су нам наклоњене, попут Русије. Томе треба додати и задржавање културне окупације земље, избегавање квалитетне сарадње и културног, а по могућности и економског повезивања српског народа у региону, као и рад на заштити његових интреса.
ПРЕТЊА И ЊЕНИ АКТЕРИ Најзад, на том списку су и непосредне врло опасне претње. То је подстрек промени Устава, који би озваничио отимање Косова и Метохије и зацртао нову позицију Војводине. Можда је од свега најопаснија реализација неког облика регионализације остатака земље, по плану који гурају већ годинама Г17, о чему нас је упозорило саопштење Скупштине АП Косова и Метохије од 3. фебруара. То би, знајући позадину свега тога, био стварни почетак нестанка државе Србије, било каквом облику који би јој иоле сачувао јединство и форму стварне државности и суверености. Најзад, као финале, остатке остатака Србије би страни фактор и домаћи колаборационисти увукли у НАТО или би Алијанса остварила такав оквир уговорних повластица, чиме би се окупација, тада комплетна, могла зацементирати до даљњег.
То би била и коначана гаранција танком слоју најекстремнијих експонената те политике у земљи да су завршили успешно своју мисију и, још важније, да ће бити заштићени од могућих санкција државе и народа коме формално припадају. Државе би у том случају практично нестало, а народ би био и под коначном окупацијом.
Наведени фактори представљају суштинску претњу и Србији и српском фактору у целини јер би се сламањем Србије као државе и српски фактор у Републици Српској и Црној Гори тешко могао одржати чак и на средњи рок.
Овако екстремну форму испуњења наведених драстичних решења чини се да би били спремни да подрже само Чеда Јовановић, Ненад Чанак и Вук Драшковић, а ублажене форме тог сценарија изгледа и Борис Тадић на повратку на политичку сцену. Далеко од тога није ни Динкић, па ни Пајтић, ако говоримо о истакнутијим политичарима. Највећи проблем у томе је што су СНС и Вучић спремни да спроводе, уколико дођу на власт, политику досадашње владе, а то је целокупан наведени сценарио осим инсистирања на уласку у НАТО и извесних задршки око регионализације. Сигурно су, међутим, спремни да иду на промену Устава, што је Пандорина кутија, која, када се отвори у садашњим околностима, може водити и у правцу угрожавања опстанка Србије као државе.
ДВЕ ДЕМОКРАТСКЕ СТРАНКЕ ДС са Ђиласом је извесна непознаница, али је сигурно да изласком Тадића из ње то више није иста странка. Уколико на порталу Новог Стандарда међу ауторима и читаоцима није било превише дилема, укључујући и писца овог текста, о томе кога подржати уочи избора маја 2012 – ДС са Тадићем или СНС са Николићем – много тога се у међувремену променило, и сада је тешко рећи које су од ове две странке мања перспектива за Србију. Већ сад се може рећи да је Ђиласова ДС далеко повољнија за интересе Србије од онога што представљају Тадић и УРС, да се и не говори о остацима СПО, ЛДП и Чанку. Најзад, СПС, о којој је било речи и у претходном наставку, је ту негде близу СНС, али, по мишљењу писца ових редова, ипак нешто повољније решење за елементарне интересе Србије.
Разог би био мања ауторитативност Дачића у странци у односу на беспоговорну, коју има Вучић, што је шанса да се у чланству и нижим функционерима артикулишу и нека решења која не би била по вољи страном фактору и делу руководства СПС. Друго, СПС има, ма како закржљалу, ипак социјалну опцију, која тешко може у пракси да беспоговорно прихвата неолиберална решења у економској и социјалној сфери, за шта је Вучић показао велики ентузијазам. Бајатовић је у геополитичком смислу, антипод Зорани Михајовлић и, што је много важније, има стварну моћ у СПС, за разлику од, на пример, Бачевића у СНС. Да не говоримо да страначких барона попут Михајловићке и носиоца њених геополитичких опредељења не само да нема у СПС већ можда ни код Ђиласа (изузев Пајтића). Међутим, тешко би смо анализом људи у врху СНС, да не говоримо о другим нижим функционерима нашли бољку која би могла, макар у геополитичком смислу да озбиљно дисквалификује ову странку. Управо је преображај Вучића оно што уноси неспокој, посебно имајући у виду ауторитарност у одлучивању у СНС, где став лидера у питањима високе политике чини бар 90 одсто става читаве странке.
Оставио сам као мало вероватну, али ипак хипотетичку могућност новог изненадног мање или више израженог преображаја Вучића – бар за који степен, ако не тотално – ка патриотској опцији, за шта за сад нема видљивих назнака. Уколико се околности појаве, можда би такав преображај могли очекивати и од Дачића, али то су за сада све само хипотезе, далеко од тога да се са остварују у пракси. Према досадашњим искуствима, мало се ко од политичара из патриотске опције који се окретао у супротном смеру враћаона старо. Њихов проблем је однос са носиоцима окупационог система, који временом постаје двосмеран и из тог загрљаја тешко се излази.
Кад је у питању председник Србије Томислав Николић, његови ставови изнесени у интервјуу који је дао 29 јануара за РТС ближи су патриотском блоку, него странкама на власти, и то у више домена. Међутим, јасно је да он балансира и да би се осмелио да подржи супротне ставове од владиних једино ако би имао уз себе јаку опозицију. Када су у питању мање странке на власти попут Јединствене Србије и ПУПС, као и странке Велимира Илића или Карића, они су подређени коалиционим партнерима, али је могуће да би, услед стварања снажног блока против или уколико дође до нових великих уступака и развоја привредне и друштвене кризе, модификовале своју позицију и у новим околностима пребациле се ка државотворној страни уколико се она као таква успе конституисати.
ЗАШТО КОШТУНИЦА НЕЋЕ Вратимо се ономе што представља суштинску опозицију у Србији, којој сада од политичких странака и јачих покрета припадају само ДСС, Двери и СРС. Не бих улазио посебно у разлоге и мотиве ДСС и СРС да не прихвате једино што би било у интересу истинској опозицији свему ономе што је као реална претња наведено. Уједињењем у предизборни блок не само ове три странке већ и мноштва мањих патриотских покрета и организација пре свега је у томе што би се избегло расипање гласова. Рационалне аргументе које износе у врху ДСС о разликама између ове три странке можемо компарирати са 2000. годином, када су Коштуница и ДСС прихватили да се ставе на чело ДОС, упркос далеко већим разликама међу њених 19 чланица.
Разлика између ДСС, са једне стране, и Двери, СРС и осталих мањих покрета, организација и угледних појединаца, попут проф. Комазеца, др Грујичић и њене Здраве Србије или проф. Шеварлића далеко мања него она из 2000. Остаће забележено да је Коштуница, уз сав пијетет и уважавање које писац ових редова има према његовој политици, држању и посебно личности, ипак током 90-тих улазио у предизборне савезе са једним Вуком Драшковићем и Весном Пешић, а да је само у последњих шест-седам година нашег највећег посртања, управо због конфузије на политичкој сцени, бар четири пута рекао судбоносно “не” стратешкој сарадњи и удруживању и то. Године 2007. је као премијер повукао постављање Томислава Николића за председника парламента. Могао је у првој половини 2008 године да формира владу и без избора са СРС, и да, заједно са СПС, настави своју политику око Косова. Он је прихватио нове изборе, што је стоички и демократски чин, али је епилог познат. Неколико месеци пре тога пропустио је да подржи, макар на најиндиректнији и најсуптилнији начин, Николића против Тадића у другом кругу председничких избора, где је Николић, упркос томе што је имао предност у првом кругу, за нијансу поражен, и то у тренутку када је свима било јасно – а што су депеше Викиликса потврдиле – да је Тадићева победа представљала продужену руку страног фактора у отимачини Косова, против чега се Коштуица свим средствима борио.
Могао је и да већ током касне јесени 2012 – када је било потуно јасно да ће нова влада наставити још погубнију политику од претходне у најважнијим питањима – отпочне рад на формирању опозиције на тим питањима. За то су више него сазрели услови у априлу 2013. године, посебно после успелог митинга који је ДСС организовала испред владе а затим и митинга Срба са КИМ 11. маја, да се стави на чело опозиције. Он је то одбио као што је и сада одбијена иницијатива Двери и других покрета за стварање предизборног блока, уз објашњење да, и поред сличости по свим наведеним питањима, нема довољно сродности са другим елеметнима окупљања.
Све ово навео сам без сопственог суда о томе, који је уосталом и небитан, као оквир уз помоћ кога би се у ширем времену сагледале околности у којима делује једна и даље прилично доследна политика на нашим просторима у односу на удруживања и коалиције. Јер политика мора да има циљеве и, наравно, принципе, али ти принципи не би смели да буду изнад и науштрб елементарних циљева, посебно ако су ти циљеви национални и општедруштвени.
ШТА ДВЕРИМА ФАЛИ Са друге стране, може се и наћи оправдање ван адресе ДСС за такву одлуку. И поред све наклоности, мора се признати да, рецимо, Двери, уз огроман напредак у многим доменима, још увек пропуштају прилику да кључно реформишу и унапреде своју инфраструктуру, као и да уведу демократски систем избора на интерном нивоу. Да не говоримо о СРС, која је у кризи, али која је ипак задржала прилично јаку страначку инфраструктуру. Потребна је извесна реформа и модернизација те проширење инфраструктуре и начина организације Двери иако је то интерна ствар сваког покрета који има своје аргументе да се то бар одложи. Не бих стављао у први план то питање, само покушавам да нађем могућа оправдања за врх ДСС да не прихвати стварање патриотског блока и поред стратешке сличности и чак сродности циљева.
Овде треба ставити тачку на разматрање било какве, ако је уопште има, одговорности некога за неудруживање шире патриотске опозиције за предстојеће изборе. Сада је готово у магновењу, у кратком преосталом времену, најбитније да се за изборе остваре што повољније прегруписавање, припрема и снажење свих странака и покрета који представљају стварну опозицију. Најгоре је то што је добар део популације обманут и заведен. Због блокаде медија и деловања оног што можемо назвати меким окупационим апаратом, алтернатива нема адекватног простора да се представи, док о дебатама и супротстављању мишљења на јавној сцени нема говора.
Зато би било изузетно важно да патриотске странке и покрети не ураде ништа у правцу међусобног затезања односа или изношења било каквих оптужби. Јер, ако већ неће бити предизборне коалиције међу њима, треба оставити могућност за међусобну координацију и испомоћ још за време кампање те постизборну сарадњу. Најважнији фактор те сарадње је управо одбрана пред наговештеном променом Устава и низом других питања која се могу покренути, попут угрожавања Јужног тока, приближавања НАТО и др. Дакле, избори су само кратак увод у једно шире стање и борбу која нас очекује. Наравно да нико није а приори против СНС, ДС и СПС, већ против изнетих опасности и неприхватљивих политичких и друштвених процеса и одлука којим се њихова руководства значајним делом приклањају. Оног тренутка, када би нека од тих странака постала опозиција тим опасним подухватима, аутоматски би требало сарађивати са њом искључиво у том домену, а, ако би дошло до заокрета у читавој политици, онда би и они временом постали актер патриотског блока, чак и да се он институционално не формира. Због самог сплета елементарних државних и националних интереса, све странке, покрети и појединци који им теже могли би се сматрати савезницима.
ИПАК ОКУПЉАЊЕ Већ сада у кратком року извесно је да би бар Двери могле око себе да окупе, слично као на Вождовцу, низ других покрета, организација и интелектуалаца. Та синергија би значајно увећала могућности Двери да остваре солидан резултат у датим околностима, а он је унајмањем изражен бар преласком цензуса. И радикали ће се борити за прелазак цензуса, што им сви који имају заједничке идеје о супротстављању наведеним опасностима за Србију, могу од срца желети. Најзад, ДСС има реалне могућности не само да пређе цензус већ и да оствари проценте изнад тога, вероватно не мање од седам одсто, са могућношћу можда и до 10 одсто. Залагање за изузетну корист од прављења патриотског блока, у који би ушле пре свега ове странке, заснивају се на јасној рачуници да, ако било која од њих не пређе цензус, то ће бити велики губитак, да не говоримо о губицима ако би други покрети и групе не пређу цензус. Колико би се тек ту изгубило гласова. Према искуству претходних избора, на којима су Двери и СРС наводно освајале приближно који промил мање од цензуса, док су наводно ЛДП и УРС за мало прелазиле тих пет одсто, јасно је да ће се окупациони апарат тако поставити и арбитрирати. Истински представници опозиције ће се унапред наћи у неравноправном и ризичном положају за прелазак цензуса.
Још увек није изгубљена свака могућност да се око Двери формира макар мања коалиција у којој би били покрет Мирка Јовића, Удружење ратних војних ветерана Србије Жељка Васиљевића, затим покрет бивших сосцијалиста око Владимира Кршљанина, Крајишници на челу са Рајком Лежајићем, потом Здрава Србија на челу са др Даном Грујичић, а ту су и проф. Комазец и његов покрет, Војислав Милошевић и др. Двери преговарају и са Бориславом Пелевићевим покретом Заветници, као и са Ђорђем Вукадиновићем и Слободаном Антонићем. У тој коалицији, некој врсти патритоског блока без ДСС и СРС би био и неко од лидера Срба са Косова, што све има подстицај и подршку у позиву Скупштине АП КИМ.
Истина тај позив био је универзалног карактера и односио се на укупно удруживање патриотске опозиције. У њему је уочено да након избора постоји опасност од промене Устава, тако да је предложено да се тај покрет назове уставобранитељски. Чак и ако се не формира шири патриотски блок, јасно је да су сви наведени, а и они други субјекти који овде нису споменути (на пример, новоформирана Републиканска странка), вероватни савезници у фронту за одбрану устава. Смисао удруживања опозиције је демократизација земље, ослобађање медија, спас привреде и земље, културе, демографске базе и омогућавање владавине већине у интересу (огромне) већине. Такав фронт натерао би режим да се макар прагматски прене и искорачи према интересима народа и земље као и да се почну са јачим супротстављањем налозима и притисцима ненаклоњеног страног фактора. Укупна тежња опозиције и уставобранитељског покрета, ма како у почетку била организована, није само спречавање промене Устава, већ укупно ослобођење Србије.
За сада смо удаљени од тог циља, али он није недостижан. За његову реализацију потребно је, поред даљих промена у међународном окружењу (којих изгледа не мањка, бар што се тиче општих трендова), одлучна спремност да се постојеће стање у земљи промени.
(Крај у следећем наставку)
(Нови Стандард)
