Pročitaj mi članakU Srbiji trenutno postoji 4.720 sela, a procena Republičkog zavoda za statistiku (RZS) je da će do 2050. godine sa mape nestati 3.000 seoskih naselja.
У око 86 одсто села опада број становника, а у насељеним местима Србије данас је празно близу 200.000 кућа.
Нешто другачији случај је са 460 војвођанских села која су плански прављена, али и она доживљавају депопулацију. Напредују села у којима постоји добра задруга са више десетина запослених. У таквим селима постоје и мали прерађивачки капацитети, где се људи запошљавају. Агроаналитичари кажу да шансу за опстанак не може да има свих 3.000 села којима прети нестанак до 2050. године.
– Опстати и остати могу само она насељена места која се налазе у близини градова, која су добрим саобраћајницама повезана са центрима и имају добру инфраструктуру и садржаје. У нека од тих урбанизованих насеља све више се пресељавају они који беже из градова, али се они ретко и само спорадично баве пољопривредом – објашњава за Бизнис.рс агроаналитичар Бранислав Гулан.
Према подацима Министарства за бригу о селу Србије, последњих година основано је око 1.100 нових задруга.
– То указује да је враћен задружни дух. Али – није и задружна имовина одузета после Другог светског рата, јер сиромашна држава данас нема више од два милијарде евра да би се то надокнадило. Када свака та нова и стара задруга на селу буду имале прерађивачки погон, онда ће то бити добра организација привлачна за бољи сеоски живот. Сада у 2.750 додељених сеоских кућа има око 10.000 нових становника, а у том случају биће веће интересовање за одлазак у села да се живи. Јер, у селима ће тек тада бити сви услови за живот као и у граду. Добро је што је и сад једна трећина оних који одлазе да живе на село и добијају куће баш из градова, пошто у тим новим погонима они који се досељавају у села имају шансе и да се запосле. Радиће и прерађивати и сировине које су сами произвели, као и остали задругари и кооперанти – наводи Гулан.
Председник Задружног савеза Србије Никола Михаиловић каже да се у транзиционом периоду задругарство Србије, а посебно земљорадничко, налази у изузетно неповољном положају.
– Проблем задружне својине последње три деценије није решен, што је отежавајући фактор успешног развоја задруга. Потребно је истаћи да земљорадничко задругарство није било ни у систему подстицаја Министарства пољопривреде и Министарства привреде од 2004. до 2012. године и да је тек доношењем Закона о подстицајима у пољопривреди и руралном развоју у 2013. години изједначено са правима регистрованих газдинстава – истиче Михаиловић.
Он додаје да нерешеним питањем имовине земљорадничке задруге имају отежан приступ тржишту капитала, јер практично немају чиме да гарантују.
– Недостатак кредитних средстава ограничавајући је фактор за обављање текућих активности и посебно обезбеђење инвестиционих средстава за капитално улагање у објекте и опрему у прерађивачкој индустрији – наводи Михаиловић.
Према подацима Привредне коморе Србије, чак 1.000 села данас нема ниједну продавницу. Да би се снабдевали, становници морају да путују и по 30 километара у друга насељена места.
