Pročitaj mi članak
(Стандард)
Ствари у Србији су дошле у пат позицију. Потпуно се слажем са проценама које је више пута изнео Жељко Цвијановић – и не само он – да се ситуација у свету последњих година мења набоље, али да размере унутрашњег уништавања Србије добијају убрзање, знатно брже од промена у свету. Уколико се нешто брзо не промени на шаховској табли при овако постављеним фигурама, наша земља и друштво, а самим тим и било каква перспектива народа, биће веома тамна. Ствари су данас чак можда и лошије него у задњим месецима жутог режима јер је тада постојао широк фронт опозиције, пре свега у политичком систему. Један од главних мат-потеза била је рокада на врху СНС.
Образлагањем тих ствари, међутим, не постиже се много, и то ће многима бити јасно за коју годину. Отуда нећу улазити у бројне недостатке на политичкој сцени Србије нити у целом друштву, који би могли да објасне зашто је она у далеко повољнијој позицији од, рецимо, Републике Српске, а последњих бар пет година доживљава страшне хаварије и аутоголове, док се наши сународници западно од Дрине у далеко неповољнијим околностима знатно боље држе. Овде се дакле ради о томе да треба спасити што се спасити може и преокренути досадашњи плански извођен суноврат.
Дакле о чему се ради? Владајуће структуре, пре свега у влади, изложиле су се протеклих више од седам месеци отвореном ризику у односу на морал, сврху сопственог постојања пред Богом, и изнад свега – пошто им изгледа то све напред није било посебно важно – ризику од удара опозиционог деловања, пре свега политичких странака које су таквом режиму реално у опозицији – ДСС, Двери и СРС (пошто се то од групације странака потчињених идеолошки и на друге начине иницијаторима наше деструкције који су преко баре и Ла Манша, којима треба додати и центре моћи у Немачкој, није могло очекивати). Поновићу да су Динкић и Г17 у овој групи атлантистичких снага иако су сада у власти.
Оваква рањивост владајућих странака била је посебно изражена када се има у виду да су њихова идеологија и огромно опредељење њихових бирача, чак и већинског дела чланства, на патриотској линији, континенталној геополитици (Русија, БРИК, Париз-Берлин-Москва и др., насупрот од атлантизма са акцентом на ослонац пре свега у Русији), да су на супротној економској концепцији од у свету и код нас пропале погубне неолибералне економије, да су за ослобађање медија. И – веома важно – више од 60 одсто грађана Србије није више, упркос свим спиновањима протеклој деценији и кусур, за наставак приступања ЕУ под оваквим околностима и диктатима. Једном речју, многи од оних бирача и чак чланова партија на власти (осим Г17) узневерено су гледали током периода дужег од пола године неку алтернативу власти или бар организовану критику и опозицију. Они су спремни попут жене која је незадовољна својим мужем да оду, али траже прилику и, уколико је не нађу, остаће до даљњег, а често и до краја живота.
Дакле, да би опозиција искористила слабости режима није довољно да значајан део бирача и чланова странака власти (пре свега СНС и СПС) буде примамљен и опредељен да гласа само за ДСС или СРС или Двери. Неки од њих ће и променити своје бирачко опредељење, али не толико масовно као када би имали јаснију алтернативу.
ДВЕ АЛТЕРНАТИВЕ Та алтернатива за масовнији прелаз бирача и чланова из СНС, СПС и других странака власти могућа је само у два случаја:
1. Ако би се формирао патриотски блок, у који би ушли ДСС, Двери, СРС и патриотске организације и покрети попут Никад граница и др., затим интелектуалци, студентски покрети, синдикати и др. То би био цемент за обједињавање, тиме би се добила синергија, односно то би било знатно више од појединачног збира ових странака. То би мотивисало бројне досадашње бираче странака власти да се определе управо за овај блок;
2. Ако би се формирала нека изузетно јака групација, надстраначки поктрет или временом чак и странка од у јавности препознатљивих квалитетних и часних људи, који би обавезно били својим програмом и опредељењем у оквиру имагинарног патриотског блока. Чак и ако се он де иуре не би формирао, он би постојао између редова, својим програмским циљевима и заједничким циљевима око КиМ, економским питањима, односом према ЕУ, геополитичкој оријентацији земље, према медијима. Овај покрет или странка би морао посебно да разради економски и социјални програм, да има јаке људе у тим областима и да учини додатни напор да повеже разједињену националну опозцију, да што више привуче интелектуалце, синдикате, студентске покрете и друге угледне и пожељне групације.
Једном речју, они би путем овог покрета-странке представљали једну врсту цемента за патриотски блок, подигли би његов углед и ниво, а у исто време супституисали тренутно непостојање патриотског блока као конституисаног. Могли би, међутим, много лакше него странке ДСС, СРС и Двери са отму део бирача и чланова од СНС и СПС и њихових коалиција.
Г. Цвијановић је, рекао бих, на један виртуозан начин, посебно у свом четвртом наставку анализе Три погледа и један народ или куда иде Србија после Бриселске капитулације, указао да су странке стварне патриотске опозиције уствари разапете на два пола. Један око СРС, који се залаже за радикалније супротстављање режиму, и други око г. Коштунице и ДСС, који је за уздржанији начин опозиционог деловања и не чини довољно за обједињавање патриотског блока. Овде не бих трошио енергију, ни читаочеву ни моју, да даље анализирам ово. То је једноставно тако, и – из простог прагматизма, где је противник вишедимензионалан и прилично јак и где нам је сваки облик отпора и сваки противник даљем растакању земље драгоцен – уздржавам се од било каквог вредононсног суда. Једноставно, сваком оном ко било шта хоће да промени, у обиљу противника, колабораната и плаћеника различитих профила, ДСС, Двери и СРС су једноставно савезници у сваком од тих покушаја промене – не савршени и свакако и са манама – али савезници. Они, нажалост, појединачно немају тај капацитет да оборе моћног противника нити да изразито побољшају постојеће стање.
ДСС, Двери и СРС нису можда учинили додатан напор да већ одавно или макар сад буде формиран патриотски блок, али, свеједно, оне су изузетно важне и са њима се може и мора рачунати.
Поред тога, у свим овим иначе патриотским странкама и покретима има бар по неки појединац или група („спавачи“) који су задужени да блокирају удруживање, сарадњу и стварање нових субјеката који би тежили овој групацији и који би укључивали угледне и пуне елана и спремности за промене појединаца и група. Неки то чине и из страха од конкуренције, разних дилова које имају са представницима власти, али и они би требало да се отрезне пред близином понора испред кога се као земља и народ налазимо, и чему смо много ближи него пре годину дана.
То је важан разлог зашто није нешто конкретније урађено на овом питању у последњих седам месеци, откад је постало уочљиво да ће постојећа власт у највећем наставити континуитет са претходном. Овај патриотски пол има „једанаестерац“ који не знам у којој мери ће моћи да искористи уколико нешто не коригује, а то је да је више од 60 одсто бирачког тела против даљег понижавајућег и бесмисленог хода по жици изнад ЕУ провалије. После дебакла нове владе за ових годину дана по свим најважнијим питањима, тај пенал је велика шанса, али за сада се патриотска „антинеолиберална“ групација у Србији веома тешко сналази у иначе за њу створеним околностима.
ЈЕЗГРО-ПОКРЕТ Дакле, што више време пролази, све је јасније да ће бити неопходна друга могућност – да се створи језгро-покрет, који би имао квалитетне одговоре и решења и у области економије, социјалних питања, криминала, затим би имало форму умерених али чврстих аргумената и ставова по питању ЕУ и других важних питања. Акценат би био на стручности и понуђеним решењима, а не само на критици и конфликтима, док би се у односу на остале припаднике и оне који теже патриотском блоку заузео не конфликтан, већ окупљајући став. Нарочито би било значајно окупити бројне интелектуалце, студенте и студентске групе и покрете, по могућности синдикате, патриотске НВО и НВО са којима постоје додирне тачке.
У односу на режим пожељна је аргументована критика, коректан однос, затим прагматичан покушај да се што више људи убеди у оно што ће, уз сав спин медија, стварност сама показати, да их убеди да треба напустити ту опцију јер не нуди ништа битно ново за Србију у односу на срушени Тадићев режим. Са функционерима странака власти би комуницирали коректно у границама демократског парламентарног система, давали аргументе, али јасно стављали до знања да су те странке прешле црту и да су деловале ван Устава и нанеле непроцењиву штету држави и народу, због чега сам њихов врх мора да има моралну одговорност, а најодговорнији и одговорност по закону.
Морамо знати да у тим странкама има много људи који би нам се приближили и напустили своје странке, што би одјекнуло у јавности и ослабило противника. То су углавном људи који су цео живот делали као патриоте и сада су у тешким дилемама, моралним и егзистенцијалним. То иде дотле да је – моје је мишљење на основу сазнања – да чак и међу тројицом садашњих водећих политичара на власти постоји бар један који би нам се придружио уколико се макар мало промене услови и створи алтернатива, што би могло много да значи за укупан спас Србије, која лебди изнад провалије.
Изнад свега треба деловати организовано и на адекватан начин, повезано и правити мрежу. Свако може да делује на свој начин. Некад разлика између јалове политике и оне која даје резултате није толико у реторици, већ у деловању, које не само да се не користи довољно већ често ни на адекватан начин. Треба укључити што шире структуре становништва, које су плански аполитизоване и преко медија и порока се плански дебилизују, посебно млади. Сетимо се 1999, кад је било бомбардовање, свакодневно су се десетине, стотине хиљада људи окупљале на трговима, где су певали, манифестовали и носили таргет на срцу, показујући спремност на отпор и одбрану. Потребно је само покренути људе у Србији, који су углавном квалитетни свако на свој начин у Србији, само треба збацити копрену којом је окупациони систем прекрио сваког од нас за период дужи од деценије. Грађане нарочито дебилизују телевизије, а не заостаје ни организовано отварање коцкарница, уништавање пивом, цигаретама, алкохолом, дрогама и сл. Уосталом, предстоји Егзит…
На политичку сцену и друштвену арену треба укључити што више и нових људи, успешних у различитим сферама деловања и на сваки начин неокаљаних, који се можда и нису директно бавили политиком, а имају потенцијал и добру вољу да се патриотски блок повеже и конституише, и земља спасе испред провалије.
Дакле, није чак толики проблем што ће патриотски блок деловати можда у две колоне, треба освежити и повезати редове, ојачати кључна питања правим одговорима и решењима која се не користе довољно (економски концепт пре свега, социјална питања и др.) и смањити конфликте унутар патриотске опозиције, а појачати фронт према носиоцима наше деструкције, дакле „Другој Србији“ и носиоцима режима. У исто време потребно је на крајње либералан начин отворити капије према заведеним широким масама, које су уз владајуће странке из незнања и обмане, и борити се за идеје и решења која ће Србију што пре подићи, а не деловати из личне освете и других мотива.
Дакле, потребне су нове идеје, освежење, повезивање и синергија за патриотски блок. Тада ће он моћи да постигне кључне успехе, укључујући не само победу на парламентарним изборима, већ и да пре тога својом снагом утиче на режим и његову политику и на мењање стања у земљи.
Можда и зато јер било који одговоран, нормалан и моралан човек на неку другу страну више и не може. Дотерани смо и као народ и као земља до зида, морамо напред. Верујем да је таквих који су спремни да идемо напред још увек у Србији и нашем народу далеко више од оних који су нас пред зид дотерали. Стога је време да се дела.
