Прочитај ми чланак
Као никад за ових 12 година, порасле су шансе да Србија почне да игра и за своје обесправљене масе, а не само у интересу отуђене „елите“
На крају 2012. године изгледа да је Србија уморна и засићена од мноштва политичкох догађаја, силних турбуленција, изборних суочавања и обећања којима је година обиловала а да највећи део бирачог тела конкретног добитка од тога готово да и није видео. Новогодишњи празници, Божић, потом Српска нова година биће за грађане ретки тренуци да се, макар за трен, политика и бриге оставе по страни, а за стручњаке могућност да се изврши нека сумарна анализа протекле године. Уместо тога, у овом тексту окренућу се будућности, која ће дати одговоре на низ питања која постоје у српској политици и која оптерећују наше друштво.
Мишљења сам да је управо у задњим месецима 2012. године једна дихотомија која постоји у друштвено-политичком животу Србије већ годинама толико нарасла да је кулминирала у таквИм размерама да ће управо њено разрешење морати Да обележи наступајућу 2013. годину. Та противречност биће кључна опредељујућа категорија за формирање две стране политичког света, она ће потиснути у други план сва остала питања, поделе и опредељивања.
Постојало је то питање у Србији и раније, али оно није било толико заоштрено можда и зато што је, за разлику од НАТО алтернативе (где је огромна већина становништва, и поред свих спиновања, упадљиво против), однос према ЕУ имао макар условне симпатије или макар прећутну сагласност значајног а до прошлих година можда и већинског дела популације и свакако упадљиву превагу у оквиру друштвене и политичке елите.
Кључна противречност која постоји у Србији и која се протеклих месеци невероватно заоштравала био је раст између, са једне стране, чврсте опредељености највећег дела не само владе већ и странака које чине парламент ка евроинтеграцијама (готово по сваку цену) и, са друге стране, грађана Србије који одавно посустају на том путу и чији број се (поодавно?!) смањује на све набје испод половине. Наиме, законом спојених судова ситуација на политичком и друштвеном плану, као и ситуација у ЕУ и међународном окружењу у целини, синергијски повећава одбијање српске популације да даље истрајава на ЕУ интеграцијама.
Одлуке Хашког суда подвукле су једностраност најважнијих западних сила према српским државним интересима, што поткрепљује и стално даљње условљавање и притиске на Србију у наставку ЕУ пута. Истовремено, када је у питању Косово и Метохија, инсистира се на правој капитулацији. Иако блокада медија делује као једна врста пригушивача и анестезије, и до ширих маса се све више пробија спознаја о веома ограниченим потенцијалним добицима и у сваком случају несразмерно већим штетама које на економском плану доноси улазак у ЕУ за Србију, чак и ако оставимо по страни кључно питање Косова и Метохије. У том правцу отрежњујуће делују и искуства наших суседа Бугарске и Румуније, који од уласка у ЕУ не само да нису напредовали већ се налазе у вишедимензионалној кризи.
ПРОТИВРЕЧНОСТ БР. 1
У 2013. нашу земљу на ЕУ путу већ чекају конкретну „дарови“ као што је умањење (готово до укидања) царинских баријера у трговини са земљама ЕУ, што може додатно деструисати остатке наше производње и привреде. Да не говоримо о следећим обавезама које проистичу у 2014 – о могућности да странци купују наше земљиште или о томе да би се уласком у ЕУ у потпуности изгубио специјални повлашћени положај за нашу трговинску сарадњу на руском тржишту, као уникатан те врсте у овом делу Европе.
Овде не треба помињати саму кризу концепта и будућности ЕУ као и изнад свега неспремност Брисела и Берлина да уопште разматрају потенцијално проширење Уније после пријема Хрватске. Дакле, јасно је да пут ка ЕУ – који представља суштину и често једину стратегију највећег дела полтичке и друштвене тзв. елите Србије већ више од 12 година – наилази на такве непремостиве тешкоће да се заправо ради о правом ћорсокаку. У исто време се отварају и нове могућности, и то врло лукративне по питању продубљивања економске сарадње Србије са Истоком.
Прерастање светског поретка ка мултиполаризму такође указује да Србија нема разлога да истиче у званичној политици само један безалтерлативни пут. Поготово што нас тамо (у ЕУ), како ствари стоје, заправо и не желе и уз то нам постављају такве услове који се заправо не могу и не требају даље испуњавати из више разлога.
Главна противречност дакле постоји између састава српског парламента – где се сада само посланици ДСС отворено противе наставку оваквих ЕУ интеграција – и, са друге стране, најмање 60 одсто бирачког тела (са тенденцијом раста) који се противи или макар не подржава даљњи ЕУ пут и условљавања. Јасно је да су СНС и СПС – као и лева коалиција у целини рачунајући и ПУПС и Јединствену Србију – на претходним изборима подржали бирачи који нису били већински опредељени ка безусловном наставку ЕУ пута, а да се у међувремену у новим околностима тај однос додатно искристалисао. Такође, и симпатизери и гласачи Двери и СРС су против наставка тог пута, и то у њиховом случају чак веома изричито. Вероватно и међу бирачима, па чак у чланством ДС, постоји једна мањина која је за прекид или макар преиспитивање даљњих ЕУ интеграција.
Овакву противречност у ставовима, са једне стране, већег дела бирачког тела, које из месеца у месец све више подвлачи неспремност да подржава наставак ЕУ пута и, са друге стране, већег дела политичке и друштвене елите који истрајавају на том путу, делимично премошћавају медији и НВО сектор, притисак страног фактора и различите злоупотребе. Међутим, све то спиновање неће моћи да овако изражен геп успешно покрива, о чему сведочи и „случај Беговић“ и низ других ситуација у којим дојучерашњи узорни представници проЕУ елите заузимају и јавно саопштавају дијаметрално супротне ставове, образлажући их убедљивим и рационалним аргументима.
И медијска окупација Србије показује се све мање успешном јер досадашње црне листе неподобних, заправо све скученије беле листе подобних у фреквентним медијима, не нуде ефикасан одговор у пракси. Прећуткивање или умањивање броја присутних на јавним скуповима против ЕУ у самом центру Београда и другим великим градовима у Србији не могу више ефикасно да се проводе, тако да ће то све више изискивати нови репресивни подухват и појачавање „окупационог“ система, што ће изазивати нове реакције против повећања медијске и друге репресије.
ОДГОВОР У 2013
Стога ће 2013. година донети заоштравање ове поделе, која ће бити основа свих политичких опредељења у српском друштву. Ако сте за даљи наставак ка ЕУ по овим и новим условима, ви сте аутоматски и за испоручивање Косова (укључујући чак и његов север), за наставак медијске окупације Србије, за неолибералну деструктивну економију итд.
Са друге стране, ако се определите макар за паузу до даљњег у односу на тако понижавајућу позицију у којој се Србија и њени грађани налазе по питању наставка ЕУ (условљавања) пута, добијате могућност да се лагодније одредите и према низу других неуралгичних питања у којим се као земља и народ налазимо где после 12 година домановићевског слепог путовања нисмо никуд доспели сем у један велики ћорсокак, који, ако ништа друго, макар изискује извесно преиспитивање.
Дакле, прихватајући ту запитаност и опредељење макар ка паузи од даљњих ЕУ условљавања, добијате могућност и да се запитате да ли су досадашњих 12 година беспоговорне реализације неолибералне економије у Србији – иначе у свету пропалог закључно са 2008. годином – дали било какве опипљиве позитивне резултате и обрнуто. Добијате и могућност постављања питања да ли је реформа просвете и науке по Болоњском систему, која се и на Западу само селективно примењује, дала најављиване резултате. Такође, да ли су наша војска и систем одбране и безбедности после 12 година реформи значајно бољи, исти или лошији у односу на раније стање у могућности одбране земље и становништва (за шта је обавезан, као и сви системи безбедности у свету, по Уставу). Потом пређите на здравство, културу, спорт (масовни рекереативни, до професионалног) и др., и имаћете могућност слободног опредељења и оцене од случаја до случаја.
Дакле, ово ће бити суштинско питање српске политичке сцене већ следећих месеци. Но, упркос очигледној бројчаној преваги оних који су за заустављње даљег ЕУ пута, то у пракси неће морати да значи и сигурну политичку и парламентарну победу те идеје. Изазова у том питању има много. То су пре свега годинама системски грађена површност и аполитичност бирачког тела у Србији, затим позиција медија, улога страног фактора (који, истина, поодавно по овом питању није унисон), однос снага и стање у политичкој елити, друштвеној елити, односи и спремност на сарадњу у оквиру тзв. патриотске елите и још низ других питања. Зато се поставља и следеће можда кључно питање – ако је суштина демократије, уз све њене предности и мањкавости, заправо владавина већине, да ли ће спутавање преточавања садашње а свакако и скорашње већине у бирачком телу Србије против ЕУ у већину у представничким парламентарним органима бити антидемократски чин?
Одговор је свакако да, али до тог супротстављања вероватно неће доћи директно, већ на различите начине индиректно, заправо све ће се учинити да се та већина манипулише и њихова суштинска идеја ка изигра на различите начине. У сваком случају да то у не буде и службени став званичне власти у Београду. Међутим, знатно је порасла, као никада за ових 12 година, могућност да Србија најзад и „стане на лопту“ после толико времена, и да у новом окружењу почне да игра и постиже опипљиве и резултате и за своје широке и вишеструко обесправљене масе, а не само у интересу једног отуђеног дела „елите“.
Због сложености ових питања, њихова даља разрада изискиваће наставак.
Драган Петровић
